Među prvim junačinama srpsko-hrvatskog rata, koji se rasplamsao leta 1991. godine, na srpskoj strani u prvi plan je izbio omaleni sedokosi oficir, predstavljen televizijskoj publici i čitaocima novina kao Kapetan Dragan, instruktor i komandant “jedinice za specijalnu namenu SAO Krajine”. Od sredine jula do sredine avgusta trajala je intenzivna medijska promocija ovog srpskog ratnika, tako da nije bilo dana bez njegovog lika na televizijskim ekranima ili u novinama, često na prvoj strani. Mnogima se u prvi mah njegov lik učinio poznat (što je primer kolektivnog déjà vu), ali je Kapetan, uprkos spremnosti da prihvati izazove medijske popularnosti i da sliku svoje ozbiljne, vojnički uredne osobe i svoje misli o ratu i miru bez ograničenja stavi na raspolaganje znatiželjnoj javnosti, odlučio da sakrije svoj lični identitet. Iz razloga bezbednosti, kako je objasnio.
To je – moglo se i očekivati – samo povećalo interesovanje za njega. Nagađanja o tome ko je on zapravo i odakle je u stvari došao postala su predmet svakodnevnih razgovora, a desetine novinara bacile su se u potragu za biografskim podacima o Kapetanu Draganu, među njima i novinari nekih stranih listova. Objavljeno je i ispričano bezbroj “istinitih priča” o tajanstvenom srpskom ratniku, nedeljnik “Osmica” počeo je da objavljuje u nastavcima strip “Kapetan Dragan”.
Uporedo s tim pojavila su se i prva tumačenja izuzetne popularnosti ove osobe, odnosno njegovog medijskog lika. Posebno je zanimljivo što se ovde priča i njena interpretacija javljaju u istim tekstovima, kao elementi jedne mešovite narativno-interpretativne strukture. I u tekstovima namenjenim najširoj publici susreće se momenat distanciranog osvetljavanja osnovne priče u vidu izraza “mitski arhetip”, “urbana potkultura”, “folklorni lik” ili “epski junak”. Takvi momenti predstavljaju inovaciju u odnosu na tradicionalne tekstove o junacima i, s druge strane, obavezuju tumače savremenih junačkih priča da preispitaju instrumente svoje analize tamo gde su oni i sami postali deo tih priča. Na primer, kad je o pričama o Kapetanu Draganu reč, postavlja se pitanje može li se “stručno” govoriti o njemu kao mitskom liku ili junaku legende kad se taj ugao posmatranja javlja najpre u novinskim člancima koji taj “mit”, odnosno tu “legendu” ispredaju?
Lik Kapetana Dragana pojavio se na našim televizijskim ekranima početkom ovog leta, kad nam je predstavljen kao junak prvih srpskih pobeda u oružanim sukobima u Kninskoj krajini. Čist, obrijan, mršav, sed i nenaoružan, u maskirnoj uniformi bez oznaka etničke pripadnosti, Kapetan je u svemu odudarao od drugih, pre njega vođenih pretendenata na ulogu novog uzornog srpskog ratnika. Ovi su se, gradeći svoj ratnički look, listom okrenuli prošlosti i ograničili se na imitaciju modela iz prethodnog rata; vaskrsli su gustu bradu i preteći pogled, šubaru s kokardom i anteriju, ukrštene redenike i kamu za pojasom.
Brzo postignuta i svenarodna, nacionalno rasprostranjena popularnost Kapetana Dragana, u čijem liku nema preteće ratobornosti ni tradicionalnih simbola identiteta srpskog vojnika (sem naknadno na njegovu i beretke njegovih vojnika prišiven znak jedinice, štit sa četiri slova S, mada ona nisu postavljena kao u srpskom grbu), pokazala je da je danas, usred krvavog međuplemenskog rata, srpska publika spremna da prihvati jedno prilično neobično, u svakom slučaju netradicionalno oličenje nacionalnog junaštva. Takav njen izbor znači da su dizajneri savremenog srpskog ratnog heroja, koji u prvi plan ističu tradicionalni, abadžijski kostim, “svijetlo oružje” i zakrvavljen pogled, na pogrešnom putu, da je ratni junak fazoniran na njihov način, ma koliku buku pravio, osuđen da tavori na margini. Tamo ga je potisnuo lik Kapetana Dragana, čiji su srpstvo i junaštvo neupadljivi, ali zato za mnoge privlačniji.
