Petak, peti oktobar, pravni fakultet u Beogradu. Projekcija filma „Pretpostavka pravde“ koja se, ispostaviće se, nije slučajno odvijala ovog dana na ovom mestu. Vlada Srbije je sklonost ka obeležavanju jubileja pokazala već na Vidovdan, na dan njenog formiranja. Autor filma ne zaslužuje više od dve odrednice – pripadnik dijaspore koji povremeno piše za Novu srpsku političku misao, predvodnik kanadskih protesta protiv proglašenja nezavisnosti Kosova. U vreme istih protesta u Srbiji je bila otkazana nastava na fakultetu na kom mladi reditelj četiri godine kasnije prikazuje svoj film. Iz čijih je klupa ustoličen novi ministar pravde. Koji je do juče bio asistent novog dekana pravnog fakulteta. Naivni bi pomislili da je u pitanju slučajnost. Ali mi to već odavno nismo.

Koliko vredi ljudski život, pitanje je koje u najavi postavlja film – odlično, pomislila sam, možda fakultet ima novu politiku, pokušava da podstakne studente da razmišljaju mimo nabubanih definicija. Nekada je to bio greh od koga bi većina pokušala da vas odvikne. Radost je trajala kratko, jer je nekoliko stotina studenata zapravo gledalo film čija je osnovna ideja da dovede u pitanje presude osuđenima za ubistvo Brisa Tatona koje se desilo septembra 2009. godine. Pitanje vrednosti ljudskog života nije bilo pitanje vrednosti života žrtve, već osuđenih.

Nije mi namera da na bilo koji način analiziram presudu kojom je četrnaest navijača Partizana osuđeno 2011, niti onu kojom su im odlukom Apelacionog suda 2012. kazne prepolovljene, već da postavim pitanje poruke koja je to veče servirana u lice budućih sudija, tužilaca, advokata, političara. Ova poruka „sa vrha“ nije bila namenjena samo prisutnim mladim pravnicima, već i sudijama koje će možda suditi u ponovljenom postupku u ovom slučaju. Ponavljanje postupka je (ne znamo na osnovu kojih ovlašćenja) najavili su i premijer i ministar unutrašnjih poslova, jer je u slučaju navodno došlo do pojave novih dokaza koji mogu bitno da promene ishod prvobitne presude.

Ovog drugačijeg petog oktobra videli smo mnogo sofistike, videli smo advokate odbrane, ne i tužioca. Videli smo vređanje Tatonovih roditelja i francuskog naroda, kome su se stotine mladih pravnika u naletima slatko smejali. Ismevanje tužilaštva i optužnice.Videli smo predstavljanje osuđenih kao „dobrih momaka“, satanizovanih zbog jeftine zabave i tiraža. Zbog skretanja pažnje sa pravih političkih problema u zemlji. Sve je inscenirano, Taton je skočio sam, kvalifikacija dela je pogrešna, okrivljeni nisu ni bili na licu mesta ili ako su bili hteli su malo da ga prebiju, to je bila obična dečačka tuča. Vaspitna. Lekari nisu uradili dovoljno da spasu žrtvu, procedura je prekršena, sve se urotilo protiv okrivljenih. Videli smo dokaze kojima sud nije poverovao. Ali nijedan na osnovu kojih okrivljeni jesu osuđeni, sa čim nije imao problem ni Apelacioni sud. Videli smo dirljive scene iz privatnog života osuđenih, njihove mlade očajne roditelje. Nekoliko desetina minuta ovakvog sadržaja i eto pitanja – da li su ovi momci zaista „kolateralna šteta bivših vlasti“? Kao da je sa promenom izvršne došlo i do neke političke promene sudskih vlasti(ili zaista i jeste?). U instituciji koja uništava analitičko mišljenje svojih đaka, za većinu je ovo samo još jedna servirana istina o kojoj nema rasprave, koja je takva kakvom je predstavljena.

U trenutku kada su novim vlastima usta puna nezavisnog sudstva i pravde, ovakav događaj je u najmanju ruku zabrinjavajući i opasan. Da li ovakav film može da se prikazuje u bioskopima? Sigurno da može i mogao bi da ga pogleda svako ko inače voli Majkla Mura i nedorečene teorije zavere. Ali da li može da se premijerno prikazuje u instituciji iz koje potiče ministar zadužen za pravosuđe i koja neguje buduće sudije? Sigurno da ne. Pogotovo ne u situaciji u kojoj vest o ponavljanju postupka stiže iz Vlade, od premijera.

