Šta se zna o finansiranju kampanje
Na junskim parlamentarnim izborim 2020. ne pitamo se ko će da potroši najviše novca i na kakve aktivnosti. Prvo pitanje je rešeno nelogičnim sistemom za raspodelu budžetskih dotacija, uspostavljenim pre 17 godina i dodatno izvitoperenim izmenama postojećeg Zakona o finansiranju političkih aktivnosti iz 2014. Sistem daje ogromnu prednost onome ko može da računa na najbolji izborni uspeh. Naime, samo 20 posto budžetskog novca se deli svima na jednake delove, a ostatak prema osvojenim mandatima. To omogućava favoritima prema prognozama raspoloženja biračkog tela da svoju premoć dodatno utvrde kroz skupe kampanje.1
Odgovor na drugo pitanje, o dominantnom načinu vođenja kampanje dao je COVID-19 – troškovi javnih događaja (na radost autobuskih prevoznika), koji su u ranijim prilikama činili oko jedne desetine prijavljenih rashoda, sada će biti zanemarljivi.
Za razliku od većeg dela ostatka sveta, u Srbiji glavno pitanje kampanje nisu ni skriveni donatori iz privatnog sektora, koji bi kroz podršku partiji, onda kada joj je novac najpotrebniji, kupili uticaj na odluke budućih vlastodržaca.
Umesto toga, za većinu aktera glavno pitanje je kako potrošiti novac koji učesnicima sleduje iz budžeta pogođenog Koronom, odnosno, kako ne vratiti dobijeni novac u budžet. Jedna lista, koja prema svim prognozama računa na preko polovine mandata, steći će pravo na najmanje 2,6 miliona evra iz budžeta, koji se moraju opravdati. Pošto je ta lista (ne računajući četiri dana iz poslednje nedelje) samo na TV oglašavanje2 već potrošila najmanje 1,7 miliona evra, ovaj cilj će biti dosegnut. Imajući u vidu brojne bilborde, verovatno će čak biti potrebno da se pridoda neki dinar, bilo iz budžetskih prihoda koje je stranka dobila za sasvim drugu namenu – finansiranje „redovnog rada“ (to jest, na sve ono što nije kampanja), bilo iz čuvenih istovetnih dobrovoljnih priloga nekoliko hiljada simpatizera.
Ostaje kao otvoreno pitanje da li će uopšte i u kojoj meri biti prijavljeni nesumnjivo veliki troškovi neželjene komunikacije sa građanima putem fiksnih i mobilnih telefona, razni vidovi humanitarne pomoći i usluga građanima. Posebno je zanimljivo pitanje koliko će biti prikazano oglašavanja na internetu i društvenim mrežama (ranije svega 2%), jer je tom vidu promocije teže ući u trag.
Sigurno je da ni ovaj put u stranačkim finansijskim izveštajima neće biti traga o direktnim zloupotrebama javnih resursa, kao ni o brojnim situacijama kada su javni resursi posredno iskorišćeni, kroz funkcionersku kampanju i stavljanje državnih investicija u stranački koš.
Preostalih 20 učesnika izbora muče drugačije brige – oni bi rado uplatili više i za bilborde i za TV reklame (ukupno će potrošiti manje od milion evra, od čega više od polovine otpada na očekivanog nosioca srebrne medalje), ali ne mogu. Niti im izborne prognoze daju prostora da zakupe veći deo medijskog kolača, niti su dovoljno atraktivni za buduću trgovinu uticajem, pa da privuku lukrativne donatore.
Štaviše, za dobar deo junskih takmaca veliki rizik predstavlja da uđu u trku računajući na onih 160 i kusur hiljada evra koliko će dobiti svako ko pređe troprocentni cenzus. Njihova poslednja linija odbrane je na koti od 60 hiljada evra, koliko će svaka lista dobiti iz budžeta pred izbore. Taj novac će moći da zadrže samo oni koji na kraju dobiju barem 1% glasova (one liste kojima je priznat manjinski status 0,2%).
Ukupni troškovi kampanje i Korona
Direktni troškovi izborne kampanje će očigledno biti daleko manji nego 2016. ili 2017. Biće potrošeno manje od 7 miliona evra budžetskog novca sa raznih nivoa, i 2-3 miliona evra preko toga. Dovoljni razlog za manju potrošnju, kada je reč o glavnoj vladajućoj stranci, mogla je biti činjenica da se ona u ovoj kampanji, kao i tokom barem dve prethodne godine, bori protiv neprijatelja koji neće biti vidljiv na glasačkim listićima. Ostali učesnici skoro u potpunosti zavise od budžetskih dotacija i troše manje nego što bi hteli. To naročito važi za lokalne liste, koje mogu da računaju samo na simbolične dotacije iz lokalnih budžeta.
