Me­đu pr­vim ju­na­či­na­ma srp­sko-hr­vat­skog ra­ta, ko­ji se ras­plam­sao le­ta 1991. go­di­ne, na srp­skoj stra­ni u pr­vi plan je iz­bio oma­le­ni se­do­ko­si ofi­cir, pred­sta­vljen te­le­vi­zij­skoj pu­bli­ci i či­ta­o­ci­ma no­vi­na kao Ka­pe­tan Dra­gan, in­struk­tor i ko­man­dant “je­di­ni­ce za spe­ci­jal­nu na­me­nu SAO Kra­ji­ne”. Od sre­di­ne ju­la do sre­di­ne av­gu­sta tra­ja­la je in­ten­ziv­na me­dij­ska pro­mo­ci­ja ovog srp­skog rat­ni­ka, ta­ko da ni­je bi­lo da­na bez nje­go­vog li­ka na te­le­vi­zij­skim ekra­ni­ma ili u no­vi­na­ma, če­sto na pr­voj stra­ni. Mno­gi­ma se u pr­vi mah nje­gov lik uči­nio po­znat (što je pri­mer ko­lek­tiv­nog dé­jà vu), ali je Ka­pe­tan, upr­kos sprem­no­sti da pri­hva­ti iza­zo­ve me­dij­ske po­pu­lar­no­sti i da sli­ku svo­je ozbilj­ne, voj­nič­ki ured­ne oso­be i svo­je mi­sli o ra­tu i mi­ru bez ogra­ni­če­nja sta­vi na ras­po­la­ga­nje zna­ti­želj­noj jav­no­sti, od­lu­čio da sa­kri­je svoj lič­ni iden­ti­tet. Iz raz­lo­ga bez­bed­no­sti, ka­ko je ob­ja­snio.

To je – mo­glo se i oče­ki­va­ti – sa­mo po­ve­ća­lo in­te­re­so­va­nje za nje­ga. Na­ga­đa­nja o to­me ko je on za­pra­vo i oda­kle je u stva­ri do­šao po­sta­la su pred­met sva­ko­dnev­nih raz­go­vo­ra, a de­se­ti­ne no­vi­na­ra ba­ci­le su se u po­tra­gu za bi­o­graf­skim po­da­ci­ma o Ka­pe­ta­nu Dra­ga­nu, me­đu nji­ma i no­vi­na­ri ne­kih stra­nih li­sto­va. Ob­ja­vlje­no je i is­pri­ča­no bez­broj “isti­ni­tih pri­ča” o ta­jan­stve­nom srp­skom rat­ni­ku, ne­delj­nik “Osmi­ca” po­čeo je da ob­ja­vlju­je u na­stav­ci­ma strip “Ka­pe­tan Dra­gan”.

Upo­re­do s tim po­ja­vi­la su se i pr­va tu­ma­če­nja iz­u­zet­ne po­pu­lar­no­sti ove oso­be, od­no­sno nje­go­vog me­dij­skog li­ka. Po­seb­no je za­ni­mlji­vo što se ov­de pri­ča i nje­na in­ter­pre­ta­ci­ja ja­vlja­ju u istim tek­sto­vi­ma, kao ele­men­ti jed­ne me­šo­vi­te na­ra­tiv­no-in­ter­pre­ta­tiv­ne struk­tu­re. I u tek­sto­vi­ma na­me­nje­nim naj­ši­roj pu­bli­ci su­sre­će se mo­me­nat dis­tan­ci­ra­nog osve­tlja­va­nja osnov­ne pri­če u vi­du iz­ra­za “mit­ski ar­he­tip”, “ur­ba­na pot­kul­tu­ra”, “fol­klor­ni lik” ili “ep­ski ju­nak”. Ta­kvi mo­men­ti pred­sta­vlja­ju ino­va­ci­ju u od­no­su na tra­di­ci­o­nal­ne tek­sto­ve o ju­na­ci­ma i, s dru­ge stra­ne, oba­ve­zu­ju tu­ma­če sa­vre­me­nih ju­nač­kih pri­ča da pre­i­spi­ta­ju in­stru­men­te svo­je ana­li­ze ta­mo gde su oni i sa­mi po­sta­li deo tih pri­ča. Na pri­mer, kad je o pri­ča­ma o Ka­pe­ta­nu Dra­ga­nu reč, po­sta­vlja se pi­ta­nje mo­že li se “struč­no” go­vo­ri­ti o nje­mu kao mit­skom li­ku ili ju­na­ku le­gen­de kad se taj ugao po­sma­tra­nja ja­vlja naj­pre u no­vin­skim član­ci­ma ko­ji taj “mit”, od­no­sno tu “le­gen­du” is­pre­da­ju?