Prilike na političko-medijskoj pozornici u Srbiji pre i na samom početku rata u Hrvatskoj nisu nagoveštavale takvu sudbinu tradicionalno kostimiranog, prema fotografijama četničkih vojvoda opremljenog i naoružanog srpskog ratnika. Naprotiv, moglo se očekivati da će u ratnim uslovima upravo tako zamišljen i već na pozornicu postavljen junak doći do punog izražaja i doživeti pravo i konačno nacionalno posvećenje. Rehabilitacija i obnavljanje četništva, koje podstiču ili izvode razne srpske nacionalističke stranke i grupe, uz pristanak, ako ne i blagoslov vlasti u Srbiji i pravoslavne crkve, praćena je velikim comeback-om četničke ikonografije i kostimografije, pseudo-istorijske feljtonistike o ovom pokretu, starim i novim četničkim pesmama. Ponovo se zavijorila crna četnička zastava sa pretećom mrtvačkom glavom i ukrštenim kostima i devizom “Sloboda ili smrt”, što se može shvatiti kao znak opasno visokog napona osvetničkog gneva srpskog ratnika; ponovo su se zaorile pesme u slavu Čiča Draže i Ravne Gore. Na vidiku nije bilo neke druge vrste za rat naoštrenih Srba.
Zbog svega toga, na početku srpsko-hrvatskog “govora oružja”, jedine preostale vrste srpsko-hrvatskog jezika, bilo je gotovo izvesno da će prvi prema neprijatelju, junačkoj slavi i naslovnim stranama novina jurnuti bradati srpski borac sa kokardom na šubari. Tako je i bilo. Početkom maja, beogradska štampa i televizija predstavile su javnosti junaka u ravnogorskoj nošnji, “komandanta odbrane Borova Sela”, Vukašina Šoškoćanina. Taj “srpski ustanik i graničar…čovek koji je golim rukama branio Borovo Selo”, kako ga je opisao jedan njime oduševljen narodni poslanik (M. Paroški), sam je dopunio opis svog junaštva, pohvalivši se pred televizijskim kamerama da je “ubio šest Hrvata” i da je spreman, ako zatreba, da ih ubije još toliko (“Vreme”, 20. maja 1991).
Šoškoćaninu sudbina nije dala da nastavi tako slavno započetu karijeru ratnog heroja (utopio se u Dunavu 15. maja 1991, desetak dana posle vatrenog krštenja u Borovu Selu), ali danas znamo da on, i da je ostao živ, ne bi imao izgleda da se ustali u ulozi uzornog srpskog ratnika, bar ne u onom ravnogorsko-krvoločnom izdanju u kome je pred nas izišao. To znamo zahvaljujući pojavi Kapetana Dragana. Lik ratnika koji je on otelovio, ni nalik na Šoškoćanina, najšira nacionalna publika prihvatila je oberučke i kao s nekim olakšanjem. On je bio junak po meri njenog srca. To su shvatili i drugi protagonisti našeg krvavog ginjola, te sada najčešće u garderobi ostavljaju svoje šubare, brade i očnjake i na medijsku pozornicu izlaze u maskirnim uniformama à la Cap.
Jedan deo objašnjenja medijskog i uopšte popularnog uspeha lika srpskog ratnika u interpretaciji Kapetana Dragana svakako treba potražiti u psihologiji publike u Srbiji – koja rat prati uglavnom preko televizije, radija i novina – kojoj prijaju priče o “našim” pobedama i junacima, ali mnogo manje prizori razaranja, stradanja i ubijanja, jer oni prete da hroniku “pravedne borbe srpskog naroda protiv ustaškog terora” pretvore u pornografiju rata. Ta publika može s radosnim uzbuđenjem da prihvati izveštaj Kapetana Dragana o “oslobađanju” Krajine, o “čišćenju džepova” i zarobljavanju “ustaša”, ali je teško verovati da se obradovala slušajući Šoškoćaninov raport o broju Hrvata koje je lično ubio i mora da joj je bilo muka kad je čula reči onog banijskog ratnika koji se pohvalio da je jednog hrvatskog “mupovca rasporio od muda do grkljana” (“Vreme”, 5. avgust 1991).
