„Naša politika je da koristimo raspoloživa sredstva kako bismo uspostavili mir na ulicama“, izjavio je premijer u nedelju na početku sednice vlade. U prevodu: „sredstva“ znači neproporcionalno nasilje, „mir“ znači represija nad onima koji nam smetaju da radimo šta želimo, „uspostaviti mir“ znači da je situacija bila mirna i mi samo želimo da je vratimo u pređašnje stanje. To je politika u čije ime su na ulice u petak vlasti poslale nesrazmerno veliki broj bezbednjaka, policajaca i pripadnika specijalnih jedinica da bi upotrebili silu protiv malobrojnih i mirnih protestanata koji su izašli da protestuju na bulevaru Rotšild i u drugim delovima grada.

Ovo treba da razumemo kao nešto normalno: ako je neko pokvario uobičajeni poredak stvari, naš stav je da činimo sve da bismo stvari vratili u prethodno stanje. Dobrodušna, savesna i nezainteresovana građanka je objasnila da ako je i upotrebljena preterana sila, to je bilo samo kao reakcija na prethodno nasilje koje su protestanti izazvali. Kao što je moguće videti na bezbrojnim fotografijama, snimcima i svedočenjima koja su se pojavila na mreži, protest na bulevaru Rotšild je bio potpuno nenasilan; ono što ga je pretvorilo u nasilan jeste nasilje od strane bezbednjaka, policije i specijalnih jedinica. Prosto rečeno: oni su počeli. I to nije slučajno. Pre mesec i po dana policijski oficir je rekao Alonu Li Grinu, organizatoru protesta: „Više nećemo postupati u svilenim rukavicama kao prošlog leta, ovog puta ćemo odgovoriti čeličnom pesnicom.“

Postaje jasno ko su „naši“ i čija je ovo politika: svako ko deluje protiv vlasti smeta. Što je legitimitet vlasti manji, time je ova pretnja veća i vlast se manje dvoumi da upotrebi silu da uguši svaki protest. U ovom kontekstu je znimljivo primetiti poistovećivanje interesa Benjamina Netanijahua sa medijima koji su u rukama velikih tajkuna: svaki od njih guši protest sredstvima koja su mu na raspolaganju. „Policija nije policija vlade, ona je policija države“, rekao je glavni inspektor Johanan Danino na skupu advokata u Ejlatu; međutim, to nije izgledalo tako.

Ne postoji mir koji bi se vratio. Postoji ne-mir, gorčina, frustracija, kriza, beda, postoji buđenje i osećaj da nas kradu, varaju i ugnjetavaju. I kao rezultat imamo protest. Godinama se u Izraelu dešavaju socijalni protesti, na čije se zahteve ne odgovara već se oni guše. Problemi se ne rešavaju, samo se nagomilavaju, produbljuju i šire. U svim slučajevima, policija je poslata da upotrebi silu i da na taj način pretvori nenasilne proteste u nasilne, a zatim da ih silom uguši. To je i način na koji je Dafni Lif, nenasilna aktivistkinja, pretvorena u opasnu teroristkinju.

Nasilje od strane režima guši proteste i usput ih pretvara u nelegitiman čin u očima ostatka javnosti. U trenutku kada je pobuna označena kao nasilna i nelegitimna, gubi se potreba da se uopšte bavimo njenim zahtevima, jer izraelska vlada ne razgovara sa teroristima i sa onima koji „nisu prijatni“.[1]

Međutim, kada smo prijatni tada nas je moguće ignorisati. Istorija Izraela je puna primera neuspelih društvenih pobuna. Premijer Netanijahu se čak i na oslobođenje Gilada Šalita odlučio ne zbog pritiska javnosti, već zbog upornosti svoje žene Sare. Veliki prošlogodišnji prijatni protest nije postigao ništa: izveštaj Jone Spivak, koji će biti objavljen za dve nedelje, izlaže detalje kako se čak ni Trajtenberg komisija, koju je imenovao premijer Netanijahu, kako bi rešila socio-ekonomske probleme u društvu, nije bavila stvarnim promenama pravila igre, već popravljanjem situacije u zadatim okvirima – i da u suštini nije ništa uradila.

Odakle nam je ova dinamika dešavanja poznata? Ah da, Palestinci naravno: kada u borbi koriste oružje, mi ne razgovaramo sa teroristima, kada nema terorizma, onda nemamo razloga da razgovaramo, jer je „mirno“. Naravno, rečenicu „Naša politika je da koristimo raspoloživa sredstva kako bismo uspostavili mir na ulicama“, Netanijahu je izgovorio povodom sukoba sa Hamasom. Baš zgodno. Još malo, pa će ponovo biti mirno i moći će da nastave da ne razgovaraju ni sa nama.

 
Merav Mihaeli, Haaretz, 25.06.2012.

Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

Peščanik.net, 27.06.2012.

———–    

  1. Golda Meir, bivša izraelska premijerka, kada su sedamdesetih izbili socijalni nemiri koje su predvodili Crni panteri (pokret koji je okupio drugu generaciju useljenika iz severne Afrike i sa Bliskog istoka), odbacila je predlog da sa njima razgovara rekavši da oni “nisu prijatni ljudi”.