Lik Ka­pe­ta­na Dra­ga­na po­ja­vio se na na­šim te­le­vi­zij­skim ekra­ni­ma po­čet­kom ovog le­ta, kad nam je pred­sta­vljen kao ju­nak pr­vih srp­skih po­be­da u oru­ža­nim su­ko­bi­ma u Knin­skoj kra­ji­ni. Čist, obri­jan, mr­šav, sed i ne­na­o­ru­žan, u ma­skir­noj uni­for­mi bez ozna­ka et­nič­ke pri­pad­no­sti, Ka­pe­tan je u sve­mu od­u­da­rao od dru­gih, pre nje­ga vo­đe­nih pre­ten­de­na­ta na ulo­gu no­vog uzor­nog srp­skog rat­ni­ka. Ovi su se, gra­de­ći svoj rat­nič­ki lo­ok, li­stom okre­nu­li pro­šlo­sti i ogra­ni­či­li se na imi­ta­ci­ju mo­de­la iz pret­hod­nog ra­ta; vas­kr­sli su gu­stu bra­du i pre­te­ći po­gled, šu­ba­ru s ko­kar­dom i an­te­ri­ju, ukr­šte­ne re­de­ni­ke i ka­mu za po­ja­som.

Brzo po­stig­nu­ta i sve­na­rod­na, na­ci­o­nal­no ras­pro­stra­nje­na po­pu­lar­nost Ka­pe­ta­na Dra­ga­na, u či­jem li­ku ne­ma pre­te­će ra­to­bor­no­sti ni tra­di­ci­o­nal­nih sim­bo­la iden­ti­te­ta srp­skog voj­ni­ka (sem na­knad­no na nje­go­vu i be­ret­ke nje­go­vih voj­ni­ka pri­ši­ven znak je­di­ni­ce, štit sa če­ti­ri slo­va S, ma­da ona ni­su po­sta­vlje­na kao u srp­skom gr­bu), po­ka­za­la je da je da­nas, usred kr­va­vog me­đu­ple­men­skog ra­ta, srp­ska pu­bli­ka sprem­na da pri­hva­ti jed­no pri­lič­no neo­bič­no, u sva­kom slu­ča­ju ne­tra­di­ci­o­nal­no oli­če­nje na­ci­o­nal­nog ju­na­štva. Ta­kav njen iz­bor zna­či da su di­zaj­ne­ri sa­vre­me­nog srp­skog rat­nog he­ro­ja, ko­ji u pr­vi plan isti­ču tra­di­ci­o­nal­ni, aba­džij­ski ko­stim, “svi­je­tlo oruž­je” i za­kr­va­vljen po­gled, na po­gre­šnom pu­tu, da je rat­ni ju­nak fa­zo­ni­ran na nji­hov na­čin, ma ko­li­ku bu­ku pra­vio, osu­đen da ta­vo­ri na mar­gi­ni. Ta­mo ga je po­ti­snuo lik Ka­pe­ta­na Dra­ga­na, či­ji su srp­stvo i ju­na­štvo ne­u­pa­dlji­vi, ali za­to za mno­ge pri­vlač­ni­ji.

