Da li pad svetskog finansijskog sistema ima efekat pada Berlinskog zida? Ili, konkretnije rečeno, da li će se nepunih 20 godina posle pada komunizma srušiti i kapitalizam?
Posmatrano iz oktobarske perspektive (2008. godine) čini se preteranim likovanje antiglobalista da je kapitalizam definitivno mrtav, iako je činjenica da se sistem privatne svojine, konkurencije i slobodnog tržišta ozbiljno zaljuljao. Svest o hitnosti rekonfiguracije (preoblikovanja) kapitalizma, ali ne i njegovo slanje “na smetlište istorije“, već je pretočena u praksu dogovorom na samitu u Kemp Dejvidu odlazećeg američkog predsednika Džordža Buša, francuskog predsednika Nikole Sarkozija i predsednika Evropske komisije Žoze Manuel Barosa da se na seriji samita i sa ostalim svetskim liderima otvori dijalog o popravkama sistema (kapitalizma) čija se suština (recimo, promena svojinskih odnosa) ne dovodi u pitanje. Princip po kome bi se kapitalizam reformisao glasi: “svi za jednog, jedan za sve“.
Francuski predsednik pripada uskom krugu “prvih petlova“ među svetskim liderima koji je otvorio polemiku o preoblikovanju kapitalizma izjavom “da kapitalizam mora da se reformiše“: “Uveren sam da je problem duboko ukorenjen i da treba da od nule ponovo izgradimo celi svetski finansijski i monetarni sistem. Ideja o apsolutnoj moći tržišta koje ne treba obuzdavati nikakvim pravilom i bilo kakvom političkom intervencijom bila je luda ideja, kao i ideja da je tržište uvek u pravu. Kriza otvora vrata većoj intervenciji države u finansijski sistem, kako na nacionalnom tako i na svetskom nivou”. U dijalog se uključilo i rukovodstvo Međunarodnog monetarnog fonda koje je ocenilo da globalna finansijska kriza ima “sistemski karakter”.
Sarkozi je u Kemp Dejvid doneo novi “Breton Vuds“, odnosno plan reforme svetskog finansijskog sistema (kakav je napravljen 1944. godine u Breton Vudsu) o kome su vođi Evropske unije dva dana ranije raspravljali u Briselu, zahtevajući hitne i strateške korake za nadzor i udaranje novih temelja teško poljuljanom svetskom finansijskom sistemu kako bi se povratila stabilnost svetske privrede i zaustavila panika na berzama. “Ceo sistem mora se postaviti na nove temelje, a posebno se moraju ukloniti ’finansijski rajevi’ koji su do sada bili izvan domašaja regularnih privreda i država“, rečenica je s kojom je Sarkozi krenuo na razgovor sa Bušom. Francuski predsednik odneo je u SAD i evropsku podršku za svoju ideju sazivanje Grupe 8 najuticajnijih država i zemalja privreda u usponu (Kina, Indija, Brazil, Meksiko i Južna Afrika) s ciljem da se potpuno preustroje svetski finansijski poredak i institucije.
Evropljani smatraju da buduće mere ne znače samo spasavanje finansijskog sistema u krizi, već i uspostavljanje “moralnijeg” ekonomsko-finansijskog poretka, koji će počivati na proizvodnji, a ne na finansijskoj spekulaciji.
Šta znači “moralniji“ objasnila je šefica nemačke vlade Angela Merkel u govoru pred Bundestagom obrazlažući nužnost usvajanja paketa pomoći bankama u visini od oko 500 milijardi evra: “Mere Vlade imaju za cilj humanizaciju tržišne privrede. I dalje postoji opasnost po stabilnost finansijskog tžišta, ali država preuzima oštre mere da bi se očuvale strukture za humanu tržišnu privredu”.
Očekivalo se da Amerikanci budu “tvrđi orah“ kada je reč o “humanizaciji tržišne privrede“, jer su se sve do sada opirali preuređenju svetskog finansijskog sistema, insistirajući na potpuno liberalnom tržištu i deregulaciji svetskih finansijskih mehanizama i tokova.
