Dobro, kad niko neće, ja ću.

Nikad mi nije bilo jasno, da se tako izrazim, zašto narod koji je 500 godina proveo pod Turcima, a onda, kad se malo oslobodio stranih zavojevača, još stotinak godina pod domaćim, što strožim što blažim, diktatorima, nije za svoju himnu uzeo „bože slobode“, nego – „bože pravde“. Jer, sloboda bi, zar ne, na osnovu tog dugog istorijskog iskustva, trebalo da bude ono što mu je prvo i najviše nedostajalo.

Pa evo i danas, kad jedan čovek u svojim rukama drži (gotovo) sve poluge društvene moći i kad je, s druge strane, više od dve trećine stanovništva egzistencijalno, direktno ili indirektno, vezano za državu, čak i od onih koji sebe smatraju, a verovatno i jesu, kritički intelektualci, ne čuje se „oslobodi nas“, nego „daj nam danas“.

Ona Čovićeva predizborna parola od pre petnaestak godina, „svi smo mi pomalo socijalisti“, življa je nego ikad i nikla je (i) tamo gde čovek nikad ne bi očekivao.

Fridrih Hajek je zaista bio žestoki kritičar socijalizma. Ali, ne zato što bi nešto imao protiv radničkih prava, nego zato što je krajem tridesetih i početkom četrdesetih godina 20. veka, kada je pisao „Put u ropstvo“, socijalizam bio glavna alternativa liberalizmu. „Ako više nije moderno naglašavati da ’smo svi sada socijalisti’, to je samo zato što je ta činjenica suviše očigledna“, pisao je Hajek 1943. godine.[1] Njegova bespoštedna kritika bila je usmerena na same temelje socijalizma: kolektivizam (nasuprot individualizmu) i centralno planiranje (nasuprot tržištu). Hajek je dokazivao da oni, zakonito, dovode do moralnog kvarenja pojedinca i ekonomskog propadanja društva. I obrnuto.

Zar se to i nije desilo? Zar sudbina socijalističkih zemalja krajem 20. veka nije pokazala da su Hajekove reči, napisane pola stolaća ranije, bile proročke?

Hajek, takođe, između socijalizma i fašizma zbilja nije pravio neku veliku razliku, mada je komunistima priznavao da su (konkretno: u Nemačkoj) bili glavni ako ne i jedini protivnici nacista i da su zbog sukoba sa njima morali da pobegnu iz zemlje. Ali, za njega je fašizam bio „prirodan nastavak“ socijalizma; pisao je: „Uspon fašizma i nacizma nije bio reakcija na socijalističke trendove prethodnog perioda, već nužna posledica tih tendencija.“[2]

Znam jednu zemlju u kojoj se desilo upravo to što Hajek, proročki, primećuje. Zna je i Dejan Ilić. Šta više, i sam je pominje u svom tekstu („Od Šmita do Hajeka, i nazad“). To je, naravno, Srbija. Samo što “krvavi pir devedesetih” – u tom se viđenju stvari sa Ilićem potpuno slažem – nije rezultat politike pre svega “srpskih konzervativaca i desničara“, kao što on kaže, nego je to zajedničko delo srpskih levičara, tj. socijalista, sa jedne, i nacionalista, sa druge strane. Dakle, tih devedesetih su se socijalisti i nacionalisti tako lepo povezali i isprepletali, i izjednačili, da ih nije bilo moguće razlikovati. Taj „prećutni savez“ uspostavljen je tada, spontano, od vrha (Akademije) do dna društvene piramide, a formalno, na političkom nivou, „zapečaćen“ je crveno-crnom koalicijom Miloševića i Šešelja.

Ali, što da se vraćamo u tu daleku mračnu prošlost, pogledajmo u „svetlu budućnost“: zar nemamo danas na vlasti „koaliciju“ Miloševićevih i Šešeljevih naslednika, manje ili više „presvučenih“ socijalista i nacionalista. Što je najgore – nisu oni ni najgori.

