Nikako da razumem kako je moguće da ovo surovo diskreditovanje Ruske akademije nauka kojem danas prisustvujemo, niko ne povezuje sa nedavno izglasanim zakonom o zaštiti verskih osećanja. U proceduri „reforme“ Akademije, ja naravno uočavam sve one već poslovično siledžijske elemente, a čujem i odjek oproštajnog pozdrava koji nam je svojevremeno Serdjukov uputio, no postoji i druga, manje pragmatična, no zato vrlo simbolična strana ovog problema. Do te mere simbolična da bi je u slučaju da je nema, svakako trebalo izmisliti… Nazvao bih to DRŽAVNI PROGRAM ZA PODRŠKU DUHOVNIH SPONA SA SREDNJOVEKOVLJEM I PREUREĐENJE RUSKE FEDERACIJE U SKLADU SA NORMAMA RELIGIOZNOG FUNDAMENTALIZMA.
I nemojte misliti da preterujem. Ili da se šalim.
Nauka je uvek smetala religiji – i obratno. I to je sasvim normalno, jer tok misli naučnika je „pretpostavio sam, istražio sam, dokazao sam“, a tok misli vernika je „poverovao sam, poštovao sam i našao spas“ (ili tačnije, ponovo sam „poverovao“ u svoje spasenje). U duboko intimnom, privatnom životu, ovi se tokovi mogu i presecati (to jest, sasvim je moguće da postoje i religiozni naučnici), no u naučnoj praksi – nikada. Stavovi „verujem“ i „znam“, rezultati su dve principijelno različite kodifikacije. Hipoteza o postojanju boga može biti predmet sasvim ozbiljne naučne rasprave, no ubedljivih dokaza za nju prosto nema.
A u zemlji gde je mnogo toga više nego čupavo, vlastima je mnogo važnije da ljudi VERUJU nego da ZNAJU. Znatiželjni građani im u principu nisu potrebni (od njih se mogu očekivati samo problemi), a budući da već imamo naftu i gas, kalijum i nikal, nije im ni do nauke posebno stalo. Sovjetski naučnici, geolozi i inženjeri su Putinovoj generaciji političara obezbedili dovoljno sredstava da veselo prožive svoje živote i da dožive lagodne penzije, a činovnicima i popovima sasvim dovoljan obim resursa da vladaju zemljom, rudnim bogatstvima, novčanim tokovima i vascelim nebesima.
Potpuno istu situaciju srećemo i u zemljama u kojima je pobedio islam. Da li ste ikada čuli za saudijske naučnike? Ili možda katarske, kuvajtske ili emiratske? A sve te zemlje su zaista izuzetno bogate. Istina, tu i tamo ste u poslednje vreme mogli da čujete za iranske, no samo u vezi sa aktuelnim nuklearnim programom. A tu je i naš čečenski drug, akademik Kadirov, poznat kao prilježni, široko obrazovani, delikatni naučnik. Prema politički nekorektnoj napomeni u tvitu ateiste Ričarda Dokinsa (vernicima preporučujem da ne proveravaju ko je to – uvrediće se maksimalno), samo jedan Triniti koledž iz Kembridža je svetu dao više nobelovaca nego sve muslimanske zemlje zajedno.
Rizikovaću da celu stvar donekle uopštim i da slobodno ustvrdim da danas u svetu postoje dva, dijametralno različita tipa zemalja: u jednima se nastoji na intenzivnom razvoju pod znakom nauke i tehnologije, a u drugima se insistira na primeni i očuvanju religioznih dogmi. U ovim zemljama je nauka atrofirana, a tahnologije se kupuju i dovoze iz inostranstva. One zapravo funkcionišu po principu tupavog Mitrofanuške Prostakova, iz čuvene komedije Fonvizina: „Zašto bih učio geografiju kad mi ionako sve dovoze fijakerom“ („Недоросль“, Денис Иванович Фонвизин).
Zemlje prvog tipa su po stepenu razvoja dosta ujednačene i nazivaju se „civilizovanima“. A ove druge su mnogo raznovrsnije. Među njima ima i skroz na skroz propalih, a ima i zdravo nagojenih izvoznica sirovina. Ovoj grupi kao izuzetak pripada i Izrael, država u priličnoj meri klerikalna, no ona za razliku od svih ostalih ima izuzetno visoko razvijenu naučno-istraživačku bazu. Poslednjih godina, uz intenzivnu pomoć naše državne administracije, ovoj grupi zemalja se pridružuje i Rusija, što je samo po sebi unikatni slučaj u novijoj istoriji. Ostaje nam još samo da se bogu molimo da se dopadnemo ekipi u kojoj se nalazi recimo Dubai, a ne u korupciju ogrezla Nigerija.