Slom tržišta hipotekarnih kredita, a zatim i većeg dela finansijskog tržišta, što je poreske obveznike koštalo 700 milijardi dolara, naterao je Džordža Buša da ponudi Sjedinjene Američke Države kao domaćina serije tih samita, uz rečenicu “veoma je važno da radimo zajedno, jer nas je sve pogodila ova kriza”. I evropski premijer Baroso pozvao je “na brzu zajedničku akciju, upozoravajući da je potreban novi svetski finansijski poredak“. S obzirom na pandemiju sloma banaka i nestašice kapitala, takva serija skupova o preoblikovanju svetskog finansijskog sistema (odnosno kapitalizma) mogla bi biti održana i pod okriljem Ujedinjenih nacija, a generalni sekretar UN Ban Ki Mun već je ponudio Sarkoziju sedište te organizacije u Njujorku.
Iako takvom skupu sigurno neće prisustvovati, neki političari svojim izjavama već su doprineli otvaranju globalnog dijaloga o sudbini kapitalizma. Republikanski senator Džim Baning iz Kentakija, na primer, izjavio je polovinom septembra da je “slobodno tržište mrtvo u Americi” i da će se antikriznim merama koje je predložila Bušova administracija “uvesti socijalizam u Americi”. A Brajan Mur, predsednički kandidat socijalista-marksista na izborima u SAD, izjavio je kako će “najavljena nacionalizacija AIG (Amerikan internešnel grup) doprineti socijalističkoj stvari“. Namera američke države da na spasavanje AIG potroši milijarde dolara i preuzme kontrolu nad 79,9 odsto aktive te kompanije naterala je liberalne ekonomiste da se zapitaju “da li se u USA budi USSA“ (Sovjetska Socijalitička Unija Amerike). Ova odluka administracije predsednika Buša nezabeležena je u američkoj istoriji. Pamte se retki primeri, poput osnivanja javnog preduzeća železnica Amtrak 1971. godine ili nacionalizacije elektrodistribucije u Tenesiju 1939. godine, u okviru napora Ruzveltove administracije za izlazak iz “velike depresije“.
Sadašnja recesija počela je krizom na hipotekarnom tržištu SAD sa takozvanim toksičnim zajmovima. Na početku krize zbog pada cena nekretnina, mnoge banke bile su prinuđene da otpišu dugove od više milijardi dolara, a neke su bankrotirale ili su ih spasli vlada ili konkurenti preuzimanjem. Početkom 2008. godine američka vlada intervenisala je kako bi spasila banku “Ber Sterns“, u septembru je morala da preuzme hipotekarne kompanije “Fani Me“ i “Fredi Mak“ da bi ih spasla, zatim je uskočila da pomogne vodećoj osiguravajućoj kući AIG, a u međuvremenu je bankrotirala “Liman Braders“, četvrta najveća banka u SAD, da bi brzom prodajom vodećoj banci “Benk of Amerika” bila spasena banka “Meril Linč”. Zatim je bankrotirala “Vašington mjučual“ još jedna od najvećih američkih banaka, a federalne vlasti zaplenile su njenu imovinu i za gotovo dve milijarde dolare prodale je “JP Morganu“.
Krajem septembra na panel diskusiji na Njujorškoj berzi hartija od vrednosti predsednica Federalnog osiguranja banaka (FDIC) Šejla Beir izjavila je da će u bankrotstvo morati da odu i druge američke banke, pošto finansijska kriza ni izdaleka nije završena. Slom banaka ugrozio je poverenje u bankarski sistem, zbog čega su one prestale da pozajmljuju novac, kako jedne drugima, tako i kompanijama i građanima. Cene nekretnina su u julu skliznile za 16,3 odsto u odnosu na jul 2007. godine, krajem leta pooštreni su kreditni uslovi što je dovelo do pada prodaje Forda, Tojote i Krajslera za više od 30 odsto. Amerikanci su počeli manje da troše i nisu bili u mogućnosti da otplaćuju sve kredite, pa je Sitigrup tada predvidela da će u trećem kvartalu 2008. imati kreditne gubitke od 10 milijardi dolara. U septembru je ukinuto 159.000 radnih mesta, stopa nezaposlenosti iznosila je 6,1 odsto, indeks proizvodne aktivnosti bio je najniži od 2000. godine, a visoki analitičar budžeta američkog Kongresa Piter Orzag saopštio je da je za 15 meseci penzioni fond SAD izgubio 2000 milijardi dolara.
