Ono što mi se učinilo kao slučajan ispad, pukotina, iscurilo od istine, zapravo postade tačan nagoveštaj: u samo nekoliko dana, ispostavilo se da diktator otvoreno nastupa sa novim – kako izgleda – terminalnim planom ostvarenja potpune diktature. Pokazao je jasno šta mu je za to potrebno, a šta nije. Navodim najočitije.
Prosveta: režimu je potrebna ideologija. Kako nije u stanju da je sklopi, zamisli i oblikuje, pribegao je jedinoj mogućnosti, da ukrade neku priču. Ništa drugo nije mogao da nađe sem crkve, u najprimitivnijem, nisko ritualnom obliku, pa je to nalepio na ono što ga najviše ugrožava, prosvetu i kulturu. Za te oblasti nema ubitačnije veze nego sa crkvom, kad je ona odozgo. Cela stvar nema nikakve veze sa verom – ima matematičara i atomskih fizičara koji su verni – već sa nužnom cenzurom koje se nijedna crkva ne odriče. Gluposti koje su se u danima najave Svetosavskog univerziteta izgovarale neprobavljive su: na primer, da su crkve svuda osnivale univerzitete; jeste, pre otprilike jednog milenijuma u Starom svetu i pre veka-dva na ostalim kontinentima. Prvi je osnovala žena, Fatima al-Fihri, u 9. veku u Fesu (Maroko). Novijih osnivanja nema – sem katoličkog univerziteta u Hrvatskoj, dvadeset godina starijeg, i jednog (više učiteljske škole) u Gruziji. Hrvatsko-srpski slučaj samo je još jedan dokaz o blizanačkim kulturama, o kojima sam pisala. Onda još dođe i neraskidiva veza prosvete i crkve, a primeri su, za zasmejavanje osnovaca, ni manje ni više nego Vuk i Dositej: obojica su pobegla iz crkvene škole, otišla u svet da se obrazuju, obojicu je crkva uporno napadala i cenzurisala i zagorčavala im prosvetiteljske živote, i još danas ih sasvim ne prihvata – a nisu, bogami, ni oni nju. Da, prosveta je uvek bila u vezi sa crkvom, sem kad je napredovala i cvetala.
Institucije: iznenadni napad na birokratiju i najavljeno smanjivanje vlade, kao i beskonačna zavitlancija sa datumom izbora, koja podjednako nervira esenesovce, pokazuju gde se diktator iznervirao: ni iznureni mrdogled poslanika-štrajkača u šatoru pet dana bez jagnjetine, ni naskok na sudstvo, ni pokušaj čistke, ni vrludanje oko Venecijanske komisije, ništa nije imalo pravog efekta – jedino je masovno hapšenje po celoj zemlji koliko-toliko uspešno. Institucije dakle ima da se brišu, dovoljni su verni policajci, honorarni batinaši, i organizatori sa kasirkom za privođenje stada na mitinge. Sve drugo je nepotrebno. Transfer vlasti represivnim aparatom i vučimedijima, i država je kompletna. Nema bolje ilustracije nego kad diktator zovne „Gocu“ (perjanica Pink vučimedija Uzelčeva) sa zapovešću da nešto posebno naglasi. Baćko za infrastrukturu, Goca za javnost, za narod brine on. U poseti Sremu, škrti diktator nije kupio ništa od lokalnih proizvoda, a onda se uvalio porodici na gibanicu i jagnje, suknuo dve čaše vina (uz dužu žvaku velikog poznavaoca) pre posluženja i govorio sve dok se jagnjetina nije ohladila a mladi luk u čaši vode uvenuo. Tako se ostvaruje idealno državno upravljanje u Srbiji.
Dijalog: ima nekog posebnog smisla u tome što je sam diktator razgolitio jednu od svojih najljigavijih laži, onu o pozivu na dijalog. Tokom već delom opisane gozbe u Sremu, prešao je brzo na drugo lice množine, nazvao tako određene kretenima (sa kojima uvek hoće da vodi dijalog i za koje su vrata uvek otvorena) i zaključio da bi posle dijaloga sa njima otišao da se ispovraća. Pa ko bi odoleo ovakvom pozivu na dijalog, svih 154 puta!
Ova tri otkrivanja istine, odnosno tri osnovna mehanizma uspostavljaju diktaturu koja vlada građanima omamljenim lažima, priviđenjima i strahom. Državni aparat maksimalno je smanjen, sveden na represivne organe, proizvodnju i finansije drži najuži mogućni krug, ideološki okvir sa prosvetom i kulturom prepušten je crkvi, koja je opet potpuno zavisna od vlasti. To je specifično mediteranski model diktature, u kojem povremeno može doći čak i do pobune u crkvi, dok srednje- i severnoevropski prostor karakteriše prosvetno-kulturni model zasnovan na novoj nacionalističko-patriotskoj mitologiji izvan okvira postojećih vera. Upravo crkveni autoritet nad prosvetom i kulturom danas nema nikakve realne šanse da opstane, što, nažalost, ne znači da se kratkoročno ne nanosi ogromna šteta tom području. Zanimljivo je taj model uporediti sa analizom neoliberalizma koju je napravio Džordž Monbio (George Monbiot), jedan od najvećih svetskih istraživačkih novinara, u svojoj knjizi The Invisible Doctrine: The Secret History of Neoliberalism (& How It Came to Control Your Life) iz 2024. On zaključuje da neoliberalizam ne samo da omogućava prelaz u fašizam/nacizam, već da je to u samoj osnovi upravo takva doktrina. Trenutna diktatura u Srbiji u velikoj meri odgovara neoliberalnom modelu, posebno što se tiče neokolonijalizma, u kojem zapošljavanje, standard, javni radovi i ceo BDP zavise od trenutnog interesa stranih firmi (Monbio posebno rastura pojam „investitor“). Nadgradnja istovremeno ostaje zacementirano lokalna. Monbio kao mogućnost promene navodi participatornu lokalnu demokratiju, solidarnost koja je jedini motor razvoja i napretka ljudske vrste, znanje i informisanost. Kombinacija izgleda nekako bleda u poređenju sa strahotama neoliberalizma. Kako bi bilo dopuniti takav program koristeći upravo deo koji se hoće zacementirati, prosvetu i kulturu? Recimo, organizovati gerilske oblike prosvete i kulture, od obnove narodnih univerziteta, pop-up predstava najuglednijih izvođača i grupa, tajnih škola i kurseva, sve do moćnih sindikata, institucionalnih prevrata i neskrivenog političkog organizovanja uz okupaciju medija…
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
