Jedini način da razumemo besmisleni rat Izraela u Gazi je kroz razumevanje njegovog istorijskog konteksta. Osnivanje izraelske države u maju 1948. podrazumevalo je nanošenje ogromne nepravde Palestincima. Britanski zvaničnici s prezirom su gledali na pristrasnost Amerikanaca i njihovo favorizovanje nove države. Ser Džon Trautbek je 2. juna 1948. napisao sekretaru spoljnih poslova Ernestu Bevinu da su Amerikanci odgovorni za stvaranje gangsterske države, kojom upravljaju „potpuno beskrupulozne vođe“. Nekada sam mislio da je ova ocena prestroga, ali brutalni napad Izraela na narod u Gazi, i saučesništvo Bušove administracije u njemu, ponovo su otvorili to pitanje.
Pišem iz pozicije čoveka koji je lojalno služio u izraelskoj vojsci sredinom šezdesetih i koji nikad nije dovodio u pitanje izraelske granice uspostavljene pre 1967. Ono što odbijam da prihvatim jeste cionistički kolonijalni projekat izvan Zelene linije. Izraelska okupacija Zapadne obale i pojasa Gaze nakon rata u junu 1967. nije imala mnogo veze sa bezbednošću ali jeste imala veze sa teritorijalnim ekspanzionizmom. Cilj je bio da se formira Veliki Izrael kroz trajnu političku, ekonomsku i vojnu kontrolu nad palestinskom teritorijom. Rezultat je bila jedna od najdužih i najbrutalnijih vojnih okupacija savremenog doba.
Četiri decenije izraelske kontrole nanele su neprocenjivu štetu privredi u pojasu Gaze. Sa velikim brojem izbeglica od 1948. godine, sateranim na sićušni pojas teritorije, bez infrastrukture i prirodnih resursa, Gaza nikad nije imala svetlu budućnost. Ali Gaza nije samo slučaj privredne nerazvijenosti, već i jedinstveni slučaj planiranog „ne-razvoja“. Ako iskoristimo biblijsku frazu, Izrael je pretvorio narod u Gazi u drvoseče i vodonoše, u jeftinu radnu snagu i monopolsko tržište za izraelsku robu. Aktivno je sprečavan razvoj lokalne industrije kako bi se Palestinci onemogućili da se oslobode zavisnosti od Izraela i uspostave ekonomske temelje neophodne za pravu političku nezavisnost.
Gaza je školski primer kolonijalne eksploatacije u postkolonijalno doba. Jevrejske naseobine na okupiranoj teritoriji su nemoralne, nelegalne i predstavljaju nepremostivu prepreku na putu do mira. One su u isti mah oruđe za eksploataciju i simbol omražene okupacije. U Gazi je 2005. godine bilo 8.000 jevrejskih naseljenika uz milion i četiristo hiljada lokalnih stanovnika. Pa ipak su naseljenici kontrolisali 25% teritorije, 40% obradivog zemljišta i lavovski deo oskudnih izvora vode. Pored ovih uljeza, veći deo stanovništva živeo je u uslovima užasnog siromaštva i nezamislive bede. Osamdeset posto tih ljudi i dalje preživljava sa manje od dva dolara dnevno. Uslovi života u tom pojasu još uvek predstavljaju uvredu za civilizacijske vrednosti, snažni podstrekač otpora i plodno tle za politički ekstremizam.
U avgustu 2005, vlada Ariela Šrona unilateralno je povukla Izraelce iz Gaze, vrativši 8.000 naseljenika i uništivši kuće i farme koje su ostavili za sobom. Islamski pokret otpora Hamas je sproveo efektivnu kampanju da otera Izraelce iz Gaze. Povlačenje je predstavljalo poniženje za Izraelske odbrambene snage. Šaron je svetu predstavio povlačenje iz Gaze kao doprinos miru zasnovan na soluciji koja podrazumeva dve države. Ali tokom naredne godine, drugih 12.000 Izraelaca se naselilo na Zapadnoj obali, smanjivši tako prostor za nezavisnu palestinsku državu. Grabež teritorija i sklapanje mira su jednostavno nespojivi. Izrael je imao izbor, i izabrao je zemlju umesto mira.