Sve propuste u regulaciji i kontroli države, američki predsednik Džordž Buš odlučio je da pokrije brzim reagovanjem kroz klasični državni intervencionizam. Posle mnogo parlamentarnog natezanja i strateških polemika o prirodi mera za prevazilaženje krize, američki Kongres usvojio je paket državne pomoći finansijskim institucijama od 700 milijardi dolara. Da bi se shvatile razmere paketa odmah je izračunato da toliko vredi imovina 12 bogataša tipa Bila Gejtsa, ili da je to bruto proizvod Holandije, a računica Kongresa pokazala je da će svaki stanovnik SAD učestvovati u zaustavljanju krize sa 2300 dolara.
Tim novcem vlada će od finansijskih institucija koje su u krizi otkupiti “kontaminirane“ hipotekarne kredite i drugu obezvređenu imovinu i time ih podstaći da novac pozajmljuju firmama i građanima, umesto da čuvaju sredstva zbog teške situacije u kojoj se nalaze.
Saniranje novcem poreskih obveznika privatnih kompanije koje su se hazarderski “igrale“ na tržištu kako bi zaradile basnoslovno bogatstvo, a zatim sve izgubile, mnogi su u Sjedinjenim Državama ali i širom sveta doživeli kao neverovatno drsko mešanje države u tržišne poslove.
Branko Terzić konsultant za energetiku u finansijskoj firmi “Dilojt servisiz” pokušao je da objasni mehanizam funkcionisanja američkog finansijskog sistema za koji kaže da je složen i da se oslanja na regulatorne mere na federalnom i državnom nivou. On je to pokazao na primeru dve poludržavne agencije “Fredi Mek” i “Feni Mej” koje su imale jedinstven status i čija je prava utvrdio Kongres, bile su privatno finasirane, ali su se podrazumevale državne garancije. Kada je kriza izbila, administracija se odazvala svojoj obavezi u spasavanju ove dve velike hipotekarne kompanije, kaže Terzić i dodaje da “generalno posmatrano privatne firme i kapital obično bankrotiraju, pa se zatim reorganizuju uz podršku novih investitora“. “Ovog puta, međutim, zbog veličine firmi i mogućih posledica po finansijsku situaciju u zemlji i širom sveta, federalne vlasti su preduzele akciju pošto su te firme i njihova delatnost isuviše važni da bi se dozvolilo da one propadnu“, objasnio je Terzić.
Za takav model nema razumevanje Danijel Mičel, ekonomista Instituta Kejto u Vašingtonu i glavni savetnik republikanskih članova Kongresa koji su se protivili spasavanju američkog finansijskog sektora državnom intervencijom. On je za Glas Amerike (VOA) ocenio da je američka vlada kriva za finansijske teškoće, jer je vodila politiku niskih kamata i tolerisala korupcionaške subvencije hipotekarnih banaka. Veliki broj ljudi na Vol stritu bio je vrlo srećan dok su mogli da se prave milioni, a sada traže da ih poreski obveznici izbave iz nevolje, kaže Mičel koji smatra da bi korekciju novčanih tržišta trebalo prepustiti zakonima ponude i potražnje, jer “kapitalizam bez bankrotstva je kao religija bez pakla”. “Bankarske krize događaju se svuda u svetu. Kada god države dopuste tržištu da samo deluje, teškoće traju mnogo kraće, a privrede iz njih izlaze znatno ojačane. Američka ekonomska kriza trajaće duže i biće bolnija nego što bi bila bez najnovije mere američke vlade”, ocenio je Mičel.
Kao što se i očekivalo, kriza se vrlo brzo prelila i osetila na finansijskim tržištima u Evropi, na Dalekom istoku, Rusiji i među siromašnim zemljama.