Takve gnusne, nepodnošljive stvari Kapetan ne govori i ne radi. Po svemu sudeći, i on ih se gnuša i prepušta ih strašljivim amaterima, jer – veli on – “amater mržnjom i pucanjem pobeđuje strah”.[1] Kapetan je profesionalac, za njega rat nije besomučno ubijanje, nego organizovana delatnost, gde “svako zna svoj zadatak”, ima tačno određene “obaveze, odgovornosti”, gde je “sve pitanje dobre organizacije posla, prave vojničke discipline i, iznad svega, volje”. Kad su sve pripreme obavljene stručno i disciplinovano, kad je sve pametno i podrobno isplanirano, obračun s neprijateljem pretvara se u obavljanje radnog zadatka. “Ja u protivniku vidim” – priča Kapetan na jednom mestu – “samo problem koji moram da rešim.” Ubijanje neprijatelja je neželjena i samo iznuđena radnja, koja, kad je izvode Kapetan i njegovi štićenici, ne liči mnogo na obično ubijanje: “vojnik ubija zato što mora” i, što je još važnije, “po pravilima svog zanata”. Izvedeno po pravilima zanata, ubijanje je samo jedan način neutralisanja neprijatelja: “Meni nije cilj, a to je jedan od ključnih vojničkih principa, da ubijem nekoga već da neutrališem neprijatelja i uradiću to na bilo koji način”.
Ali profesionalni odnos prema ratu nije pretvorio Kapetana u tehnologa rata, u bestrasnog učitelja ratnih veština; daleko od toga da ga rutina rata učini cinikom, on je prikazan kao neka vrsta gospodstvenog, viteškog vojnika. Ima “manire oficira-džentlmena”, a “ono što mnogi borci u redovima Knindža ističu jeste da ih je Kapetan naučio – plemenitosti. U surovom ratu bez milosti mora da postoji i ono drugo – plemenitost, viteštvo i čojstvo”.
Kapetanova plemenitost i čovečnost su toliko naglašene osobine njegovog lika da se čak stiče utisak da se on ne oseća najbolje u ulozi ratnika, da je igra nekako uprkos sebi, jer on zapravo ne voli rat, čak ni lov. Taj neobični ratni junak najradije ne nosi oružje: “Ne nosi čak ni revolver, čija bi futrola predstavljala sasvim logičan detalj uniforme”. Ako nema druge, i oružje mora da se upotrebi, Kapetan zna neobičnu i retku veštinu kako se “oružje koristi u slavu života, a ne u ime smrti”! Još kraće rečeno, “Kapetan je čovek mira”.
Umesto oružja i ratovanja, ovaj srpski vojnik voli gitaru i pesmu, a ta sklonost i njegove “krupne setno-pametne oči” odaju senzibilnu, sanjalačku prirodu: “Posle vežbanja na otvorenom poligonu, posle bojeva po vrletima i bespuću, Kapetan se vraća svojoj gitari i, prvo tiho, a onda sve jače, s pogledom uperenim negde visoko, u zanosu ponavlja jedan poznat refren”.