Pravi cilj tog poteza bilo je unilateralno prekrajanje granica Velikog Izraela pripajanjem velikih naseobina na Zapadnoj obali izraelskoj državi. Povlačenje iz Gaze stoga nije bilo uvod u mirovni dogovor sa Palestinskom upravom već uvod u dalju cionističku ekspanziju na Zapadnoj obali. Bio je to unilateralni potez Izraela, povučen, po mom mišljenju pogrešno, zarad izraelskog nacionalnog interesa. Ukorenjeno u fundamentalnom odbacivanju palestinskog nacionalnog identiteta, povlačenje iz Gaze predstavljalo je deo dugoročnog plana da se palestinskom narodu uskrate prava na nezavisnu političku egzistenciju na sopstvenoj zemlji.
Izraelski naseljenici su povučeni, ali izraelsku vojnici su i dalje kontrolisali sve prilaze pojasu Gaze, kopnenim, morskim i vazdušnim putem. Gaza je preko noći pretvorena u zatvor na otvorenom. Od tada pa nadalje, izraelske vazduhoplovne snage su imale neograničenu slobodu da bombarduju, probijaju zvučni zid u niskom letu i da terorišu nesrećne stanovnike ovog zatvora.
Izrael voli da se predstavlja kao ostrvo demokratije u moru autoritarizma. Pa ipak, Izrael nikad u svojoj istoriji nije učinio ništa za unapređenje demokratije na arapskoj strani, a učinio je mnogo za njeno podrivanje. Izrael ima dugu tradiciju kolaboracije sa reakcionarnim arapskim režimima u cilju potiskivanja palestinskog nacionalizma. Uprkos svim nedostacima, palestinski narod je uspeo da uspostavi jedinu istinsku demokratiju u arapskom delu sveta, uz mogući izuzetak Libana. U januaru 2006, slobodni i fer izbori za Palestinski zakonodavni savet doveli su na vlast vladu pod vođstvom Hamasa. Izrael je odbio da prizna demokratski izabranu vladu, uz tvrdnje da je Hamas samo teroristička organizacija.
Amerika i Evropska unija bez srama su se pridružile Izraelu u bojkotovanju i demonizovanju vlade Hamasa i u pokušajima da se ona obori zadržavanjem prihoda od poreza i strane pomoći. Stvorena je nadrealna situacija, gde dobar deo međunarodne zajednice uvodi ekonomske sankcije – ne okupatoru, već okupiranima, ne tlačitelju, nego potlačenima.
Kao što se često dešavalo u tragičnoj istoriji Palestine, žrtve su okrivljene za svoju nesreću. Izraelska propagandna mašinerija je neprekidno stvarala utisak da su Palestinci teroristi, da odbijaju koegzistenciju sa jevrejskom državom, da njihov nacionalizam nije ništa više od antisemitizma, da Hamas predstavlja samo gomilu verskih fanatika i da je islam nespojiv sa demokratijom. Ali jednostavna istina je to da je palestinski narod normalan narod sa normalnim težnjama. Nisu ni bolji ni gori od bilo kog drugog naroda. Ono što hoće je, pre svega, parče zemlje za sebe, na kojem će živeti slobodno i dostojanstveno.
Kao svi radikalni pokreti, Hamas je počeo da obuzdava svoj politički program nakon dolaska na vlast. Od ideološkog rejekcionizma svoje povelje, krenuo je prema pragmatičnom dvodržavnom rešenju. U martu 2007, Hamas i Fateh su formirali vladu nacionalnog jedinstva koja je bila spremna da sa Izraelom pregovara o dugoročnom prekidu vatre. Izrael je, pak, odbio da pregovara s vladom čiji je Hamas deo.
Izrael je nastavio da igra staru igru „zavadi pa vladaj“, među suprotstavljenima palestinskim frakcijama. Krajem osamdesetih, Izrael je podržavao novoformirani Hamas kako bi oslabio Fateh, sekularni nacionalistički pokret pod vođstvom Jasera Arafata. Sada Irael pruža podršku korumpiranim i popustljivim liderima Fateha, koji bi da zbace svoje religiozne političke rivale i ponovo se dokopaju vlasti. Agresivni američki neokonzervativci bili su umešani u opaku zaveru podsticanja palestinskog građanskog rata. Njihovo muljanje je bilo važan faktor u rušenju vlade nacionalnog jedinstva i navođenju Hamasa da preuzme vlast u Gazi u junu 2007, kako bi predupredili puč Fateha.
