Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Stiglic kaže kako krize nema, što kaže i Tramp, koga su obavestili kineski preduzetnici, sa kojima on posluje, da je reč o probavnim problemima kineske privrede. Soros, opet, kaže da je svetska privreda pred novom krizom, kao onom iz 2008, zbog kineskog finansijskog kraha.

Krugman, pak, ne veruje da će kineska kriza uticati značajno na američku ili na privredu Evropske unije, za razliku od dugih manje razvijenih zemalja, ali nije u tu svoju ocenu siguran. Tako da ne bi bio iznenađen ako bi bio neprijatno iznenađen. Većina komentatora se slaže da se kineska privreda usporava zato što se manje oslanja na izvoz, a više na domaće tržište, manje na industriju, a više na usluge. Zašto bi te promene usporile privredni rast i zašto bi to potreslo finansijska tržišta?

Pre toga je potrebno ukazati na uticaj koji ne bi trebalo da bude sporan. Reč je o promeni monetarnog režima, koja je najavljena povećanjem kamatne stope američke centralne banke kao prvog koraka u normalizaciji novčanog tržišta. Cilj je da se dođe do kamatne stope veće od tri odsto u sledeće 2-3 godine. Kako se učvršćuje uverenje da američka centralna banka neće odustati od toga plana, sva se finansijska tržišta prilagođavaju na ta promenjena očekivanja, usled čega i povećana nestabilnost, posebno vrednosti deonica. U prošlosti, posebno su rđavo prolazile privrede koje su bile zadužene u stranom novcu, kao recimo Jugoslavija početkom osamdesetih godina prošloga veka. Ali takođe i latinoameričke privrede i one azijske, ove poslednje krajem devedesetih godina prošloga veka. To sada nije slučaj u toj meri, posebno ako se ostave po strani zemlje proizvođači i izvoznici nafte i gasa. Kina, naravno, ima velike rezerve stranog novca, a ona sama nije prezadužena, ni država ni privatni sektor, a ni zemlja bilo u domaćem ili stranom novcu. Problem je u tome što promena monetarne politike u Americi utiče na kretanje ulaganja, iz onih u juanu u one u dolarima, što bi dovelo do depresijacije juana kada kineska centralna banka ne bi intervenisala. Intervencije, međutim, šalju protivrečan signal, jer uveravanja da postoje spremnost da se kurs brani sugerišu da bi kurs bio niži da ih nema. Tako da prvo podstiče ulaganje u juan, a drugo u dolar. I otud nestabilnost. Ukupno uzevši, centralna banka je potrošila značajne količine dolarskih rezervi, što opet znači da je više onih koji očekuju rast dolara, a i pad juana.

U meri u kojoj je reč samo o tome, Stiglic je u pravu, jer prilagođavanje kursa ne bi trebalo da ima dalekosežne negativne posledice. Soros, međutim, računa da postoji ozbiljan problem u bankarskom sistemu, jer govori o kineskoj krizi kao ponavljanju krize iz 2008. godine. Ukoliko se samo smanjuje vrednost akcija, to ne mora da dovede do finansijske krize. Vlasnici će biti siromašniji, najpre na papiru, i to je sve. No, ako su deonice pokrivene kreditima, to ima negativan uticaj na bilanse banaka. Pa ako se beži iz juana u dolar zato što se povlače pare iz kineskih banaka, to onda ugrožava i privredu koja zavisi od kredita i to bi onda moglo da utiče negativno i na ulaganja i na potrošnju, pa bi zaista moglo da dođe do ozbiljnog usporavanja rasta privrede aktivnosti, a možda i do recesije. Kina bi uvozila manje, što bi dodatno uticalo negativno na zemlje izvoznice energenata i sirovina, i onda na sve ostale, na svetsku privredu. Krugman ceni da taj uticaj ne bi bio tako veliki, jer je zavisnost razvijenih zemalja od uvoza iz manje razvijenih zemalja i izvoza u njih mala, ali ne bi bio sasvim iznenađen ako bi se pokazalo da je umreženost svetske privrede velika, pa da bi negativan efekat mogao i da bude veliki.

Kako sada stvari stoje, čini se da Stiglic i Krugman imaju ubedljivije argumente. No i njih dvojica ukazuju na usporavanje kineske privrede kao posledice veće orijentisanosti na domaće tržište i na sektor usluga. Zašto bi to dvoje bilo u vezi? Jedan argument jeste da je naprosto potrebno vreme da se pređe sa industrijske proizvodnje na ponudu usluga. Nije, međutim, jasno zašto bi ekspanzija sektora usluga trebao da ide na uštrb industrije? Nije izvesno da nedostaje radne snage, a ne vidi se ni da se smanjuje tražnja za industrijskom robom. Uz to, usluge koje bi trebalo da se nude verovatno su produktivnije od onih koje se sada uglavnom nude, tako da ni to ne bi trebalo da utiče negativno na privredni rast. Usled toga bi problem mogao da bude u tome što postoje ograničenja na rast sektora usluga, gde verovatno regulativa i nesigurnost oko svojinskih prava igra značajnu ulogu. Ako je to tačno, onda se kineska privreda i politika ne nalaze pre svega pred zadatkom promene strukture proizvodnje, već pred političkim, pravnim i administrativnim reformama, a to će ići sporo.

Dodatni problem jeste što promena strukture ponude zahteva i promenu tražnje, pri čemu domaća tražnja ne mora da bude dovoljna za održanje ubrzanog rasta. Strategija je do sada bila da se štedi a ne troši, jer će se ulagati kako bi se izvozilo. Sada bi trebalo da država troši više na socijalne, penzijske i izdatke za zdravstvo, što zahteva promenu čitavog koncepta države, a potom je potrebno i da se povećaju primanja, nadnice i plate, kako bi se povećala potrošnja, na šta preduzetnici, privatni i javni, nisu naročito spremni. Krugman, ako sam ga dobro razumeo, vidi taj problem, dok Stiglic ne, mada i on ističe regulatorne probleme, bar kada je reč o finansijskim tržištima. Soros, opet, ceni da je rizik finansijske krize znatno veći nego što se može zaključiti na osnovu uobičajenih makroekonomskih pa i mikroekonomskih podataka. A i da je rizik kineske krize po svetsku privredu značajno veći. Tome je potrebno dodati i teškoće sa političkim, institucionalnim i socijalnim prilagođavanjima, i ne bi trebalo biti iznenađen ako nas čeka iznenađenje.

Novi magazin, 18.01.2016.

Peščanik.net, 18.01.2016.

Srodni link: Paul Krugman – Kada se Kina saplete