Pre nešto malo više od godinu dana, od danas aktuelne dumske farse s Ruskom akademijom nauka, u jednom danu su se zbila dva tragična događaja, takođe ispunjena prosto vapijućom simbolikom. 17 avgusta 2012. je bila izrečena inkvizitorska presuda pank grupi Pussy Riot, a tog istog dana na moskovskom Novodevičjem groblju je sahranjen poslednji veliki ruski naučnik-prosvetitelj, Sergej Kapica. Nažalost ne znam kako bi on komentarisao ovaj srednjovekovni lov na veštice priređen u XXI veku (mada, budući da sam ga lično poznavao mogu da pretpostavim), ali Akademija nauka se po ovom pitanju ponela strogo ziheraški. Sačuvala je svoj akademski mir i mudro ćutala. A sada je evo i na nju došao red. Baš kako nam je 80-ih godina pevao Aleksandar Bašlačov: „Rekoše nam ćutanje je zlato – a na kraju upasmo u blato“. Uostalom, nije samo naučna zajednica ostala nema. I svi ostali su takođe ćutali.
Bašlačov, moj omiljeni nedopevani pesnik (umro 1988. u 28 godini života), napisao je i ovaj stih: „Sav ulog smo stavili na čudo – a izvukli samo golu nesreću“. Na ovaj citat me je naveo još jedan heroj iz senke ovih beležaka. Čitav London je danas oblepljen reklamnim plakatima za novu knjigu Ričarda Dokinsa: „Žeđ za čudom ili kako se kali naučnik“. To je autobiografija jednog od najvećih mislilaca današnjice (činjenica gotovo zvanično potvrđena visokim rejtingom i rezultatima istraživanja javnog mnjenja). Priznajem, knjigu nisam pročitao, ali već sam naslov upućuje na neke zaključke. Koncepcija čuda je temelj svih religija – u prvom redu hrišćanske – dok je za nauku ona potpuno marginalna. Ali i pored toga, crkva nas u poslednjih dve hiljade godina ama baš nikakvim čudesima ne iznenađuje, a naučnici, naučni centri i laboratorije svojim istinski čudesnim otkrićima i izumima, evo već vekovima zadivljuju čitavo čovečanstvo.
A kod nas u Rusiji, nikakva se čuda ne događaju. Osim ako kojim slučajem niste član kooperativa „Jezero“ ili neke analogne čudotvorne organizacije. Čudesno bogaćenje činovnika i pripadnika službi bezbednosti u direktnoj je vezi sa njihovom čudovišnom nekažnjivošću. A svi ostali – „gola nesreća“. To vam je braćo i sestre, praktična primena teorije obratne evolucije, delo ruku i uma počasnog doktora nauka V. V. Putina. Budući da njegov „doktorat“ nije delo od svetskog značaja, nego je primenjiv isključivo na lokalnom terenu, ovaj „naučni rad“ i ne pretenduje na Nobelovu nagradu. To se samo našem narodu bogonosnom tako posrećilo. Sav ostali civilizovani svet zna da je briga za osećanja verujućih zapravo „zaštita“ ljudi od znanja znajućih, nešto nalik na isterivanje đavola. Da, isterivanje znanja i nauke kao zlog duha sumnje. Proglašavanjem nekakvih apsurdnih nauma kao što je „pravoslavna ekonomija“, mi u stvari ne pokušavamo da okrenemo vreme unazad. Ono će i bez nas lako naći svoj pravi put. Mi se prosto sami, bez ikog svog, polako kotrljamo u mračnu i hladnu grobnicu duha. I najtužnije od svega je to što nas na tom putu prati setna jednolična melodija i zloslutni ritam hita Neil Sedake iz davnih 60-ih, One-Way Ticket To The Blues. Možda bi nas neko čudo i moglo spasti, ali skoro svi naši čudotvorci su već emigrirali.
Artemij Troicki, Radio Eho Moskve, 24.09.2013.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 03.10.2013.