Pri­li­ke na po­li­tič­ko-me­dij­skoj po­zor­ni­ci u Sr­bi­ji pre i na sa­mom po­čet­ku ra­ta u Hr­vat­skoj ni­su na­go­ve­šta­va­le ta­kvu sud­bi­nu tra­di­ci­o­nal­no ko­sti­mi­ra­nog, pre­ma fo­to­gra­fi­ja­ma čet­nič­kih voj­vo­da opre­mlje­nog i na­o­ru­ža­nog srp­skog rat­ni­ka. Na­pro­tiv, mo­glo se oče­ki­va­ti da će u rat­nim uslo­vi­ma upra­vo ta­ko za­mi­šljen i već na po­zor­ni­cu po­sta­vljen ju­nak do­ći do pu­nog iz­ra­ža­ja i do­ži­ve­ti pra­vo i ko­nač­no na­ci­o­nal­no po­sve­će­nje. Re­ha­bi­li­ta­ci­ja i ob­na­vlja­nje čet­ni­štva, ko­je pod­sti­ču ili iz­vo­de raz­ne srp­ske na­ci­o­na­li­stič­ke stran­ke i gru­pe, uz pri­sta­nak, ako ne i bla­go­slov vla­sti u Sr­bi­ji i pra­vo­slav­ne cr­kve, pra­će­na je ve­li­kim co­me­back-om čet­nič­ke iko­no­gra­fi­je i ko­sti­mo­gra­fi­je, pse­u­do-isto­rij­ske felj­to­ni­sti­ke o ovom po­kre­tu, sta­rim i no­vim čet­nič­kim pe­sma­ma. Po­no­vo se za­vij­o­ri­la cr­na čet­nič­ka za­sta­va sa pre­te­ćom mr­tvač­kom gla­vom i ukr­šte­nim ko­sti­ma i de­vi­zom “Slo­bo­da ili smrt”, što se mo­že shva­ti­ti kao znak opa­sno vi­so­kog na­po­na osvet­nič­kog gne­va srp­skog rat­ni­ka; po­no­vo su se za­o­ri­le pe­sme u sla­vu Či­ča Dra­že i Rav­ne Go­re. Na vi­di­ku ni­je bi­lo ne­ke dru­ge vr­ste za rat na­o­štre­nih Sr­ba.

Zbog sve­ga to­ga, na po­čet­ku srp­sko-hr­vat­skog “go­vo­ra oruž­ja”, je­di­ne pre­o­sta­le vr­ste srp­sko-hr­vat­skog je­zi­ka, bi­lo je go­to­vo iz­ve­sno da će pr­vi pre­ma ne­pri­ja­te­lju, ju­nač­koj sla­vi i na­slov­nim stra­na­ma no­vi­na jur­nu­ti bra­da­ti srp­ski bo­rac sa ko­kar­dom na šu­ba­ri. Ta­ko je i bi­lo. Po­čet­kom ma­ja, be­o­grad­ska štam­pa i te­le­vi­zi­ja pred­sta­vi­le su jav­no­sti ju­na­ka u rav­no­gor­skoj no­šnji, “ko­man­dan­ta od­bra­ne Bo­ro­va Se­la”, Vu­ka­ši­na Šo­ško­ća­ni­na. Taj “srp­ski usta­nik i gra­ni­čar…čo­vek ko­ji je go­lim ru­ka­ma bra­nio Bo­ro­vo Se­lo”, ka­ko ga je opi­sao je­dan nji­me odu­še­vljen na­rod­ni po­sla­nik (M. Pa­ro­ški), sam je do­pu­nio opis svog ju­na­štva, po­hva­liv­ši se pred te­le­vi­zij­skim ka­me­ra­ma da je “ubio šest Hr­va­ta” i da je spre­man, ako za­tre­ba, da ih ubi­je još to­li­ko (“Vre­me”, 20. ma­ja 1991).

Šoško­ća­ni­nu sud­bi­na ni­je da­la da na­sta­vi ta­ko slav­no za­po­če­tu ka­ri­je­ru rat­nog he­ro­ja (uto­pio se u Du­na­vu 15. ma­ja 1991, de­se­tak da­na po­sle va­tre­nog kr­šte­nja u Bo­ro­vu Se­lu), ali da­nas zna­mo da on, i da je ostao živ, ne bi imao iz­gle­da da se usta­li u ulo­zi uzor­nog srp­skog rat­ni­ka, bar ne u onom rav­no­gor­sko-kr­vo­loč­nom iz­da­nju u ko­me je pred nas iz­i­šao. To zna­mo za­hva­lju­ju­ći po­ja­vi Ka­pe­ta­na Dra­ga­na. Lik rat­ni­ka ko­ji je on ote­lo­vio, ni na­lik na Šo­ško­ća­ni­na, naj­ši­ra na­ci­o­nal­na pu­bli­ka pri­hva­ti­la je obe­ruč­ke i kao s ne­kim olak­ša­njem. On je bio ju­nak po me­ri nje­nog sr­ca. To su shva­ti­li i dru­gi pro­ta­go­ni­sti na­šeg kr­va­vog gi­njo­la, te sa­da naj­če­šće u gar­de­ro­bi osta­vlja­ju svo­je šu­ba­re, bra­de i oč­nja­ke i na me­dij­sku po­zor­ni­cu iz­la­ze u ma­skir­nim uni­for­ma­ma à la Cap.