To ne znači da on ne ume da bude strog, ljut, opasan, da plane gnevom pravednika, mada u tim prilikama ne ispoljava onu zastrašujuću surovost svojstvenu liku jednog drugog vođe i zaštitnika, Ljube Zemunca, koji ume da bude “brutalan do zverstva”. Kapetan je čovek “širokog osmeha”, ali i “oštrog pogleda kad to hoće”; on je omiljeni učitelj, ali i strogi komandir, koji ne preza od toga da nedisciplinovane vojnike pošalje u zatvor. Za razliku od Zemunca, koji je opisan kao “brdo od mišića”, Kapetan je “krhke figure” i kad se gnevan obračunava s protivnikom on se oslanja na veštinu a ne na snagu, na “čudesnu veštinu koja se pretvara u snagu grubijana… Znao je, kažu, opasno da plane i da za sobom ostavi lom… neubedljive telesne građe, toliko je puta svoje napadače osvešćivao polivajući ih hladnom vodom i nudeći ih, zatim, kafom”.
Pada u oči da pozornica ovog prizora, u kome Kapetan, obuzet pravedničkim gnevom demonstrira svoju čudesnu borilačku veštinu, nije bojno polje, nego, po svemu sudeći, kafana. Isto tako, upadljivo je da jedina pretnja smrću koju on rado ponavlja: “Ako bih vam to rekao, morao bih da vas ubijem”, ni u jednom slučaju nije upućena neprijatelju, pa čak i nema veze sa ratom, nego njome Kapetan plaši suviše radoznale novinare, koji bi hteli da saznaju pojedinosti njegove biografije: “Kada bih ti rekao svoje pravo ime i prezime, morao bih odmah da te ubijem”.
Sve u svemu, ratničke crte u liku Kapetana Dragana nisu nikad u prvom planu, a kad se pomole, ne izlaze iz okvira ponašanja jednog lepo vaspitanog, senzibilnog i humanog “oficira-džentlmena”. U skladu s tim je i činjenica da u dosad objavljenim razgovorima sa njim, u feljtonima, anegdotama i pesmama o njemu malo mesta zauzimaju opisi Kapetanovih vojničkih podviga, njegovih junačkih dela na bojnom polju. O “mnogim bitkama” u kojima je on učestvovao govori se uopšteno, ali u čitavoj, vrlo bogatoj paraliterarnoj građi o ovom junaku samo izuzetno retko vidimo ga u borbenoj akciji. Jedanput je to u priči o zauzimanju policijske stanice u Ljubovu, to jest o napadu na “tri stotine razgaćenih ustaša”, od kojih su trideset dvojica ubijeni, dok Kapetan i njegovi momci nisu imali gubitaka, “ako se ne računa”, kako on u šali kazuje u ovoj priči – “da smo strašno pokisli”.
Drugi put nalazimo Kapetana na bojnom polju u “anegdotama” čiji je on junak, a koje je objavila “Politika”, ali je i tu u prvom planu želja da se rat u Hrvatskoj prikaže sa humoristične strane, tako da i junaštvo glavnog junaka zaostaje za njegovim smislom za humor. U jednom slučaju, poenta je u tome što se iza Draganove šeretske izjave da je “za razgovore sa ustašama” krije njegova želja da na njih “dignu glas naši tompsoni”, a u drugom je šala u tome što je iza neprijatelja (redarstvenika) u bekstvu ostao “nepodnošljiv zadah”, zbog čega ih je Dragan nazvao “uneredarstvenicima”. Ta vrsta humora treba da nas razgali i u preostalim anegdotama objavljenim istom prilikom (ima ih ukupno sedam), koje su sve zasnovane na ideji da ratovanje u Hrvatskoj, gledano s “naše”, pobedničke i pravedničke strane, može biti ne samo profesionalno korektno i viteško, nego i prilično veselo istrebljivanje krvoločnih, ali nemoćnih, prljavih i smešnih neprijatelja.
