O nekoj istoriji – i o knezu Lazaru – nema smisla, ni svrhe ovde i sada nekome govoriti. Istorija se sada piše u komitetima palanačkih političkih partija, ili u Otadžbinskim upravama – kako se piše tako se živi. Uzaludan je to posao  i smešna rabota – a pisac ovih zapisa je pristao na to – zna i sam da vajde nema, pa ipak: ni car ni svetac Lazar je pokušao da okupi narode Balkana za odbranu od tuđina i daleke 1389. uspeo nije. Uzgred, njegova žena, ćerka kneza Vratka unuka Vukanovog, učinila je mnogo više. Imala je ova ponosna kneginja mnogo smisla za real-politku. I Srbija je opstala do 1459, do pada Smedereva.

Ne, o istoriji nećemo, ali ćudljiva boginja Klio zna da se naruga.

Na Vidovdan, tu nedavno, na Kosovu su kamenicama napadnuti članovi Vlade Srbije koji su pristizali na svečanost na legendarni Gazimestan. “To je udar na državu”, uzvikuje ministar za Kosovo Bogdanović.

Sve što se doznalo tužno je i ružno, i pokazuje kako famozna boginja Klio ume gorko da se našali: dok je u hramu služena zapokojena liturgija, dok je narod pobožno slušao drevni glas – “Angeljskimi nevidimo dorinosima činmi”, niko ne zna da li to narod razume, jer i obrazovaniji čovek teže prevodi ovu divnu frazu iz pogrebne pesme – svejedno, dogodilo se to što se dogodilo. Svečano odeveni momci “Garde svetog cara Lazara” kamenicama su dočekivali – u ime valjda kneza čestitoga – srpske zvaničnike.

Da su to učinili Albanci, nekako bi svima lakše bilo – ne, Srbi su kamenovali Srbe.

Prkosni “gardisti” su dobro došli svima – posebno liderima nekih političkih partija u Beogradu – i policajci KPS-a ne bi uspeli da nisu pritekle u pomoć snage Euleksa. Smešno i tužno, ali nekome je upravo to potrebno: do Kosova i Srba na Kosovu njima je kao do lanjskog snega, no mora se zaraditi koji poen – izbori nisu sasvim izvesni. No, i bez izbora treba nekako trajati na beogradskoj političkoj sceni. A tu se može opstati ne nekom real-politikom, ne, tu se živi od velikih reči, od patetičnih fraza o Vidovdanu kao od hleba nasušnog. Sanjaju palanački politički pigmeji da još jednom sednu u fotelju srpskog premijera – sanjaju i danonoćno kombinuju. Tu se potežu knjige starostavne, kao ono kada je 12.09.2000. Jovo Tarabić dečekao brata Voju ovim rečima – Dobro došao, budući predsedniče. Potomak Tarabića je V.  Koštunici tada poželeo “dugu i mirnu vladavinu”. No, i proroci omanu, a u svemu se prevario i njihov “sveti Nikolaj” – svejedno, sve se može posvetiti, i sve se može obesvetiti, pa i oskrnaviti, samo da se opstane na terazijskoj političkoj vetrometini. Tako je, nekako, moralo i biti : pre dvadeset godina je Milošević to i započeo. I uvek isto: mnogo hteli, malo započeli.

Tako je “Garda svetog cara Lazara” proslavila ovogodišnji Vidovdan.

I slavu kneza Lazara – a on je slavio starozavetnog proroka Amosa – na koga se pozivaju. U palanci i svece treba svesti na palanačku meru – odavno bolje i nemamo. Ne, ovi definitivno neće u Evropu – oni Euleks, odnosno evropski zakon gađaju kamenicama.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 01.07.2009.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)