Jedan deo ob­ja­šnje­nja me­dij­skog i uop­šte po­pu­lar­nog uspe­ha li­ka srp­skog rat­ni­ka u in­ter­pre­ta­ci­ji Ka­pe­ta­na Dra­ga­na sva­ka­ko tre­ba po­tra­ži­ti u psi­ho­lo­gi­ji pu­bli­ke u Sr­bi­ji – ko­ja rat pra­ti uglav­nom pre­ko te­le­vi­zi­je, ra­di­ja i no­vi­na – ko­joj pri­ja­ju pri­če o “na­šim” po­be­da­ma i ju­na­ci­ma, ali mno­go ma­nje pri­zo­ri ra­za­ra­nja, stra­da­nja i ubi­ja­nja, jer oni pre­te da hro­ni­ku “pra­ved­ne bor­be srp­skog na­ro­da pro­tiv usta­škog te­ro­ra” pre­tvo­re u por­no­gra­fi­ju ra­ta. Ta pu­bli­ka mo­že s ra­do­snim uz­bu­đe­njem da pri­hva­ti iz­ve­štaj Ka­pe­ta­na Dra­ga­na o “oslo­ba­đa­nju” Kra­ji­ne, o “či­šće­nju dže­po­va” i za­ro­blja­va­nju “usta­ša”, ali je te­ško ve­ro­va­ti da se ob­ra­do­va­la slu­ša­ju­ći Šo­ško­ća­ni­nov ra­port o bro­ju Hr­va­ta ko­je je lič­no ubio i mo­ra da joj je bi­lo mu­ka kad je ču­la re­či onog ba­nij­skog rat­ni­ka ko­ji se po­hva­lio da je jed­nog hr­vat­skog “mu­pov­ca ras­po­rio od mu­da do gr­klja­na” (“Vre­me”, 5. av­gust 1991).

Takve gnu­sne, ne­pod­no­šlji­ve stva­ri Ka­pe­tan ne go­vo­ri i ne ra­di. Po sve­mu su­de­ći, i on ih se gnu­ša i pre­pu­šta ih stra­šlji­vim ama­te­ri­ma, jer – ve­li on – “ama­ter mr­žnjom i pu­ca­njem po­be­đu­je strah”.[1] Ka­pe­tan je pro­fe­si­o­na­lac, za nje­ga rat ni­je be­so­muč­no ubi­ja­nje, ne­go or­ga­ni­zo­va­na de­lat­nost, gde “sva­ko zna svoj za­da­tak”, ima tač­no od­re­đe­ne “oba­ve­ze, od­go­vor­no­sti”, gde je “sve pi­ta­nje do­bre or­ga­ni­za­ci­je po­sla, pra­ve voj­nič­ke di­sci­pli­ne i, iz­nad sve­ga, vo­lje”. Kad su sve pri­pre­me oba­vlje­ne struč­no i di­sci­pli­no­va­no, kad je sve pa­met­no i po­drob­no is­pla­ni­ra­no, ob­ra­čun s ne­pri­ja­te­ljem pre­tva­ra se u oba­vlja­nje rad­nog za­dat­ka. “Ja u pro­tiv­ni­ku vi­dim” – pri­ča Ka­pe­tan na jed­nom me­stu – “sa­mo pro­blem ko­ji mo­ram da re­šim.” Ubi­ja­nje ne­pri­ja­te­lja je ne­že­lje­na i sa­mo iz­nu­đe­na rad­nja, ko­ja, kad je iz­vo­de Ka­pe­tan i nje­go­vi šti­će­ni­ci, ne li­či mno­go na obič­no ubi­ja­nje: “voj­nik ubi­ja za­to što mo­ra” i, što je još va­žni­je, “po pra­vi­li­ma svog za­na­ta”. Iz­ve­de­no po pra­vi­li­ma za­na­ta, ubi­ja­nje je sa­mo je­dan na­čin ne­u­tra­li­sa­nja ne­pri­ja­te­lja: “Me­ni ni­je cilj, a to je je­dan od ključ­nih voj­nič­kih prin­ci­pa, da ubi­jem ne­ko­ga već da ne­u­tra­li­šem ne­pri­ja­te­lja i ura­di­ću to na bi­lo ko­ji na­čin”.

