U kakvoj biste Srbiji želeli da živite? Simetričnoj ili asimetričnoj?

Ova dilema nametnula se svakom potrošaču štampanih stvari ako je tokom prvomajskih praznika uzeo u ruke Večernje novosti i pročitao intervju koji je ovim novinama dao Boris Tadić, predsednik (asimetrične) Srbije.

U pomenutom intervjuu Tadić je nagovestio da dolazi vreme promene izbornog zakonodavstva, ali i Ustava Srbije. Izborno zakonodavstvo se mora menjati zato što na izborima učestvuje veliki broj partija, zato što one lako ulaze u parlament, pa uslovljavaju vladu i čine je tromom i neefikasnom. Po Tadićevim rečima i broj poslanika u republičkoj skupštini treba smanjiti – sa sadašnjih 250 na budućih 150. Suočena sa globalnom krizom država se, dakle, mora efikasnije organizovati. Pored toga, ona mora i da štedi. Vlada takođe mora da pokaže solidarnost sa građanima. Ovo poslednje deluje pomalo cinično, kao da vlada nije izvršna agencija, zavisna od volje parlamenta i u službi građana.

Kao drugi razlog za promenu Ustava Tadić je naveo regionalizaciju i decentralizaciju Srbije. Ako bi Vojvodina bila jedina regija, Srbija bi, po njegovom mišljenju, bila asimetrična država, a to bi proizvodilo stalnu nestabilnost usled pritiska ostalih regiona da se u pravima izjednače sa Vojvodinom.

Tadićev intervju izazvao je oprečne reakcije u političkoj javnosti. Jedni su predsednikove ideje ocenili kao marketinški trik i jalovu propagandu, isticali da nikakve izmene ustava nisu potrebne, ali da je potrebna zdrava logika, upozoravali da inicijativa nema podršku u parlamentu, da će decentralizacijom Srbija biti svedena na beogradski pašaluk, da ne treba razgovarati samo o broju poslanika, nego i o izboru predsednika republike, itd. Drugi su, opet, upozoravali da je procedura izmene ustava duga, skupa i složena, te da treba biti veoma pažljiv, da je inicijativa u suštini dobra, da je promena ustava od vitalnog značaja za preživljavanje Srbije, da su institucionalni zahvati koji vode stabilizovanju Srbije nužni i preko potrebni zarad ostvarivanja deklarisanog cilja – članstva u EU, itd.

Šta je Boris Tadić želeo ovim intervjuom?

U javnosti su ponuđeni različiti odgovori. Oni koji su u Tadićevev intervju sveli na marketinški trik, videli su u njemu pokušaj da se pažnja javnosti skrene sa „glomazne, nesposobne i neodgovorne vlade“ i pripremi teren za vanredne izbore. Zabrinuti za budućnost Srbije naslutili su opasne stvari vezane za državno uređenje i sudbinu Kosova i Metohije. Oni koji su predlog Statuta Vojvodine kritikovali kao nacrt nove države, u Tadićevom intervjuu su prepoznali manevar kojim se želi odložiti potvrda najvišeg pravnog akta pokrajine. Ima i onih koji su, ne bez zluradosti, istakli kako je Tadić ponovio isto ono na šta oni već odavno upozoravaju.

Ideja da se ustav Srbije menja nije nova, niti je predsednik Tadić prvi koji je progovorio na tu temu. Da podsetimo, novi ustav još nije bio ni proglašen, a u javnosti se već govorilo o potrebi njegove revizije. Na tome su najviše insistirali vojvođanski autonomaši. Nezadovoljni ustavnim okvirom autonomije oni su, i na Trecoj vojvođanskoj konvenciji, ponovo naglasili potrebu da se ustav menja. Na konvenciji se čak moglo čuti da ni autonomija više nije zadovoljavajući okvir.

Svojim intervjuom Tadić je obelodanio ozbiljne pukotine unutar vladajuće koalicije, što je u slučaju Statuta Vojvodine posve očigledno. No, od onoga što je rekao još je važnije ono što je propustio da naglasi. Recimo, nije ukazao na potrebu da se ograniči uticaj izvršne vlasti, da se poslanici od partijskih delegata pretvore u predstavnike građana, a parlament u zakonodavnu vlast i stvarnog reprezenta narodne volje. Bez promena ove vrste, Srbija će samo truliti u opasnom zagrljaju partokratije.

Interesantna je i njegova ideja da se preko regionalizacije i decentralizacije Srbija stabilizuje i uredi kao simetrična država, i to tako što bi se i drugim regionima omogućila ista prava kao i Vojvodini. Ovu ideju tek treba ozbiljno da “promisle” autonomaši i njihovi konceptualni ideolozi. Ono što je u ovom trenutku jasno jeste da najavljenom simetrijom Vojvodina neće dobiti ono što autonomaši zahtevaju, dok će na drugoj strani vlast dobiti širi manevarski prostor i utoliko lakše izlaziti na kraj sa različitim “uslovljavanjima”, pa i onima koja dolaze iz Vojvodine.

Pitanje međutim glasi – da li je asimetričan položaj Vojvodine pravi izvor nestabilnosti u Srbiji?

Odgovor na ovo pitanje je odrečan. Regionalizacija ne podrazumeva simetriju, nego upravo suprotno – asimetriju. Od specifičnih istorijskih, političkih, kulturnih i društvenih karakteristika zavisi i stepen autonomnosti pojedinih regiona. Ako bi različiti regioni imali različiti stepen nadležnosti, Srbija se time ni za milimetar ne bi udaljila od Evrope.

 
Peščanik, 13.05.2009.