Za saniranje krize vlade država Evropske unije obezbedile su oko 2000 milijardi dolara koje će potrošiti za garancije bankarskih kredita i druge hitne potrebe. Samo Nemačka predviđa da u sistem ubaci 500 milijardi eura: da pozajmi bankama do 400 milijardi eura, oko 80 milijardi eura namenjeno je rekapitalizaciji banaka i (ako bude potrebno) kupovini rizične imovine, a na bankarske garacije otići će preostalih 20 milijardi. A francuska vlada odobrila je 360 milijardi eura (491 milijardu dolara) vredan plan za spasavanje i zaštitu banaka od kolapsa i deblokiranje zapušenih kreditnih tržišta.
U regionu jugoistočne Evrope globalna finansijska kriza posmatrana je do pre neki dan sa bezbedne udaljenosti. Većina država i njihovih vlada ponašala se “mirno i dostojanstveno“ jer su im procene govorile da će svetski “finansijski cunami“ stići na zapadni Balkan kao osvežavajući povetarac, mada su indeksi na berzama danima bili “u crvenom“.
Iz nekih međunarodnih i domaćih institucija i organizacija nisu, međutim, stizale previše ohrabrujuće poruke. Evropska banka za obnovu i razvoj ocenila je, na primer, da će se fi nansijska kriza odraziti na postkomunističke zemlje Evrope, najpre preko usporavanja izvoza na zapadna tržišta, a zatim i otežanim pristupom međunarodnim fi nansijskim tržištima i njegovim fondovima. A MMF je u polugodišnjem izveštaju istakao da bi “svetska fi nansijska kriza mogla da dovede do problema u evropskim zemljama sa visokim privrednim rastom, među kojima je i Srbija“. Analize mogućih uticaja, bar zvanično, pravile su se u Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori. U Hrvatskoj je, na primer, objavljen podatak da je globalna kreditna kriza i slaba likvidnost bankarskog sektora dovela do smanjenja investicija u gradnju poslovnih tornjeva i prvoklasnih kancelarija. Konsultantska fi rma za nekretnine King Sturge procenila je da će ove godine na hrvatsko tržište ući manje od 50.000 metara kvadratnih novih kancelarija u odnosu na 170.000 kvadrata novogradnje u 2007. godini. Globalna fi nansijska kriza naterala je institucionalne ulagače (AZ penzijski fond, brokersku kuću Auktor, Erste invest, PBZ Invest i PBZ penzijski fond) da, uprkos ponudi koja je niža od fundamentalne vrednosti, prihvate ponudu mađarske naftne kompanije MOL i prodaju akcije hrvatske naftne fi rme INA. I u Srbiji je zabeleženo nekoliko slučajeva odlaganja poslovnih poteza zbog svetske fi nansijske krize. Fond Salford saopštio je da se odlučio za odlaganje prodaje proizvođača vode i bezalkoholnih pića “Knjaz Miloš” na neodređeno vreme zbog krize na svetskom fi nansijskom tržištu. I preduzeće “Stara planina” produžilo je rok za dostavljanje ponuda na tender za suinvestitora za turistički kompleks “Jabučko ravnište”, na Staroj planini, zbog svetske finansijske krize.
Eksperti ipak upozoravaju da nije baš sve tako ružičasto kao što predstavljaju zvaničnici vlasti. Goran Nikolić, saradnik Prirvredne komore Srbije smatra da je ključni razlog koji je doveo do slabljenja kursa dinara smanjenje svetske likvidnosti, manjak kapitala i manje mogućnosti domaćih preduzeća da dobiju kredite iz inostranstva. A saradnici beogradskog Ekonomskog instituta upozoravaju da će svetska fi nansijska kriza uticati na rast kamata i usporavanje privrednog rasta u Srbiji. S druge strane, potpredsednik Vlade za evropske integracije Božidar Đelić izjavio je da “u otežanim okolnostima za svetsku privredu postoje velike mogućnosti za Srbiju da privuče investitore kojima je sada teže da posluju u određenim zemljama i da zato mi imamo šansu da ojačamo u ovim momentima“. I još jedan potpredsednik Vlade, Mlađan Dinkić, koji je i ministar ekonomije tvrdi da će Srbija “prvi put posle dugog vremena iz globalnih kretanja imati kolateralnu korist“. A guverner centralne banke Radovan Jelašić izjavio je da je Srbija na zasedanju skupštine MMF dobila pohvale za svoju monetarnu politiku i fi nansijski sistem. A onda ništa više nije izgledalo tako ružičasto, iako se udvorička kolumnistička poezija i dalje trudila da stanje prikaže lepšim nego što jeste.