Ali pro­fe­si­o­nal­ni od­nos pre­ma ra­tu ni­je pre­tvo­rio Ka­pe­ta­na u teh­no­lo­ga ra­ta, u be­stra­snog uči­te­lja rat­nih ve­šti­na; da­le­ko od to­ga da ga ru­ti­na ra­ta uči­ni ci­ni­kom, on je pri­ka­zan kao ne­ka vr­sta go­spod­stve­nog, vi­te­škog voj­ni­ka. Ima “ma­ni­re ofi­ci­ra-džen­tlme­na”, a “ono što mno­gi bor­ci u re­do­vi­ma Knin­dža isti­ču je­ste da ih je Ka­pe­tan na­u­čio – ple­me­ni­to­sti. U su­ro­vom ra­tu bez mi­lo­sti mo­ra da po­sto­ji i ono dru­go – ple­me­ni­tost, vi­te­štvo i čoj­stvo”.

Kape­ta­no­va ple­me­ni­tost i čo­več­nost su to­li­ko na­gla­še­ne oso­bi­ne nje­go­vog li­ka da se čak sti­če uti­sak da se on ne ose­ća naj­bo­lje u ulo­zi rat­ni­ka, da je igra ne­ka­ko upr­kos se­bi, jer on za­pra­vo ne vo­li rat, čak ni lov. Taj neo­bič­ni rat­ni ju­nak naj­ra­di­je ne no­si oruž­je: “Ne no­si čak ni re­vol­ver, či­ja bi fu­tro­la pred­sta­vlja­la sa­svim lo­gi­čan de­talj uni­for­me”. Ako ne­ma dru­ge, i oruž­je mo­ra da se upo­tre­bi, Ka­pe­tan zna neo­bič­nu i ret­ku ve­šti­nu ka­ko se “oruž­je ko­ri­sti u sla­vu ži­vo­ta, a ne u ime smr­ti”! Još kra­će re­če­no, “Ka­pe­tan je čo­vek mi­ra”.

Ume­sto oruž­ja i ra­to­va­nja, ovaj srp­ski voj­nik vo­li gi­ta­ru i pe­smu, a ta sklo­nost i nje­go­ve “krup­ne set­no-pa­met­ne oči” oda­ju sen­zi­bil­nu, sa­nja­lač­ku pri­ro­du: “Po­sle ve­žba­nja na otvo­re­nom po­li­go­nu, po­sle bo­je­va po vr­le­ti­ma i bes­pu­ću, Ka­pe­tan se vra­ća svo­joj gi­ta­ri i, pr­vo ti­ho, a on­da sve ja­če, s po­gle­dom upe­re­nim ne­gde vi­so­ko, u za­no­su po­na­vlja je­dan po­znat re­fren”.

To ne zna­či da on ne ume da bu­de strog, ljut, opa­san, da pla­ne gne­vom pra­ved­ni­ka, ma­da u tim pri­li­ka­ma ne is­po­lja­va onu za­stra­šu­ju­ću su­ro­vost svoj­stve­nu li­ku jed­nog dru­gog vo­đe i za­štit­ni­ka, Lju­be Ze­mun­ca, ko­ji ume da bu­de “bru­ta­lan do zver­stva”. Ka­pe­tan je čo­vek “ši­ro­kog osme­ha”, ali i “oštrog po­gle­da kad to ho­će”; on je omi­lje­ni uči­telj, ali i stro­gi ko­man­dir, ko­ji ne pre­za od to­ga da ne­di­sci­pli­no­va­ne voj­ni­ke po­ša­lje u za­tvor. Za raz­li­ku od Ze­mun­ca, ko­ji je opi­san kao “br­do od mi­ši­ća”, Ka­pe­tan je “krh­ke fi­gu­re” i kad se gne­van ob­ra­ču­na­va s pro­tiv­ni­kom on se osla­nja na ve­šti­nu a ne na sna­gu, na “ču­de­snu ve­šti­nu ko­ja se pre­tva­ra u sna­gu gru­bi­ja­na… Znao je, ka­žu, opa­sno da pla­ne i da za so­bom osta­vi lom… ne­u­be­dlji­ve te­le­sne gra­đe, to­li­ko je pu­ta svo­je na­pa­da­če osve­šći­vao po­li­va­ju­ći ih hlad­nom vo­dom i nu­de­ći ih, za­tim, ka­fom”.