Ako se iko još uzda u nove generacije i ono što bi one mogle doneti u odnosu prema politici i društvu, onda mora znati ne samo da su samo najuporniji ostali u zemlji, već i da su ti najuporniji izloženi neprekinutoj nacionalističkoj indoktrinaciji – dodatno intenzivno kada se desne stranke nađu na vlasti. Koja je poruka poslata novim generacijama pravnika u petak, petog oktobra 2012? Srpski momci su žrtve međunarodnog pritiska, oni nisu ništa loše uradili. Informacija o poželjnim ishodima sudskih postupaka stiže sa vrha, društvo od prisutnih ne očekuje da misle, već da slušaju. Stigla je poruka o prihvatljivosti nasilja, iako je teškom mukom izgrađeno nešto malo netolerancije prema njemu, makar kada je u pitanju nasilje koje vrše navijačke grupe. Poruka kaže da su prošle vlasti bile najnepravednije prema svojoj najboljoj deci, da su na njima jadnima oštrile kandže.

Ono bure baruta koje je stvoreno kroz skoro celu deceniju u obrazovnim institucijama u Srbiji je lako zapaljivo i teško će ga ugasiti oni koji danas misle da ga kontrolišu. Ono je mnogo opasnije od onog napravljenog u prethodnoj deceniji. Setite se broja mladih fašističkih karijera danas i devedesetih. Tada se znalo da će, ako niko drugi, mladi biti protiv fašizma. Onima koji su u indoktrinaciji učestvovali želim da dožive da im se makar starima i iznemoglima kao bumerang vrati sve ono što su sami zamesili, kroz politiku ili pravosuđe. Da se suoče sa onim što su napravili. Iako sam sigurna da će mnoge zaobići ta sudbina.

Pošto je premijer akumulirao ovu funkciju ne odričući se svoje policijske šapke i pošto tom šapkom deli pravdu i milost po Srbiji, ova zemlja je i zvanično postala policijska država (tome ide u prilog i koncentracija moći službi bezbednosti u liku prvog potpredsednika vlade). Ta činjenica me je, zajedno sa opisanom petooktobarskom slikom mladih pravnika, podsetila na jednu scenu iz Pekićevog romana Kako upokojiti vampira. U njemu mladi nemački intelektualac Rutkovski nema snage da se odupre nacionalsocijalističkoj mašineriji i postaje SS policajac.

Jednom prilikom, pukovnik ga, u želji da proveri stepen njegove indoktrinacije, pita: “Šta je po vama zadatak policije?” “Da sazna istinu”, rekao je Rutkovski. Na to pukovnik odgovara: “Istinu? Nije nego! Jesmo li mi mozda prokleti folosofi, šta? Mi pravimo istine, poručnice Rutkovski! Ne saznajemo, nego ih pravimo!”

Koliko li je samo desetina Rutkovskih bilo toga dana na pravnom fakultetu u Beogradu, koliko njih će revizije sudskih presuda koje dolaze sa novim izvršnim vlastima videti kao prihvatljive? Koliko njih će naći dobar izgovor za manjak svoje profesionalne i lične etike dok bude žmurilo ili učestvovalo u takvim radnjama? Pri ovoj ili nekoj drugoj promeni vlasti, sasvim je svejedno.

Nova generacija fašista u Srbiji je nažalost moja generacija. Videli smo kako izgleda zemlja čije fašističke ideje tvrdo zastupaju pedesetogodišnjaci. Kako izgleda zemlja u kojoj ove ideje zastupaju najsnažniji i najmlađi ćemo tek videti.

Do tada, čekamo revidiranje još jedne sudske presude od strane izvršne vlasti. Jedna briga je manje – većina mladih kolega će to prihvatiti bez mnogo pitanja, teren je dovoljno dobro pripremljen.

Peščanik.net, 09.10.2012.


The following two tabs change content below.
Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica, posrednica u mirnom rešavanju sporova i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja (CEPRIS), a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Generalna je sekretarka Peščanika, sa kojim sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Autorka, koautorka i urednica je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od skorašnjih su: Izbori pred Upravnim sudom 2022 – pregled postupanja i odluka (ur. CEPRIS, 2022), Izveštaj o javnosti rada Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca (CEPRIS, 2022), Sloboda izražavanja pred sudom (ur. SĆF, 2021-2022), Rad sudova tokom epidemije zarazne bolesti COVID-19 (OEBS, 2021), Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018-2023), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (ŽPRS, 2017). Kao predstavnica civilnog društva učestvovala je u procesu izrade komentara i mišljenja na izmene Ustava iz 2022, kao i zakona koji proizlaze iz ovih promena. Autorka je knjige „U krugu negacije, godine parlamentarnog (ne)suočavanja sa lošom prošlošću u Srbiji“ (2023).

Latest posts by Sofija Mandić (see all)