Nekada se nosila plava bluza. O njoj je pesnik Mordehaj Zeira pevao: “I ona vredi bez svake sumnje, više od svih dragulja“. Nova generacija je drugačija i njihova bluza je tamnije boje. Na njoj piše: “Svi smo mi žrtve Izveštaja Goldston“. Desetak prijatelja brigade Givati, čija su dva pripadnika optužena za prekoračenje ovlašćenja i ugrožavanje života jedanaestogodišnjeg dečaka, odnosno za ponašanje koje ne dolikuje vojniku, ponovo su došli u zgradu vojnog suda sa ovim pobunjeničkim natpisom na majicama. Zahvaljujući podršci oficira, ova dvojica optuženih su postali heroji.

Izrael može da predstavi svetski izum: agresor koji je istovremeno i žrtva. U istoriji su postojale i surovije i duže okupacije od izraelske, bilo je gorih napada na civile nego što je operacija Oferet Jecuka – Liveno olovo, ali nikada okupator nije ovako uporno sebe predstavljao kao žrtvu. Od vremena Golde Meir, koja je rekla da nikada neće oprostiti Arapima zato što nas prisiljavaju da povređujemo njihovu decu, od „ratnika koji pucaju i plaču“ stigli smo, zahvaljujući vojnicima brigade Givati, do novog vrhunca izraelske hucpe – drskosti:„Svi smo mi žrtve Izveštaja Goldston“.

Žrtva nije ni jedanaestogodišnji dečak čiji život je doveden u opasnost i koji od tada pati od nesanice, već su to vojnici koji su mu naredili da proveri eksploziv, u suprotnosti sa odlukom Vrhovnog suda. Žrtva nije ni porodica Samuni kojoj je 21 član ubijen u akciji istog odreda, sa istim zapovednikom. Ne, žrtva je njihov zapovednik Ilan Malka čija se odgovornost, sa sramotnim zakašnjenjem, sada istražuje. Žrtve nisu ni stanovnici Gaze koji su prošli operaciju „Oferet jecuka“ sa svim njenim strahotama, razaranjima i ratnim zločinima, već su žrtve vojnici koji dele odgovornost zajedno sa svojim komandantima i političarima.

Ovaj proces postajanja žrtvom nam je oduvek bio drag. Ne samo kada smo stvarno žrtve, kao što smo nemalo puta bili u istoriji, već i kada smo agresori, okupatori i zlostavljači. I ne samo što smo žrtve, mi smo jedine žrtve. Ali obratite pažnju na novu etapu u našem odnosu prema sopstvenim nedelima: počelo je njihovim negiranjem, pa potiskivanjem, gubitkom stida, uz put smo uključili i dehumanizaciju i demonizaciju neprijatelja, dok nismo stigli do trenutne faze: razmetanja ponosom.

Vojnici koji se slikaju kako plešu sa zarobljenicima i poziraju uz leševe su ponosni na ono što čine. Oni slike kače na internet, da bi ih svi videli, i njihovi prijatelji, i spomenuti pripadnici brigade Givati, koji su ponosni na njih. Ponose se delima onih koji su prekršili zakon. Ovu solidarnost je možda i moguće razumeti, ali je teže razumeti podršku koju su dobili od svojih pretpostavljenih, pukovnika Moni Kaca i general-majora Uzija Dajana.

Šta oni kaži? Da su vojnici ispravno postupili? Da ne zaslužuju kaznu? Da su oni žrtve? U tom slučaju ne možemo prigovarati vojnicima koji su se samo ponašali u skladu sa onim što su njihovi pretpostavljeni kreirali. Ipak, najteže je razumeti široku podršku javnosti koju su ova dva vojnika dobila. Istu podršku su dobili i policajci iz Naharije za postavljanje eksploziva kojim su ranili pripadnike bande, i time postali lokalni heroji i nacionalne žrtve u javnosti.

Da li mi zaista želimo da se ponosimo vojnicima koji naređuju deci da rizikuju život i krše zakon? Da li želimo da se naša vojska tako ponaša? Da li izraelska javnost ne želi da prihvati da i u ratu postoje pravila i da vojnike treba kazniti ukoliko ih prekrše? Naravno, oni su možda izvršavali naređenja, bili su iscrpljeni i obnevideli od tronedeljnog ratovanja u Gazi, kao što su tvrdili na sudu, ali tvrditi da su oni žrtve svedoči o sistemskom ludilu koje je zahvatilo Izrael.

Zato se moramo vratiti na činjenice: žrtve ove operacije u Gazi jesu milion i po stanovnika Gaze, žrtve „Izveštaja Goldston“ nisu optuženi vojnici, već njihove zlostavljane žrtve. Stoga su i majice koje su obukli prijatelji ovih vojnika u sudu dokaz da su ove osnovne činjenice iskrivljene i zamagljene do neprepoznavanja.

 
Haaretz, 31.10.2010.

Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

Peščanik.net, 03.11.2010.

Leave a Reply