Pada u oči da po­zor­ni­ca ovog pri­zo­ra, u ko­me Ka­pe­tan, ob­u­zet pra­ved­nič­kim gne­vom de­mon­stri­ra svo­ju ču­de­snu bo­ri­lač­ku ve­šti­nu, ni­je boj­no po­lje, ne­go, po sve­mu su­de­ći, ka­fa­na. Isto ta­ko, upa­dlji­vo je da je­di­na pret­nja smr­ću ko­ju on ra­do po­na­vlja: “Ako bih vam to re­kao, mo­rao bih da vas ubi­jem”, ni u jed­nom slu­ča­ju ni­je upu­će­na ne­pri­ja­te­lju, pa čak i ne­ma ve­ze sa ra­tom, ne­go njo­me Ka­pe­tan pla­ši su­vi­še ra­do­zna­le no­vi­na­re, ko­ji bi hte­li da sa­zna­ju po­je­di­no­sti nje­go­ve bi­o­gra­fi­je: “Ka­da bih ti re­kao svo­je pra­vo ime i pre­zi­me, mo­rao bih od­mah da te ubi­jem”.

Sve u sve­mu, rat­nič­ke cr­te u li­ku Ka­pe­ta­na Dra­ga­na ni­su ni­kad u pr­vom pla­nu, a kad se po­mo­le, ne iz­la­ze iz okvi­ra po­na­ša­nja jed­nog le­po vas­pi­ta­nog, sen­zi­bil­nog i hu­ma­nog “ofi­ci­ra-džen­tlme­na”. U skla­du s tim je i či­nje­ni­ca da u do­sad ob­ja­vlje­nim raz­go­vo­ri­ma sa njim, u felj­to­ni­ma, aneg­do­ta­ma i pe­sma­ma o nje­mu ma­lo me­sta za­u­zi­ma­ju opi­si Ka­pe­ta­no­vih voj­nič­kih pod­vi­ga, nje­go­vih ju­nač­kih de­la na boj­nom po­lju. O “mno­gim bit­ka­ma” u ko­ji­ma je on uče­stvo­vao go­vo­ri se uop­šte­no, ali u či­ta­voj, vr­lo bo­ga­toj pa­ra­li­te­rar­noj građi o ovom ju­na­ku sa­mo iz­u­zet­no ret­ko vi­di­mo ga u bor­be­noj ak­ci­ji. Je­dan­put je to u pri­či o za­u­zi­ma­nju po­li­cij­ske sta­ni­ce u Lju­bo­vu, to jest o na­pa­du na “tri sto­ti­ne raz­ga­će­nih usta­ša”, od ko­jih su tri­de­set dvo­ji­ca ubi­je­ni, dok Ka­pe­tan i nje­go­vi mom­ci ni­su ima­li gu­bi­ta­ka, “ako se ne ra­ču­na”, ka­ko on u ša­li ka­zu­je u ovoj pri­či – “da smo stra­šno po­ki­sli”.

Dru­gi put na­la­zi­mo Ka­pe­ta­na na boj­nom po­lju u “aneg­do­ta­ma” či­ji je on ju­nak, a ko­je je ob­ja­vi­la “Po­li­ti­ka”, ali je i tu u pr­vom pla­nu že­lja da se rat u Hr­vat­skoj pri­ka­že sa hu­mo­ri­stič­ne stra­ne, ta­ko da i ju­na­štvo glav­nog ju­na­ka za­o­sta­je za nje­go­vim smi­slom za hu­mor. U jed­nom slu­ča­ju, po­en­ta je u to­me što se iza Dra­ga­no­ve še­ret­ske iz­ja­ve da je “za raz­go­vo­re sa usta­ša­ma” kri­je nje­go­va že­lja da na njih “dig­nu glas na­ši tomp­so­ni”, a u dru­gom je ša­la u to­me što je iza ne­pri­ja­te­lja (re­dar­stve­ni­ka) u bek­stvu ostao “ne­pod­no­šljiv za­dah”, zbog če­ga ih je Dra­gan na­zvao “une­re­dar­stve­ni­ci­ma”. Ta vr­sta hu­mo­ra tre­ba da nas raz­ga­li i u pre­o­sta­lim aneg­do­ta­ma ob­ja­vlje­nim istom pri­li­kom (ima ih ukup­no se­dam), ko­je su sve za­sno­va­ne na ide­ji da ra­to­va­nje u Hr­vat­skoj, gle­da­no s “na­še”, po­bed­nič­ke i pra­ved­nič­ke stra­ne, mo­že bi­ti ne sa­mo pro­fe­si­o­nal­no ko­rekt­no i vi­te­ško, ne­go i pri­lič­no ve­se­lo is­tre­blji­va­nje kr­vo­loč­nih, ali ne­moć­nih, pr­lja­vih i sme­šnih ne­pri­ja­te­lja.

