Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Na pisanje portala Mašina o proširenju domašaja zakonskog rešenja o sezonskim radnicima (Zakona o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima u određenim delatnostima), užasnoj ideji na koju su konačno negativno reagovali i sindikati, NALED (Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj) je odgovorio već viđenom praznom retorikom. Ispašće još da NALED i slični lobisti podržavaju radnike, pa je red da se još jednom osvrnemo na to koliko su postojeća i predviđena zakonska rešenja štetna.

Kako se menja radno zakonodavstvo u Srbiji? Cilj je umanjiti značaj i domašaj Zakona o radu, pa se izmišljaju razni „posebni“ režimi rada koji efektivno znače oduzimanje niza prava radnicima. O tome sam već više puta pisao (na promer ovde i ovde).

Sistem je, ponovimo još jednom, krajnje jednostavan. U konkretnom slučaju, poslodavac ne poštuje zakon – radnici rade na crno, bez ikakvih prava i bez prijave socijalnog osiguranja. Država ne reaguje na kršenje zakona, a lobističke grupe „dobronamerno“ ukazuju da je situacija loša. Situacija i jeste loša – jer država ne reaguje na kršenje zakona i dolazi do masovne radne eksploatacije! Lobisti međutim to ne pominju i u prvi plan stavljaju činjenicu da su stvari loše, jer se od radnika na crno ne puni budžet – pa tako privuku pažnju države (koju realno nije ni briga za radnu eksploataciju, jer se cela ekonomska politika koju ona vodi upravo zasniva na nesmetanom gaženju radničkih prava). Kada su privukle pažnju, lobističke grupe smisle „genijalno“ rešenje – da podilaze poslodavcima tako što će im obezbediti legalnu eksploataciju u još gorem režimu rada (po radnike) nego do tada, uz minimalno povećanje troškova rada za poreze i doprinose, koje će ionako nadoknaditi pomenutim legalnim modernim ropstvom. Tako su stvoreni sezonski poslovi kao oblik ekstremne radne eksploatacije, koja je možda i gora nego kod rada na crno, jer se kod rada na crno pojavljuju dva značajna elementa kojih ovde nema: 1. radnik na crno može tražiti od suda da utvrdi da je u radnom odnosu, a radnik na sezonskim poslovima ne može; 2. kod sezonskih poslova je granica eksploatacije postavljena tako visoko, a pri tome je potpuno legalna, da se poslodavci neće nimalo ustručavati da primene lošije uslove rada nego što su radnici imali dok su radili na crno (na primer, 360 radnih časova u toku mesec dana rada – ni u najgorim oblicima rada na crno nisu zabeleženi takvi primeri kršenja prava radnika).

Ukoliko se dakle domašaj zakona koji se primenjuje na sezonske radnike primeni na nove kategorije radnika bez naročitih izmena u sadašnjem normiranju režima rada, biće to novo kolektivno poniženje radnika, sindikata, svih onih koji se bore za radnička prava u Srbiji. A čak i da se nešto promeni u zakonu, da nove kategorije „sezonskih radnika“ dobiju neki posebno poseban tretman (po sistemu „što komplikovanije, to bolje za poslodavca“), njihov položaj se neće značajno promeniti – oni i dalje neće ostvarivati najvažnija prava. Sa druge strane, mnogi od onih koji su sada zaposleni će izgubiti prava koja poseduju. Jer ne treba sumnjati da će poslodavci prihvatiti velikodušan poklon države i da će sve koji sada u tim delatnostima rade u radnom odnosu (dakle, u koliko-toliko sigurnom režimu rada) prebaciti na sezonske privremene i povremene poslove i lišiti ih dostojanstva na radu i praktično svih prava koja trenutno makar formalno uživaju. A taj broj svakako nije mali: iako se iz podataka koje objavljuje Republički zavod za statistiku ne može videti, prema podacima Eurostata u oblastima ishrane, smeštaja i građevine u Srbiji je zaposleno na neodređeno vreme oko 120.000 ljudi.

Zašto dakle NALED i slični lobisti nisu u pravu sa datom argumentacijom? Njihov glavni adut je da radnici koji sada rade na crno nemaju nikakva prava, a ovako će im biti data „nekakva prava“. A to je zapravo zamena teza. Pravo pitanje je kako država dopušta da radnici u 21. veku nemaju osnovna prava i zašto se zakoni menjaju tako da nagrade poslodavce koji eksploatišu radnike kršeći pravne norme? Država na taj način ne samo da pokazuje slabost da suzbije nezakonito ponašanje poslodavaca, već ga aktivno i pospešuje.

Koja prava nemaju ovi radnici, pokazao sam u ranijem tekstu. Iako na prvi pogled oni koštaju poslodavca gotovo identično koliko i zaposleni u radnom odnosu, to ni izdaleka nije tako. Prva razlika je u svemu onome na šta nemaju pravo – na plaćeni prevoz do i sa posla, na ishranu u toku dnevnog rada, na nedeljni odmor, na plaćeni godišnji odmor, na bilo koje plaćeno odsustvo (osim bolovanja, a i tu se u praksi odmah raskida ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova od strane poslodavca – potpuno legalno). Da ne pominjem novogodišnje paketiće za decu, jubilarnu nagradu, solidarnu pomoć i slična prava koja nemaju. Dakle, sve ono što je skupo za poslodavca – ukinuto je. Sa druge strane, oni mogu da rade za minimalnu zaradu po samom slovu zakona, dok je zaposlenima u režimu radnog odnosa poslodavac vlastan da uvede minimalac samo pod određenim uslovima (koje najčešće ne poštuje ali hej – sada neće ni morati!).

