Prijateljica koja je nedavno morala na operaciju ispričala mi je zabavnu priču o finansijskoj krizi. Pre nego što ju je anesteziolog uspavao, uz osmeh joj je došapnuo: „Bar niste izgubili sav novac sa Bernijem Mejdofom.“

Crni humor se ovih dana provlači u razgovorima Njujorčana, a rečenice često počinju rečju „bar“: „Bar nisam otpušten,“ kaže moj prijatelj, urednik, čija je firma u fazi „restruktuiranja.“ „Bar mi stanodavac nije podigao kiriju,“ kaže mi drugi prijatelj kojem godišnja kirija ističe idućeg meseca. (Prodaja stanova je zamrla čak i na stabilnom njujorškom tržištu nekretnina, broj stanova se povećava, i agencije sve češće spominju aukcionu prodaju.) I prijatelj koji je bez posla godinu dana mi kaže: „Bar nisam samo ja siromašan. Sada su siromašni svi.“

Atmosfera u Njujorku je sumorna; svi pričaju samo o ekonomiji. Iako Barak Obama trenutno uživa veliku podršku, narod ne veruje da će predsednikovi planovi za oporavak preokrenuti ono što se sada čini kao neumitan i prirodan proces.

Pored zatvorenih prodavnica, praznih restorana, skeleta nedovršenih luksuznih zgrada čiji su investitori ostali bez novca, tu su i manje primetni, pojedinačni pokazatelji: konobari dobijaju manji bakšiš, i to ako imaju sreće, prodavci molećivo gledaju mušterije koje ništa ne kupuju, ljudi iznajmljuju sobe potpunim neznancima.

Neki stručnjaci zvuče veoma zabrinuto. Piter Goldmark, koji je tokom sedamdesetih bio šef Njujorške kancelarije za budžet, nedavno je izjavio: „Prava nevolja još nije došla. Čekaju nas nezamislive stvari.“ A Džon Teper Marlin, bivši glavni ekonomista grada Njujorka kaže: „Bojim se da će ljude zahvatiti toliki očaj da će izgubiti strah od smrti i biti spremni da ugroze tuđi život.“

Kataklizma, anarhija – reči koje nismo koristili još od početka 1930-ih.

Svi znaju da se protivnici Obaminog plana za spasavanje najviše plaše nacionalizacije. Bilo da je zovemo komunizmom, socijalizmom ili „švedskim načinom“, ideja o nacionalizaciji banaka je zastrašujuća za većinu američkih finansijskih institucija. Zbog toga će donošenje novog Obaminog budžeta potrajati.

U pokušaju da se suprotstavi mogućem ograničavanju „slobode“, desnica u Americi promoviše mit koji prožima američku ekonomiju još od Reganovog vremena – da država ne ume da upravlja novcem. Upravo zbog ovog duboko ukorenjenog stava, Obamina vlada i dalje čini sve da se preuzimanje banaka od strane države izbegne. Nedavno je ponudila da finansira plan za otkup „toksičnih“ hartija od vrednosti vredne dve hiljade milijardi dolara, zbog čega liberalni ekonomisti poput Pola Krugmana očajavaju. „Političari još nisu spremni da se suoče sa istinom,“ piše on. „Ne žele da prihvate činjenicu o užasnom stanju finansijskih institucija, jer je veoma teško spasti nesolventnu banku bez makar privremenog državnog preuzimanja. A i privremena nacionalizacija je, po svemu sudeći, još uvek nezamisliva.“

Dva su razloga zbog kojih je teorija da država ne ume da upravlja novcem samo mit: kao prvo, američka država je tokom prošlog veka u više navrata uspešno upravljala finansijskim institucijama, a kao drugo, u ovoj krizi se već nacionalizuju prosečno dve manje banke nedeljno.

Ekonomski novinar New York Times-a Džo Nosera opisao je taj proces u jednoj od prethodnih kolumni, istakavši da je tokom „savings and loans“ krize osamdesetih država „preuzimala banke, smenjivala direkore, izdvajala loše hartije od vrednosti i fantastično njima upravljala, da bi na kraju prodala zdrave banke privatnim kupcima.“ Što je još neprijatnije, ako zanemarimo to da se Švedska i Japan služe sličnom taktikom da pomognu svojim bankama, Međunarodni monetarni fond, koji je praktično produžena ruka američkog ministarstva finansija, konstantno je vršio pritisak na zemlje poput Tajlanda (1997) i Rusije (1998) da urade to isto.

Nije potrebno biti ekonomski genije da shvatiš zašto se korporacijama ne dopada nacionalizacija. Uz nacionalizaciju ide i regulacija banaka i finansijskog tržišta, korak koji su banke iz EU nedavno preduzele, ali o kojem ova administracija još uvek javno ne govori. Mnogi ljudi koji su u proteklih 30 godina zarađivali mnogo, prosto će zaraditi mnogo manje. Koliko god se Kogres i privatni sektor budu bunili (a buniće se), verovatno je samo pitanje vremena kada će američka vlada preduzeti potrebne mere da prodrma institucije koje novinari zovu „zombi-bankama“. Samo nacionalizacijom banke će biti primorane da ponovo počnu da daju kredite i omoguće kruženje novca.

Jedna od pozitivnih posledica smanjenih očekivanja je i to da se nervozni tempo života u Njujorku usporio. Njujorčani više vremena posvećuju jedni drugima. Pokazatelji toga su mali ali primetni: ljudi – i muškarci i žene – štrikaju. Konobarice po kafićima se naslanjaju na ramena redovnih gostiju i ćaskaju, zagledane u prazne stolove. Teleoperateri vam strpljivo objašnjavaju kako da što jeftinije kupite njihovu robu. Poriv za sticanjem se pretvorio u skromniju želju – želju da se provučeš i da ti život bude što prijatniji.

Ali uz mala očekivanja ide i čudan „protivosećaj“: nostalgija. Čak iako niste živeli u blagostanju, ono vam ipak nedostaje. Rastužuju vas vesti da su, na primer, otmeni butici poput Saks Fifth Avenue u ozbiljnim finansijskim problemima ili da se brodvejski mjuzikli skidaju s repertoara jer korporacije ne mogu da odvoje dodatnih 200 dolara po karti za troškove reprezentacije. Gde nestade sva ta raskoš?

Pre neki dana sam posetio prijatelja iz UBS-a, na trinaestom spratu zgrade Met Life pored stanice Grand Central. Dok sam ga čekao, posmatrao sam kroz prozor sve one veličanstvene nebodere sagrađene u proteklih 80 godina – kakvi se verovatno još dugo neće graditi. Ta pomisao me je rastužila. Moj grad je bio prvi grad sa takvim građevinama: kako se usuđuju da prestanu da ih grade!

Tek tada sam primetio da je cveće u vazi u čekaonici UBS-a, koje je uvek bilo sveže, sada plastično.

 
George Blecher, Eurozine, 26.3.2009.

Original in English
© George Blecher
© Eurozine

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 06.04.2009.

Leave a Reply