Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Nema puno država koje toliko žude za poštovanjem i ugledom kao Izrael. Od Olimpijade do Evrovizije, preko prvenstva u šeš-bešu (bekgemon). Svaka izraelska pobeda u osmini finala na prvenstvu u badmintonu je „nacionalni ponos“, svaka medalja sa takmičenja tekvondista u Albaniji „predstavlja čast“. Zlatna medalja sa vežbi na parteru postavlja Izrael na mapu sveta, evropsko takmičenje u surfovanju menja status zemlje. Bivša izraelska pevačica ove godine predstavlja Luksemburg na Evroviziji? Još jedan povod za „plavo-beli ponos“.1

Detinjasta čežnja za priznanjem mogla bi biti dirljiva, pa čak i srceparajuća – mlada država utire sebi put – da nije drugih važnijih pitanja. Ako se oduzmu uspesi u sportu i na Evroviziji, Izrael je država bez časti. Može da zamišlja da će nastup Eden Golan u Malmeu sakriti ono što se događa u Han Junisu, ali to je pusta želja.2

Neverovatno je da se zemlja koja toliko brine o svojoj časti ponaša kao da je njen međunarodni položaj uopšte ne zabrinjava. Rat u Gazi je doveo status zemlje na nezapamćeno nizak nivo, ali Izrael detinjasto žmuri i misli da ga niko neće videti u njegovoj sramoti. Ništa ne čini kako bi popravio svoj status, svoj ugled, da povrati barem malo časti.

Teško je reći da li postoji još neka država na svetu koju su vlastiti postupci doveli u Hag dva puta u razmaku od nekoliko nedelja. Tužba za genocid i rasprava o okupaciji pod nepodnošljivo teškom sumnjom da je očigledno nezakonita.

A Izrael? Ponaša se kao da misli da je pljuvačka prezira na njegovom licu samo obična kiša. Izrael okrivljuje sudiju, tog kučkinog sina, antisemitizam, licemerje i zlobu sveta, samo svoju krivicu ne vidi. To ga i ne zanima. Svi važni svetski mediji su ove nedelje prenosili zasedanje suda u Hagu, a samo ga Izrael ignoriše. Nije mu zanimljivo niti bitno. Ako zatvorimo oči, neće nas videti. Ako ga ignorišemo, Hag će prestati da postoji.

Ali Hag postoji i viče na sav glas, što bi ovde trebalo da izazove veliki stid i sramotu. Nakon što je svet video Gazu i užasnuo se – nema čoveka koji nije tako reagovao – usledila su sudska saslušanja u Hagu. Pronicljivo, utemeljeno i ozbiljno po pitanju genocida, a još više o okupaciji. Međutim, Izrael ih ignoriše.

Izrael se sprema da okupira Rafu, iako će to još više srozati njegov status, i neće učestvovati u raspravama u Hagu, iako će iz toga biti jasno da nema šta da kaže u svoju odbranu. Izrael se odrekao ostataka svog dostojanstva. Nije ga briga ako postane ostrakizovana i marginalizovana zemlja – bar je ceo svet protiv nas, nije važno kako se ponašamo – sve dok to ne bude rezultiralo praktičnim koracima protiv Izraela.

Ali pored snabdevanja oružjem, veta u Savetu bezbednosti i dosadašnjeg izostanka sankcija, za državu kao i za čoveka postoji nešto važnije, a to je njegovo dobro ime. Izrael ga se odrekao. Možda je izgubio nadu u svet, možda je otkrio da je moguće i bez njega. Svet se ne nalazi u njegovim trenutnim razmatranjima, pre i posle svakog rata. Prošla su vremena kada je svet bio zaljubljen u Izrael, dok se zemlja ponašala kao članica porodice naroda. Svet je možda ciničan i voli samo silu, kao što Izrael sebi govori, ali u tom svetu postoje i pravda, međunarodni sud i moralni obziri, civilno društvo i javno mnjenje. I oni su isto važni, bar koliko i treće „ugledno“ mesto na Evroviziji 2023.

Haaretz, 22.02.2024.

Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

Peščanik.net, 24.02.2024.

IZRAEL

________________

  1. Izraz „kahol levan“ (plavo-bela boja zastave) koristi se da označi da je nešto izraelsko.
  2. Predstavnica za Evroviziju je izabrana, ali se pesma za nastup još razmatra. Verovatno će se ići sa patriotskom varijantom kako bi se još jednom svetu objasnilo šta se dogodilo 7. oktobra. Eden Golan je rođena u Izraelu, ali je dugo živela u Moskvi, pa se po medijima sad diskutuje da li će i loš imidž Rusije uticati na njen plasman na takmičenju.