Rat koji je Izrael poveo u Gazi 27. decembra je kulminacja čitavog niza obračuna i sukoba sa vladom Hamasa. U širem smislu, to je rat Izraela i palestinskog naroda, zato što je narod izabrao partiju na vlasti. Objavjeni cilj rata je da se oslabi Hamas i intenzivira pritisak dok lideri Hamasa ne pristanu na prekid vatre pod uslovima koje je propisao Izrael. Prećutani cilj je da Palestinci iz Gaze u svetu budu percipirani kao običan humanitarni problem, i ta se tako omete njihova borba za nezavisnost i državnost.
Tajming za rat je određen političkim okolnostima. Izbori na svim nivoima su zakazani za 10. februar i glavni učesnici traže priliku da dokažu svoju čvrstinu. Vojne glavešine su jedva čekale da zadaju razorni udarac Hamasu kako bi sa svoje reputacije skinuli mrlju propalog rata protiv Hezboaha u Libanu iz jula 2006. godine. Cinični lideri Izraela takođe mogu da računaju na apatiju i nesposobnost prozapadnih arapskih režima i na slepu podršku predsednika Buša u predvečerje mandata. Buš je opravdao očekivanja, jer je u potpunosti svalio krivicu za krizu na Hamas, stavio veto na predloge za trenutni prekid vatre u Savetu bezbednosti i dozvolio Izraelu da slobodno krene u kopnenu invaziju Gaze.
Kao i uvek, moćni Izrael tvrdi da je žrtva palestinske agresije, ali sama asimetrija snaga dveju starana ostavlja malo mesta za sumnju o tome ko je prava žrtva. Ovo je zaista sukob Davida i Golijata, ali je biblijska slika ovde izvrnuta – mali i bespomoćni palestinski David sukobio se sa teško naoružanim, nemilosrdnim i bahatim izraelskim Golijatom. Posezanje za brutalnom vojnom silom je kao i uvek praćeno bolnom žrtvenom retorikom i mešavinom samosažaljenja i pravedništva. Na hebrejskom se ovo zove „bokhim ve-yorim“ sindrom – plakanje i pucanje.
Sigurno je da Hamas nije sasvim nevin u ovom sukobu. Pošto su mu uskraćeni plodovi izborne pobede i pošto se suočio s beskrupuloznim protivnikom, posegao je za oružjem slabih – terorom. Militantni pripadnici Hamasa i Islamskog džihada konstantno su ispaljivali kasam rakete na izraelske naseobine u blizini granice sa Gazom, dok Egipat nije posredovao u sporazumu o šestomesečnom prekidu vatre u junu prošle godine. Šteta koju ove primitivne rakete nanose je minimalna, ali psihološki efekat je ogroman i navodi građane da zahtevaju zaštitu od svoje vlade. Pod tim okolnostima, Izrael je imao pravo da deluje u samoodbrani, ali njegov odgovor na iritantne raketne napade je bio potpuno nesrazmeran. Cifre dovoljno govore. Za tri godine od povlačenja iz Gaze, jedanaest Izraelaca je ubijeno raketama. S druge strne, u periodu od 2005. do 2007. godine, Izraelske odbrambene snage su ubile 1.290 Palestinaca u Gazi, uključujući i 222 deteta.
Kakve god bile cifre, ubijanje civila je zločin. Ovo se odnosi na Izrael isto koliko i na Hamas, ali čitav učinak Izraela predstavlja nekontrolisanu i neprekidnu brutalnost prema stanovnicima Gaze. Izrael je takođe nastavio s blokadom Gaze nakon uspostavljanja prekida vatre, što je, po tumačenju lidera Hamasa, predstavljalo kršenje sporazuma. Tokom prekida vatre, Izrael je sprečavao izvoz roba iz pojasa, kršeći time ugovor iz 2005, što je dovelo do smanjenja mogućnosti za zapošljavanje. Zvanično, 49,1% populacije je bez posla. Istovrmeno, Izrael je drastično ograničio broj kamiona koji u Gazu dovoze hranu, gorivo, plinske boce, uređaje za fabrike za preradu vode i medicinski materijal. Teško je shvatiti kako se izgladnjavanjem i smrzavanjem civila u Gazi štiti narod s izraelske strane granice. Ali čak i da je to moguće, i dalje bi bilo nemoralno – to bi bio oblik kolektivne kazne koja je strogo zabranjena međunarodnim humanitarnim pravom.