Ipak, u ra­to­va­nju Ka­pe­ta­na Dra­ga­na za svoj na­rod ne sme da bu­de ni­čeg ple­men­ski usko­gru­dnog, na­ci­o­na­li­stič­kog, jer je nje­gov glav­ni mo­tiv za­šti­ta uni­ver­zal­nih ljud­skih vred­no­sti, a ne za­šti­ta par­ti­ku­lar­nih in­te­re­sa srp­stva i pra­vo­sla­vlja. Kao što su u li­ku ovog ne­po­be­di­vog srp­skog ju­na­ka rat­nič­ke cr­te ne­na­gla­še­ne, hu­ma­ni­zo­va­ne, a nje­go­va ju­nač­ka de­la zna­ča­jan, ali sko­ro pre­ću­tan deo nje­go­ve bi­o­gra­fi­je, ta­ko su i zna­ci Ka­pe­ta­no­vog et­nič­kog iden­ti­te­ta (srp­stva) osta­li ne­u­pa­dlji­vi. Kad je reč o nje­go­voj uni­for­mi, ti zna­ci se svo­de na ukra­sni gaj­tan sa bo­ja­ma srp­ske tro­boj­ke i na ozna­ku je­di­ni­ce, u ko­joj se isti­ču če­ti­ri oci­la, ozna­ku ko­ju je “bla­go­slo­vio pa­tri­jarh Pa­vle”. Ka­pe­ta­no­vo srp­stvo i pra­vo­sla­vlje pot­kre­plju­je i pri­ča iz nje­go­vog de­tinj­stva o to­me ka­ko je sla­vio “kr­snu sla­vu sve­tog Jo­va­na” i išao s maj­kom “u cr­kvu na ju­tre­nje”, kao ju­nak jed­ne pa­sto­ral­ne pri­po­vet­ke La­ze La­za­re­vi­ća. Mo­glo se pro­či­ta­ti i to da je on “srp­ski voj­nik”, “ofi­cir srp­ske voj­ske u slu­žbi na­ro­da”, “srp­ski spa­si­telj” (u jed­noj ru­ko­pi­snoj pe­smi), da su mu “Ka­ra­đor­đe i voj­vo­da Mi­šić ide­a­li”.

Među­tim, upo­re­do sa ovom et­nič­kom uko­re­nje­no­šću i na­ci­o­nal­no od­re­đe­nom ulo­gom, lik Ka­pe­ta­na Dra­ga­na ima i ne­ke, i to mo­žda od svih dru­gih upa­dlji­vi­je ko­smo­po­lit­ske i uni­ver­za­li­stič­ke cr­te. On ni­je “čo­vek jed­ne ku­će”, sve su mu ku­će “sa­mo us­put­ne sta­ni­ce”; Sr­bi­ja mu je “mi­la ze­mlja, ali i Austra­li­ja isto ta­ko”. “Ja sam, ipak, ov­de sa­mo gost” – re­ći će Ka­pe­tan – “iako je ovo i mo­ja ze­mlja”. Ume on da oko vra­ta sta­vi i lan­čić sa Da­vi­do­vom zve­zdom. San mu je da se “jed­nog da­na vra­ti u Afri­ku (is­toč­nu). Ta­mo gde je du­go ži­veo”. Oda­brao je Afri­ku i za­to “što je to­pla, što ima mno­go ze­le­ni­la, ži­vo­ti­nja i što su lju­di jed­no­stav­nii ne­is­kva­re­ni”, če­mu Ka­pe­tan, kao uni­ver­za­li­sta ru­so­ov­skog ti­pa, da­je pred­nost nad ži­vo­tom me­đu svo­jim ze­mlja­ci­ma ma ka­kvi oni bi­li.