Stvarni razlog za manje troškova je bila Korona. Pandemija je donekle poremetila brižljivo kovane planove, počev od kampanje „Budućnost Srbije“, od pre 18 meseci, za koju se ni danas ne zna da li pripada državi, stranci ili samo osobi koja personifikuje to dvoje, pa do nepostojećeg investicionog plana iz decembra 2019, „Srbija 2025“. Pandemija je prvo pomerila izbore, a zatim prouzrokovala potrebu za osmišljavanjem i vaganjem prigodnih poruka o pobedi ujedinjenih vlasti-doktora-naroda nad nevidljivim neprijateljem. S druge strane, u kampanji su znatno manje bila vidljiva obećanja investicija, valjda zato što ti silni kilometri i samim promoterima zvuče manje uverljivo od kad se u budžetu pojavila rupa, nego onomad, kada je predsednik lično ucrtavao trase raznobojnim flomasterima.
Korona je takođe učinila suviše rizičnim nastavak demonstracije podrške masa u vidu dovedenih stranačkih pristalica ili građana zatečenih u državnim fabrikama. Na kraju, umesto standardnih oglasnih kampanja koje u Srbiji traju između četiri i osam nedelja (kod predsedničkih izbora), ostalo je vremena za nepune tri.
Indirektni budžetski troškovi su barem stostruko veći od direktnih, između ostalog, zbog te iste Korone. Ako ništa drugo, pod tu stavku se može upisati onih 620 miliona evra, podeljenih građanima sa biračkim pravom, plus 4.000 dinara po penzioneru. Penzioneri su pritom dobili na kućnu adresu i podsetnik na to od koga im pomoć dolazi.
Reč-dve o organima i zakonima
Još jednom vredi podsetiti da ništa bitno u pravilima o finansiranju kampanje nije promenjeno nakon dijaloga na FPN-u i u Skupštini. Jedina suštinska novina jeste to što Agencija za borbu protiv korupcije sada ima rok od 5 dana da ispita pritužbe koje se odnose na nezakonito finansiranje kampanje. Do početka izborne tišine to je učinila u 20 slučajeva. U nekoliko situacija je strankama koje su kršile pravila izdato „upozorenje“, a poslednji takav slučaj jeste očigledna zloupotreba resursa javnog preduzeća u promotivnom spotu koji se vrteo na TV stanicama 7 dana, pre nego što je izdato upozorenje. Za sada nema informacija da li je nakon ovih upozorenja Agencija pokretala prekršajne postupke zbog nezakonitog finansiranja kampanje, niti da li je REM izrekao zabranu emitovanja. S druge strane, u aktivnostima javnih funkcionera koje su okićene obeležjima stranačke kampanje i promovisane na zvaničnim FB nalozima, Agencija nije prepoznala kršenje zakona iz svoje nadležnosti.
REM se, po tradiciji, uopšte nije bavio pitanjem uslova finansiranja promocije u elektronskim medijima, a u pogledu prikaza podataka o vremenu za promociju učesnika izbora prevazišao je svoje prethodne najviše domete. Dok su podaci o promociji stranaka i nosilaca vlasti na prethodnim parlamentarnim i predsedničkim izborima bili uporno skrivani, katkad uz nebulozna objašnjenja, sada je promenjena metodologija tako da statistika pokaže navodnu ravnotežu medijske zastupljenosti vlasti i opozicije.
Od javnog tužilaštva ni ovaj put ni traga ni glasa, na primer, o brojnim krivičnim delima koja mogu da se dogode u vezi sa nedeljnim glasanjem, poput davanja i primanja mita ili narušavanja tajnosti izbornog procesa (fotografisanje zaokruženog listića i lične karte).
Posle 20 godina ovaj put se na izbornoj sceni pojavio i Nadzorni odbor (prigodno, na čelu je poznati glumac). Nadzorni odbor je inače telo nejasnog pravnog statusa i ovlašćenja, čiji su članovi stručnjaci za razne oblasti, izabrani na predlog Vlade i poslaničkih grupa. Pa ipak, mogla je postojati nada da će upravo zbog toga što NO ne može nikoga da kazni, ovo telo imati veću slobodu delovanja od onih organa čije odluke zaista ozbiljno mogu da utiču na interese stranaka. Nadzorni odbor je tek pet meseci nakon formiranja dobio svoje mesto na internetu i adresu na koju mu se mogu obratiti pritužioci. Ipak, za sada je upitno da li je od ovog poduhvata bilo ikakve vajde. Iako se radom ovog tela od deset članova (ljudi) bave samo dva člana (Zakona o izboru narodnih poslanika), u razmatranju predstavki TS, Nadzorni odbor je uspeo da „previdi“ svoju nadležnost da prati postupke učesnika u izbornom procesu (čl. 100, st. 1. t. 1), vezujući svoju ulogu isključivo za kontrolu medija iz sledećeg reda (čl 100, st. 1. t. 2).
Autor je programski direktor organizacije Transparentnost Srbija.
Peščanik.net, 20.06.2020.
________________
- Zakon o finansiranju političkih aktivnosti, član 21.
- Prema do sada neobjavljenoj proceni Transparentnosti Srbija.