Ipak, u ratovanju Kapetana Dragana za svoj narod ne sme da bude ničeg plemenski uskogrudnog, nacionalističkog, jer je njegov glavni motiv zaštita univerzalnih ljudskih vrednosti, a ne zaštita partikularnih interesa srpstva i pravoslavlja. Kao što su u liku ovog nepobedivog srpskog junaka ratničke crte nenaglašene, humanizovane, a njegova junačka dela značajan, ali skoro prećutan deo njegove biografije, tako su i znaci Kapetanovog etničkog identiteta (srpstva) ostali neupadljivi. Kad je reč o njegovoj uniformi, ti znaci se svode na ukrasni gajtan sa bojama srpske trobojke i na oznaku jedinice, u kojoj se ističu četiri ocila, oznaku koju je “blagoslovio patrijarh Pavle”. Kapetanovo srpstvo i pravoslavlje potkrepljuje i priča iz njegovog detinjstva o tome kako je slavio “krsnu slavu svetog Jovana” i išao s majkom “u crkvu na jutrenje”, kao junak jedne pastoralne pripovetke Laze Lazarevića. Moglo se pročitati i to da je on “srpski vojnik”, “oficir srpske vojske u službi naroda”, “srpski spasitelj” (u jednoj rukopisnoj pesmi), da su mu “Karađorđe i vojvoda Mišić ideali”.
Međutim, uporedo sa ovom etničkom ukorenjenošću i nacionalno određenom ulogom, lik Kapetana Dragana ima i neke, i to možda od svih drugih upadljivije kosmopolitske i univerzalističke crte. On nije “čovek jedne kuće”, sve su mu kuće “samo usputne stanice”; Srbija mu je “mila zemlja, ali i Australija isto tako”. “Ja sam, ipak, ovde samo gost” – reći će Kapetan – “iako je ovo i moja zemlja”. Ume on da oko vrata stavi i lančić sa Davidovom zvezdom. San mu je da se “jednog dana vrati u Afriku (istočnu). Tamo gde je dugo živeo”. Odabrao je Afriku i zato “što je topla, što ima mnogo zelenila, životinja i što su ljudi jednostavnii neiskvareni”, čemu Kapetan, kao univerzalista rusoovskog tipa, daje prednost nad životom među svojim zemljacima ma kakvi oni bili.
Kapetan se ne bori na srpskoj strani zbog etničke solidarnosti, niti zbog zova krvi i slepe ljubavi prema Srbima, već zato što su oni “u Hrvatskoj na svojoj zemlji i niko im to ne može osporiti”. On se, drugim rečima, “bori za ljudsku pravdu”, a našao se na srpskoj strani samo zato što se u ovom ratu interesi Srbije podudaraju sa interesima ljudske pravde. Zahvaljujući tome, među Kapetanovim borcima nisu “sve sami Srbi”. “Imamo” – kaže on – “mladića različitih nacionalnosti, pa i veroispovesti”. Da su, kojim slučajem, hrvatski ratni ciljevi u takvom odnosu prema opšteljudskim vrednostima, Kapetan bi se borio za njihovo ostvarenje. Jer on ne mrzi Hrvate. Naprotiv: “Ja volim i Hrvate, pa moj rođeni kum je Hrvat. Srbi su sto odsto u pravu i zato sam ja sa njima.”
Lik Kapetana Dragana, junaka tajanstvenog, egzotičnog porekla, uglađenih manira, sentimentalnog i muzikalnog, duhovitog i tolerantnog, kosmopolite širokih pogleda i pravičnog, ima važnu ulogu u propagandi rata na srpskoj strani. On sigurno utiče ohrabrujuće na mladiće u Srblji koji su danas pozvani da krenu u rat, pogotovo na one kojima priče i pesme o četnicima i drugim na tradicionalni patrijarhalno-ratnički način oblikovanim junacima ne zvuče naročito ubedljivo. U svakom slučaju, nama posmatračima tog rata Kapetan je ponudio jednu njegovu umirujuću, skoro ljupku sliku.
Oktobar, 1991.
Peščanik.net, 30.09.1991.
- Sem kad nije drukčije označeno, navodi koji se pojavljuju u ovom tekstu uzeti su iz sledećih izvora: “Večernje novosti” (28, 29, 30. i 31. avgust; 2. i 4. septembar 1991), “Borba” (15. avgust 1991), “Politika” (29. juli 1991), “Ilustrovana politika” (15. avgust 1991), “Radio TV revija” (1, 9. i 16. avgust 1991), “TV novosti” (9. avgust 1991), “Ratne novine” (4. i 11. avgust 1991). ↑
- Biografija
- Latest Posts