Prvo je Rojtersova analiza ekonomskih prilika u zemljama zapadnog Balkana pokazala da bi manje balkanske zemlje mogle da prebrode posledice fi nansijske krize samo uz savet Međunarodnog monetarnog fonda, a Srbiji i Hrvatskoj mogla bi biti potrebna i sredstva. “Srbija mi se ne čini ranjivijom od Rumunije ili Turske”, izjavio je Tim Eš iz Rojal bank of Skotland. Eš je dodao da će Srbija možda morati da koriguje kurs i ocenio da bi imala koristi od podrške MMF platnom bilansu, ili od “stendbaj” kredita. Zatim je Beogradska berza uvela pravilo po kome je smanjen raspon dozvoljenog dnevnog pada i rasta akcija, takozvane zone fl uktuacije. Maksimalan pad vrednosti akcije sa A liste Beogradske berze biće osam odsto (do sada je bio 10 odsto), a na vanberzanskom tržištu akcija moći će da pojeftini do 12 odsto (do sada je bio 20 odsto). Potom je Narodna banka odlučila da ukine obaveznu rezervu koja se u centralnu banku polaže za pozajmice iz inostranstva i to retroaktivno od 1. oktobra. Guverner Radovan Jelašić objasnio je da je takva mera doneta zbog otežanih uslova za dobijanje kredita u inostranstvu zbog krize na svetskom fi nansijskom tržištu. I predstavnici investicionih fondova u Srbiji ocenili su da su likvidnost i gubitak poverenja ulagača najveći problemi koji su ih pogodili zbog svetske fi nansijske krize i zatražili od države da formira interventni fond od oko 10 miliona evra koji bi im omogućio da odmah odgovore na zatheve ulagača za isplate i povrate poverenje.
“Vrednost imovine kojom upravljaju investicioni fondovi smanjena je sa 63 miliona eura u oktobru prošle godine na trenutnih 27 miliona eura”, naveli su predstavnici fondova. Javnost je ostala uskraćena za informaciju sa sastanka Udruženja banaka sa članovima radne grupe Vlade za praćenje uticaja svetske fi nansijske krize na srpsku ekonomiju. Posle početka sastanka novinari su zamoljeni da ga napuste iako su bili uredno pozvani da prisustvuju skupu.
I na kraju, kad su u beogradskim bankama svi sefovi već bili zakupljeni (da bi bivše štediše u njih smestile svoju ušteđevinu) i s nepotrebno velikim zakašnjenjem oglasila se i Vlada Srbije. Premijer Mirko Cvetković saopštio je da će država Srbija na predlog Evropske komisije povećati garanciju za štednju sa 3000 na 50.000 eura po jednom ulogu i privremeno ukinuti porez na kamatu za štedne uloge. Država je privremeno, do 2012. godine, ukinula i porez na kapitalnu dobit i porez na prenos apsolutnih prava u trgovini hartijama od vrednosti. Iako se globalna finansijska kriza za sada nije prelila u Srbiju, država planira da u budžetu za 2009. godinu predvidi sredstva za održavanje stabilnosti bankarskog sistema, ako se kriza nastavi i produbi. Da li je u Srbiji ugrožen kapitalizam i treba li ga rekonfi gurisati zajedno sa UNMIK-om? Za sada je važnije preoblikovati UNMIK, kapitalizam može još da čeka.
Helsinška povelja, septembar-oktobar 2008.
Peščanik.net, 13.11.2008.
