NIS samo na tender
Molim Peščanik da objavi oglas sledeće sadržine:
„Tražim advokata ili nevladinu organizaciju ovlašćenu za tu vrstu zastupanja da u moje ime napiše i nadležnom sudu preda krivičnu prijavu protiv svih lica koja budu učestvala u prodaji mimo tendera Naftne industrije Srbije ruskoj kompaniji Gasprom“.
Dotični advokat neće morati da štiti NIS od prodaje i privatizacije, jer NIS kao javno preduzeće koje su uzurpirale partije treba što pre da se privatizuje. Javna se preduzeća, a NIS je takvo preduzeće, ne mogu prodavati neposrednom pogodbom nekolicine ministara i premijera sa kupcem kojeg su oni našli (ili on njih, svejedno). Zakon kaže da se javna preduzeća moraju prodavati javnim tenderom. Ko to ne radi krši zakon, pa shodno tome mora i da odgovara. Pa nek je stoput premijer.
Ta prodaja mora da bude transparentna, da se na tenderu prijave i učestvuju više kompanija pa da Vlada i privatizacioni savetnik javno saopšte ko je od zainteresovanih kupaca dao najbolju ponudu, odnosno najviše para. Ako se dozvoli da se NIS proda „u četiri oka“ i „ispod ruke“ između nekoliko srpskih ministara i nekoliko direktora Gasproma, nema te sile koja će ubediti normalne ljude da se tu neko nije „utalio“ i uzeo velike pare.
Nije, dakle, važno to što se javnosti sada potura – da je, navodno, ruska strana prihvatila predlog srpske strane da Gasprom plati dve milijarde evra za 51 odsto NIS-a iako je kobajagi prvo nudio 900 miliona evra. Suština je u javnoj utakmici, nadmetanju kao što smo do sada gledali na televiziji kad je Telenoru prodavan Karićev Mobtel, kad je Fondiariji prodavan DDOR ili kad su Radix-u prodavane Robne kuće Beograd. NIS kao velika kompanija zaslužuje da se za njega javno nadmeću najveće i najpoznatije svetske naftaške firme pred licem domaće i svetske javnosti.
Zato je važno sada preventivno podneti krivičnu prijavu protiv mogućeg zločinačkog udruženja ili takozvane političko-trgovačke mafije koja se namerila da „ispod ruke“ proda srpsku naftnu kompaniju. Ne može se javnim dobrom tajno trgovati, pa makar to radili premijer i njegovi najbliži saradnici iz Demokratske stranke Srbije. Krivična prijava, dakle, treba da posluži kao zaštita od moguće političke trgovine javnom imovinom.
Jer, nije dobro da se takav princip i ubuduće ustali u vođenju državnih poslova. Zamislimo šta će biti kad Srbija treba da uđe u Svetsku trgovinsku organizaciju, da li će (daleko bilo) Vojislav Koštunica tajnom pogodbom Rusiji prodati Telekom ili Elektroprivredu Srbije. Dobro je što smo već ušli u Svetsku zdravstvenu organizaciju jer bi i Galenika otišla Rusima „na doboš“. Ne smem ni da mislim šta će Koštunica još sve dati Rusima ako Srbija mora Haškom tribunalu da preda Ratka Mladića.
Da se vratim na glavno. Budućeg advokata obaveštavan da ambicija krivične prijave nije samo preventivna, da neko odustane od prljavog i nezakonitog posla koji može državi da nanese veliku štetu. Cilj prijave je da bude i blagovremena. Eto, svi smo svedoci kako s dve pa čak i pet godina zakašnjenja država uspeva da strpa u zatvor duvansku, drumsku ili prosvetnu mafiju. Tako duge istrage puno koštaju poreske obveznike, a i oni koji su drpili pare iz takve privatizacije obično se pozivaju na imunitet, izbegavaju da dođu na suđenje a najčešće sklone i sebe i pare u inostranstvo. Ovako, lepo odmah se podnese krivična prijava za evidentno mafijaški posao, pa neka se misle oni koji se s Rusima budu talili oko prodaju NIS-a da li će završiti na doživotnoj robiji.
Sve se nadam da će neki nepotkupljivi sudija tu krivičnu prijavu kad vidi da je vrag odneo šalu (odnosno Rusi-NIS) uzeti u ozbiljno razmatranje.
Potajno verujem da će možda ta krivična prijava biti nepotrebna. Jer, ako je Srbija pravna država i ako se vlast kao što kaže zaista bori protiv korupcije, onda će javnu tužilac po službenoj dužnosti početi da goni one državne službenike koji su zloupotrebili poverenje građana i državnu imovinu prodali nekome bez tendera, „ispod ruke“. Tužilac bi mogao u dokazni materjal da uvrsti i izjave svih nadležnih Vladinih činovnika koji su do juče tvrdili da je „od državnog monopola nad NIS-om gori samo privatni monopol“, a sad taj isti NIS prodaju Gaspromu. Je l’ to i dalje najgore što je moglo da snađe Srbiju? To u istrazi mora javnu tužilac takođe da utvrdi. Pa njegov posao i jeste da štiti državnu imovinu od neodgovornih činovnika i da njih kad prodaju jedno preduzeće mimo Zakona, odnosno bez tendera, kazni teškom robijom. Tek da to bude nauk svim budućim narodnim službenicima da paze šta rade kad se laćaju da u ime građana obavljaju državne poslove.
Osnovanu sumnju i kod građana, a valjda i kod tužilaca i sudija, da se radi o mutnom poslu sa prodajom NIS-a morala bi da izazove još jedna neobična činjenica. Nikada se do sada nije dogodilo da se prodaja jedne firme vezuje za strateško državno pitanje. Ako je tačno to što piše beogradska štampa da premijer ucenjuje koaliconog partnera postpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Srbije Evropskoj uniji pristankom demokrata da Koštunica i njegovi ministri iz DSS-a prodaju NIS Gaspromu – onda je to dokaz „kao kuća“ da u toj prodaji nešto krupno smrdi. I da tu nema nikakve ekonomske logike i računice.
Što se tiče, Evropske unije pa ona ne traži od Srbije da proda NIS Gaspromu da bi ušla u Uniju, EU (koliko razumem) ima nešto drugačiji uslov – traži od Srbije da ispuni međunarodnu obavezu saradnje sa Haškim tribunalom i isporuči osumnjičene za ratne zločine.
Sa advokatom (ako se javi na oglas) treba istrajavati na građanskom pravu da se brani javni interes (i javnu imovinu). U toj odbrani ima posla i za još neke. Na primer, za građanska i stručna udruženja, sindikate, nevladine organizacije…
Peščanik.net, 09.01.2008