Kape­tan se ne bo­ri na srp­skoj stra­ni zbog et­nič­ke so­li­dar­no­sti, ni­ti zbog zo­va kr­vi i sle­pe lju­ba­vi pre­ma Sr­bi­ma, već za­to što su oni “u Hr­vat­skoj na svo­joj ze­mlji i ni­ko im to ne mo­že ospo­ri­ti”. On se, dru­gim re­či­ma, “bo­ri za ljud­sku prav­du”, a na­šao se na srp­skoj stra­ni sa­mo za­to što se u ovom ra­tu in­te­re­si Sr­bi­je po­du­da­ra­ju sa in­te­re­si­ma ljud­ske prav­de. Za­hva­lju­ju­ći to­me, me­đu Ka­pe­ta­no­vim bor­ci­ma ni­su “sve sa­mi Sr­bi”. “Ima­mo” – ka­že on – “mla­di­ća ra­zli­či­tih na­ci­o­nal­no­sti, pa i ve­ro­i­spo­ve­sti”. Da su, ko­jim slu­ča­jem, hr­vat­ski rat­ni ci­lje­vi u ta­kvom od­no­su pre­ma op­šte­ljud­skim vred­no­sti­ma, Ka­pe­tan bi se bo­rio za nji­ho­vo ostva­re­nje. Jer on ne mr­zi Hr­va­te. Na­pro­tiv: “Ja vo­lim i Hr­va­te, pa moj ro­đe­ni kum je Hr­vat. Sr­bi su sto od­sto u pra­vu i za­to sam ja sa nji­ma.”

Lik Ka­pe­ta­na Dra­ga­na, ju­na­ka ta­jan­stve­nog, eg­zo­tič­nog po­re­kla, ugla­đe­nih ma­ni­ra, sen­ti­men­tal­nog i mu­zi­kal­nog, du­ho­vi­tog i to­le­rant­nog, ko­smo­po­li­te ši­ro­kih po­gle­da i pra­vič­nog, ima va­žnu ulo­gu u pro­pa­gan­di ra­ta na srp­skoj stra­ni. On si­gur­no uti­če ohra­bru­ju­će na mla­di­će u Sr­blji ko­ji su da­nas po­zva­ni da kre­nu u rat, po­go­to­vo na one ko­ji­ma pri­če i pe­sme o čet­ni­ci­ma i dru­gim na tra­di­ci­o­nal­ni pa­tri­jar­hal­no-rat­nič­ki na­čin ob­li­ko­va­nim ju­na­ci­ma ne zvu­če na­ro­či­to ube­dlji­vo. U sva­kom slu­ča­ju, na­ma po­sma­tra­či­ma tog ra­ta Ka­pe­tan je po­nu­dio jed­nu nje­go­vu umi­ru­ju­ću, sko­ro ljup­ku sli­ku.

Ok­to­bar, 1991.

Peščanik.net, 30.09.1991.

———–    

  1. Sem kad nije drukčije označeno, navodi koji se pojavljuju u ovom tekstu uzeti su iz sledećih izvora: “Večernje novosti” (28, 29, 30. i 31. avgust; 2. i 4. septembar 1991), “Borba” (15. avgust 1991), “Politika” (29. juli 1991), “Ilustrovana politika” (15. avgust 1991), “Radio TV revija” (1, 9. i 16. avgust 1991), “TV novosti” (9. avgust 1991), “Ratne novine” (4. i 11. avgust 1991). ↑

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Ivan Čolović

Ivan Čolović, rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjigama Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011) i Pola veka XX veka. Zbornik radova povodom 50 godina Biblioteke XX vek (ur, 2021). Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983), Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000), Vreme znakova (1988), Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990), Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009), Pucanje od zdravlja (1994), Jedno s drugim (1995), Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002), Kad kažem novine / When I say newspaper (1999, 2004), Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007), Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001), Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011), Vesti iz kulture (2008), Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012), Zid je mrtav, živeli zidovi (ur, 2009), Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011), Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014), Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018); Virus u tekstu. Ogledi o političkoj antropologiji, 4 (2020), Na putu u srpski svet. Ogledi o političkoj antropologiji, 5 (2023). Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018); Virus u tekstu (2020).

Latest posts by Ivan Čolović (see all)

Author: Ivan Čolović

Ivan Čolović, rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjigama Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011) i Pola veka XX veka. Zbornik radova povodom 50 godina Biblioteke XX vek (ur, 2021). Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983), Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000), Vreme znakova (1988), Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990), Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009), Pucanje od zdravlja (1994), Jedno s drugim (1995), Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002), Kad kažem novine / When I say newspaper (1999, 2004), Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007), Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001), Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011), Vesti iz kulture (2008), Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012), Zid je mrtav, živeli zidovi (ur, 2009), Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011), Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014), Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018); Virus u tekstu. Ogledi o političkoj antropologiji, 4 (2020), Na putu u srpski svet. Ogledi o političkoj antropologiji, 5 (2023). Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018); Virus u tekstu (2020).