Brutalnost izraelskih vojnika može se meriti samo sa lažljivošću njihovih predstavnika za štampu. Osam meseci pre ulaska u rat sa Gazom, Izrael je osnovao Nacionalnu direkciju za informacije. Poruka koju je ta direkcija poslala medijima svodi se na to da je Hamas prekršio prekid vatre, da je cilj Izraela odbrana sopstvenog stanovništva i da izraelske snage preduzimaju sve mere predostrožnosti da ne povrede nedužne civile. Spindoktori Izraela su sa velikim uspehom preneli tu poruku. Ali, u suštini, njihova propaganda je samo gomila laži.
Veliki je jaz između postupaka Izraela i retorike njegovih predstavnika za štampu. Nije Hamas prekršio prekid vatre, već Izraelske odbrambene snage. To su učinili napadom na Gazu 4. novembra, u kojem je stradalo šest pripadnika Hamasa. Cilj izraela nije samo odbrana stanovništva, već obaranje vlade Hamasa u Gazi, koje će izvršiti okretanjem naroda protiv vladara. A što se tiče brige o civilima, Izrael je kriv za nasumično bombardovanje i za trogodišnju blokadu, koja je stanovnike Gaze, a sada ih je milion i petsto hiljada, dovela na ivicu humanitarne katastrofe.
Biblijsko načelo „oko za oko“ je dovoljno divljačko, ali ludački napad Izraela na Gazu se izgleda rukovodi logikom „oko za trepavicu“. Nakon osam dana bombardovanja, sa više od 400 palestinskih žrtava i četiri mrtva Izraelca, ratoborni kabinet je naredio kopnenu invaziju Gaze, čije su posledice nesagledive.
Nikakva vojna eskalacija ne može Izraelu kupiti imunitet na raketne napade vojnog krila Hamasa. Uprkos ljudskim gubicima i destrukciji koje im je Izrael naneo, istrajali su u otporu i još uvek ispaljuju svoje rakete. Ovo je pokret koji veliča žrtve i mučenike. Vojno rešenje sukoba dve zajednice jednostavno ne postoji. Problem sa izraelskim konceptom bezbednosti jeste to što osporava najosnovnija prava drugoj zajednici. Jedini način da Izrael obezbedi sigurnost jeste kroz razgovore s Hamasom, koji uporno ponavlja da je spreman da pregovara o dugoročnom prekidu vatre, u okviru granica uspostavljenih pre 1967. – sa rokom od 20, 30 ili čak 50 godina. Izrael je ovu ponudu odbacio, iz istog razloga iz kojeg je odbacio i mirovni plan Arapske lige iz 2002. godine, koji je još uvek na stolu – i podrazumeva ustupke i kompromise.
Ako se razmotri ovaj kratki pregled delatnosti Izraela tokom protekle četiri decenije, teško je ne zaključiti da je Izrael postao otpadnička država kojom upravljaju „potpuno beskrupulozne vođe“. Otpadnička država redovno krši međunarodno pravo, poseduje oružje masovnog uništenja i praktikuje terorizam – sprovodi nasilje nad civilima zarad političkih ciljeva. Izrael ispunjava sva tri kriterijuma – taj naziv mu pristaje i on mora da ga nosi. Pravi cilj Izraela nije mirni suživot sa palestinskim susedima, već vojna dominacija. Izrael na svoje greške iz prošlosti dodaje nove i katastrofalnije. Političari su, naravno, kao i svi drugi slobodni da ponavljaju nekadašnje laži i greške. Ali to nije obavezno.
Avi Shlaim, The Guardian, 07.01.2008.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 12.01.2009.
IZRAEL / PALESTINA