Bivši predsednik ne treba da se boji optuživanja za učestvovanje u safariju na ljude u Sarajevu, čak i ako je nosio pušku. Pušku su nosili mnogi u ratnim i mirovnim uslovima, recimo Koštunica, pa nikom ništa. Prva verzija bila je kišobran, u vučimedijima. Iz njegovih usta – to su stative za kameru, valjda za onu koja ga upravo snima. Šta god da jeste, sledi odgovor krčmara Renea iz legendarne TV serije Alo, alo: „Glupa ženo! To je…“ Zato dajem mogućni spisak tumačenja misterioznog predmeta koji mlađahni Šešeljev potrčko vuče po vrletima iznad Sarajeva, jer isti nikada u životu nije držao oružje u rukama, ni kada je služio u JNA:
– Brezova metla za transport sa teškog terena, noću
– Aufenger na sklapanje za streljački prsluk, koji je zaboravio Edička Limonov
– Dve varjače, za pasulj i kačamak
– Triple turbo Vileda stalak za brzo sušenje šubara
– i naravno, savijena slika Bogorodice sa velikim sisama iz navedene legendarne TV serije.
Ono što istinski izaziva sumnju, jeste to što na objavljene snimke bivši predsednik jednostavno ne odgovori da je nosio oružje, jer je bio u ratu. Jer, ako nikada u ratu nije nosio pušku, najverovatnije da je bio najnesposobniji pratilac slavnog vojvode, takoreći potpuni idiot. Ali čovek dokazano više nije u stanju da kaže bilo šta što čak izdaleka liči na istinu. Alergičan je, ne podnosi, gadi mu se, sram vas bilo sve itd. Treba razumeti i ne izazivati, što većina novinara već dugo poštuje.
Što se simboličke veze kišobrana i ruže tiče, ona je povezana sa zaprepašćujućim neznanjem koje je lik Brnabić pokazala u vezi sa „Freudian slip“ kako ga je uspešno citirala, a zatim pljoćnula besmisleno tumačenje. Priznajem, za razliku od predvidljivih nastupa bivšeg predsednika, koji omogućavaju lako razumevanje i predvidljivost tipologije, stereotipa i formula, nastupi lika Brnabić često su potpuno iznenađenje, neočekivana mešavina afazije, neznanja i izvorne, nepatvorene gluposti. No kada je reč o frojdovskoj omaški, dosegnut je neki višak: ono po čemu se nastupi bivšeg predsednika posebno odlikuju jesu upravo frojdovske omaške, zbog odsustva kontrole i gubljenja u samoobmanama. Lik Brnabić pripisuje slabost šefa neprijateljima, čime ga temeljito zakopava. Biće zabavno gledati konačno razračunavanje.
Možda se oblaci razilaze, kažem sebi na najmanji znak; ovoga puta, to je baš znakčina, „četvrta prilika“ iz Bune na dahije, simbolčuga, ogroman kišobran i još veća pink ruža: vlasnik korporacije Pink objavio je da ukida pozorište Odeon, o kojem smo slušali samo hvalospeve, uglavnom iz dečijih usta, bezbrojne najave, besramnu reklamu, srećne scene i radost neviđenu u svim vestima istog vučimedija, ukratko stalni nezapamćeni uspeh. Al’ eto prilike na Mitrovdan, vlasnik prvo šalje opomenu o sudbini planete i Srba na njoj, a zatim i ovu vest, obavijenu dubokim ćutanjem i nekomentarisanjem u njegovom vučimediju. Sve to, iz Londona. Koju nedelju docnije, stiže i odgovor: zlobni hrčak najavljuje da će kupiti sve one druge medije, samo da trkne do samousluge u Londonu ili Dubaiju, pa će ih naučiti da više ne lažu. Među medijima, onima i inima, ne pominje se Pink.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