Drugim rečima, teret razlike između rada na crno i „legalnog rada“ u najvećoj meri snose – radnici. Ili drugačije rečeno – na radnike se prevaljuje teret legalizacije rada poslodavca. Predivna ideja, koja se svakako mora svideti i poslodavcima i državi. Poslodavac se rešava i formalne brige da će – statističkom greškom – inspekcijski nadzor uroditi prekršajnim postupkom protiv njega, ili da će neki osvešćeni i beskrajno hrabri radnik izneti svoj slučaj pred sud. Država dobija koliko-toliko para za poreze i doprinose; sve je bolje nego 0 dinara koliko je dobijala pre toga. A sve preko leđa i ruku radnika, koji rade daleko veći broj radnih sati mesečno i samim tim poslodavcu stvaraju daleko veći višak vrednosti (za istu produktivnost kao zaposleni) uz daleko manja ulaganja. Ne treba smetnuti sa uma da su NALED-u na meti veoma specifični poslovi u građevini, ugostiteljstvu i turizmu, upravo zbog toga što se oni realno mogu raditi 7 dana u nedelji, 24 časa dnevno.

Dodatni rizici, pored svih prava koja radnici ne ostvaruju pri obavljanju sezonskih poslova, dolaze uz činjenicu da će se sa njima „zaključivati“ usmeni ugovor o radnom angažovanju – što potencijalno može dovesti do sporenja oko ugovorenih uslova rada na ovaj način. Na primer, ugovorite sa poslodavcem 350 dinara po radnom satu, a ispostavi se da će vas on na kraju isplatiti u iznosu minimalne cene rada po radnom satu – dakle, gotovo dvostruko niže i na zakonskom minimumu (ispod kojeg ne može da ostane u domenu zakonitog poslovanja). Kako dokazati ko je u pravu ako nema nijednog pisanog traga? Kako zaštititi ove radnike kada ne mogu da pokrenu radni spor, već samo parnicu za naknadu štete koju će realno teško dokazati?

Problemi su dakle izraženi i ozbiljni, pa se postavlja pitanje (mada ne bi trebalo da se postavlja) kako zapravo rešiti problem rada na crno u određenim delatnostima (i uopšte)? I kako bi trebalo da izgleda režim rada na sezonskim poslovima?

Odgovor na prvo pitanje je zaista jednostavan, kako u teoriji tako i u potencijalnoj praktičnoj primeni. Jaka inspekcija rada, sa značajno većim ovlašćenjima, boljim sredstvima za rad, značajno manje opterećena poslom i sa striktnim mehanizmima unutrašnje i spoljne odgovornosti mogla bi da reši problem – naročito ako se u prvo vreme fokusira na delatnosti u kojima je zabeležen masovni rad na crno. Drugim rečima, više inspektora sa ovlašćenjima da izriču mandatne kazne, zatvaraju poslodavce i prekidaju proces rada (ovo rešenje je prisutno u uporednom zakonodavstvu). Inspektori koji neće biti „svaštare“ na terenu i koji će moći da se fokusiraju na svoj posao, kojima neće poslodavci „donirati“ automobile i koji će biti pod stalnim nadzorom unutrašnje kontrole kako bi se iskorenila korupcija – učinili bi čudo. Oni već sada čine čuda – ako pogledate godišnje izveštaje Inspektorata za rad godinama unazad videćete da mali broj inspektora koji sada postoji ulaže krajnje napore da iskoreni rad na crno i da su ti napori isplativi ne samo zbog slanja poruke poslodavcima da se kršenje zakona ne isplati, već i zbog slivanja u budžet značajno većih sredstava usled prijavljivanja radnika koje su inspektori zatekli kako rade na crno. Dakle ulaganje u inspektore rada isplatilo bi se na oba ova načina i nema šanse da to ljudi koji su odgovorni za njihove uslove rada ne vide. Biće ipak da su odlučili da ne žele da vide, jer je slaba inspekcija rada poželjna u zemlji koja se dodvorava „investitorima“ i menja zakone po diktatu poslodavaca.

Kako dakle treba da izgleda radno angažovanje radnika na sezonskim poslovima? Onako kako izgleda i svako drugo – ti ljudi moraju biti u radnom odnosu, na određeno ili neodređeno vreme, sa svim pravima, obavezama i odgovornostima koje su uređene zakonom. Ko od poslodavaca ne želi to da poštuje – sledi mu efikasan nadzor i drastične kazne. Prilično jednostavno.

Ali to je moguće samo u državama u kojima vlada pravo. Ovde vladaju NALED i slični, pa je sasvim jasno da se do najjednostavnijeg rešenja neće doći – ne zbog nestručnosti već naprotiv, zbog toga što se znanje onih koji odlučuju (a pri tome ne mislim na nadležna ministarstva, Vladu ili daleko bilo Narodnu skupštinu) usmerava isključivo ka eksploataciji bez granica, moralnih i zakonskih.

I jasno je da socijalnog mira neće biti dok je tako – slede nam sve egzotičniji oblici rada u kojima će se gubiti i osnovna radna prava, kao što ih sada već nemaju sezonski radnici. Ostaje nam samo da vidimo: ako već nema socijalnog mira, da li će biti makar socijalnog bunta?

Peščanik.net, 03.02.2021.


The following two tabs change content below.
Mario Reljanović
Mario Reljanović je doktor pravnih nauka, naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu. Bavi se temama iz oblasti radnog i socijalnog prava, ljudskih prava i pravne informatike. U periodu 2012-2018. radio je kao docent i vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union. Na istom fakultetu je u periodu 2009-2018. bio na čelu pravne klinike za radno pravo. Predsednik je udruženja Centar za dostojanstven rad, koje se bavi promocijom radnih i socijalnih prava. Saradnik je više drugih organizacija civilnog društva i autor nekoliko desetina stručnih i naučnih radova. Za Peščanik piše od 2012. godine.