uzburkano more

Foto: Stefano Unterthiner

Ni ovo otrežnjenje, kao i svako drugo, nije prijatno; praćeno je glavoboljom i mučninom, ali je dugoročno korisno. Bolje rečeno – može da bude korisno, ako Srbija bude umela da se postavi na pravi način.

Putinova objava da od gasovoda Južni tok nema ništa pogodila je Srbiju kao grom iz vedra neba. Mada je, u stvari, za svakog ko je hteo da digne glavu i vidi kako se navlače crni oblaci, a ne da zabija glavu u pesak, taj udar bio samo pitanje vremena. Bilo je jasno, naime, da bez podrške Evropske unije projekat koji je i (o)smišljen zbog te Evropske unije nema šansu za uspeh. Ni Bugarska ni Srbija, kao ni Mađarska, pa ni Austrija, po prirodi stvari ne mogu imati snagu da to izguraju, nasuprot Nemačkoj ili Francuskoj. Ni ekonomski, a još manje politički. A nakon početka rata u Ukrajini, gde je gas samo poslužio kao početno pogonsko gorivo, bilo je jasno da je Južni tok prestao da bude čisto privredni poduhvat.

Nije sasvim jasno zašto je Putin baš glavni grad Turske odabrao da saopšti tu vest. Jasno je, naravno, već na prvi pogled da Rusija rukama i nogama kopa da pronađe neku alternativu, ne toliko Južnom toku koliko evropskom energetskom tržištu, ali nije sigurno da Turska može da odigra tu ulogu. Ne zbog toga što ona nema toliko potrošačke ni investicione moći – mada se odluke o tako velikim i nadasve skupim infrastrukturnim projektima (n)i u Turskoj ne donose preko noći – nego pre svega zbog političke dimenzije Južnog toka. Koji je, kao što je poznato, odavno prestao da bude (isključivo) ekonomsko i postao prvorazredno (geo)strateško pitanje. I ne samo to, nego i deo jednog velikog i ozbiljnog međunarodnog sukoba kakav se ne pamti još od vremena hladnog rata. A ako je o tome reč, onda činjenica da je Turska članica NATO ima odlučujući značaj. Teško je, naime, zamisliti da bi Turska tu mogla da odigra neku značajniju samostalnu ulogu, nasuprot željama zemalja koje u tom savezu imaju presudni uticaj. Još je teže zamisliti da Putin sve to nije imao u vidu. Pa se onda postavlja pitanje da li je Putinov nastup u Ankari potez očajnika koji ne zna kako da zaustavi srozavanje svoje nacije, ili blef, ne bi li igračima sa druge strane stola malo zadrhtale ruke. Šta god da je, male su šanse da to upali.

Da Putin još uvek računa na kompromis, možda najviše govori činjenica da je za navodnu obustavu radova na Južnom toku optužio – Bugarsku. “Uzimajući u obzir činjenicu da do sada nismo dobili dozvolu iz Bugarske, verujemo da u aktuelnim uslovima Rusija ne može da nastavi sa realizacijom ovog projekta”, izjavio je Putin na zajedničkoj konferenciji sa turskim predsednikom Tajipom Erdoganom. On je, doduše, dodao da „ako Evropa ne želi da sprovede Južni tok, onda on neće biti sproveden”, ali izbegavanje da se otvoreno pomene bilo koja druga zemlja, pogotovo Nemačka, ukazuje na mogućnost da još nije sve izgubljeno.

Doduše, Aleksej Miler, predsednik Gasproma, Putinovu izjavu je ubrzo pojačao svojom, rekavši da je „gasovod Južni tok – mrtav“. Ali tome ne treba pridavati veći značaj nego izjavi svakog dobrog državnog činovnika. Kad se predomisli Putin, i Miler će okrenuti ploču.

Premijer Srbije Aleksandar Vučić, koga je najava obustave izgradnje Južnog toka zatekla u Izraelu, izjavio je tim povodom da to „nije dobra vest za Srbiju koja je bila lojalna tom projektu“, dodavši da je “država Srbija u taj projekat uložila 6-7 godina, mnogo truda i mnogo rada još od prvih potpisa koje su stavili Boris Tadić i Vojislav Koštunica”. Srbiji bi, nema sumnje, dobrodošlo 300-400 miliona evra od građevinskih radova na izgradnji gasovoda, prihod od tranzita gasa, kao i sam gas, iako on više nije ni blizu tako jeftin kao pre desetak godina, kada se u čitav projekat ulazilo.

Ali sa druge strane, kad se govori o gubitku Srbije zbog „neizgradnje“ gasovoda, to je kao kada bi se govorilo o šteti koju je neko pretrpeo jer mu je pobegao golub sa grane. Kad smo već kod metafora, onda treba podsetiti na čitav energetski aranžman između Srbije i Rusije, koji se u suštini svodi na: mi vama NIS, vi nama Južni tok. Pokazalo se da je gasovod bio golub na grani, a naftna industrija Srbije vrabac u ruci, pri čemu su Rusi uz tog vrapca praktično besplatno dobili još i polje žita, tj. naftne i gasne rezerve Srbije.

Tačno je, doduše, da se Srbija u tom aranžmanu, kao što je Novi magazin već pisao, nije baš najbolje osigurala, pa možda i nema nekih jakih pravnih mehanizama da makar sa zakašnjenjem zaštiti svoje interese. Bar se u ovom trenutku tako čini, ali nije isključeno da bi pažljiva analiza pronašla neke mogućnosti. Kako god, međutim, bilo formalno pravno stanje stvari, postoji nešto što je jače od potpisa na ugovoru. To je data reč. Pa ako je već Rusija obećala, a jeste, izgradnju gasovoda kroz Srbiju – praktično do juče to su bezrezervno tvrdili i Konuzin i Lavrov i Čepurin – i ako to obećanje ne ispunjava, bio bi red da nam time prouzrokovanu štetu nadoknadi. Za to nisu potrebni ni bratski, ni prijateljski, dovoljni su obični ljudski odnosi.

Dakle, Srbija sada ima još više prava da od Rusije traži satisfakciju, tj. kompenzaciju za neispunjavanje dogovora, ako već ne i ugovora. Da li će to biti kroz povećanje rudne rente i/ili na još neki drugi način, pitanje je za konkretne razgovore i računice. To nikako nije malo. Radi se o stotinama miliona evra. I od toga ni po koju cenu ne bi trebalo odustati. Ako već Srbija nije vreća za udaranje, kao što je Vučić rekao kada su u pitanju Brisel i Rezolucija Evropskog parlamenta o Šešelju, onda ne bi smela da bude ni krpa za gaženje kad su u pitanju Moskva i Energetski sporazum o Južnom toku.

Da parafraziramo predsednika Nikolića od pre tačno godinu dana, prilikom svečanog otvaranja radova na Južnom toku, 24. novembra 2013. u sremskom selu Šajkaš: „Dugo smo čekali – počnite“. Počnite da branite interese Srbije.

Novi magazin, 03.12.2014.

Blog Mijata Lakićevića, 03.12.2014.

Peščanik.net, 04.12.2014.

Srodni linkovi:

Vladimir Gligorov – Ponuda i tražnja

Vesna Pešić – Žuti karton

Miša Brkić – Bekstvo iz zablude


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)