Jer, evo, samo da se oslobodimo tih prokletih „hajekovaca“ pa će sve krenuti na bolje. Zanimljivo je i rešenje koje Ilić predlaže. U skladu, valjda, sa svojim „levičarskim“ i „demokratskim“ idejama i idealima, a verovatno i praksom, čovek je otkrio – otok. Doduše, nije baš goli, zove se idilično – „Ratno ostrvo“, ima na njemu dosta zelenila, mada je malo „podbarno“… ko je gledao „Lovca na jelene“ znaće o čemu se radi. I da, Ilić ne kaže da će ovi „savremeni ibeovci“ (mada se oni, „hajekovci“ i „ibeovci“, ideološki dijametralno razlikuju, što samo govori u kako se apsurdnoj situaciji nalazimo) biti silom terani na to ostrvo; ne, ono će im velikodušno biti „ustupljeno“. A ko ne prihvati ustupak – sledi mu postupak. Ili ja preterujem? Ma, preterujem.

Ipak, da kažem još i ovo. Antiliberali nikako ne mogu da shvate vezu između (slobodnog) tržišta i (jake) države. Za njih su to prosto – antipodi. Ili – ili. Da slobodnog tržišta, međutim, nema bez jake države osnovni je postulat svakog liberalizma. Svaki liberal zna, takođe, da to još znači i – „minimalne“. Dakle, države koja se ne ponaša kao „agencija za sve i svašta“ iz one simpatično prizemne humorističke TV serije, nego je ograničena na uspostavljanje opštih pravila ponašanja (Hajek u stvari kaže: „pravila pravednog ponašanja“). A jaka mora da bude, ne u smislu da ima atomsku bombu, nego da obezbedi da se ta pravila poštuju. Uzgred, zar Srbija nije očigledan primer zemlje u kojoj nema ni (jake) države ni (slobodnog) tržišta? Pitanje je retoričko, razume se.

Iz toga je proistekla druga velika Hajekova tema: kako obezbediti da se država zaista ponaša u skladu sa tim zadacima. I to ne u autokratskim režimima – gde to po definiciji nije moguće – nego u demokratskim državama. Ništa nije tako daleko od istine kao (Ilićeva) tvrdnja da je Hajek gajio „prezir prema demokratiji“. On je samo, kao i mnogi drugi teoretičari, video njene slabosti i ograničenja, posebno u složenim, modernim društvima, i nastojao je da na njih nađe odgovore. I opet ne kao što tvrdi Ilić, da bi obezbedio „pravo jačeg“, nego pre svega da bi zaštitio prava slabijih, a najviše – slobodu pojedinca. Tome je posvetio svoju možda najznačajniju knjigu „Pravo, zakonodavstvo i sloboda“.[3]

U toj knjizi, u poglavlju „Demokratija ili demarhija“, Hajek kaže. „Mada čvrsto verujem da bi vlada trebalo da bude vođena u skladu sa principima koje je odobrila većina ljudi, i mora tako da bude vođena ako hoćemo da sačuvamo mir i slobodu, moram iskreno da priznam da ako (podvlačenje Hajekovo) se pod demokratijom misli na vladavinu u kojoj vlada neograničena volja većine, onda ja nisam demokrata i čak takvu vladavinu smatram štetnom i dugoročno nedelotvornom“. Po Hajekovom tumačenju, demokratija „naglašava grubu silu, a ne vladavinu na osnovu pravila“, zbog čega on čak predlaže uvođenje termina „demarhija“ da označi „ideal zbog koga je demokratija prvobitno usvojena“ da bi opisala „ideal jednakog zakona za sve“.[4]

I upravo zato da bi obezbedio taj demokratki ideal, odnosno vladavinu većine, ali na osnovu prethodno usvojenih načela, odnosno već pomenutih „pravila pravednog ponašanja“, Hajek predlaže uvođenje dvodome skupštine ili, tačnije, „dva predstavnička tela sa posebnim funkcijama“. Jedno bi bila zakonodavna skupština koja bi donosila opšta pravila, zakone u pravom smislu te reči. Zato Hajek i predviđa da ona načinom konstituisanja (recimo, mandat na 15 godina) bude zaštićena od svakodnevnih pritisaka partija i drugih interesnih grupa. Druga bi bila upravna skupština koja bi se bavila tekućim državnim poslovima, tj. neposredno usmeravala i kontrolisala vladu, i koja bi, po načinu izbora i sastavu, odgovarala današnjim parlamentima. Dakle, nema ni reči o „preziru demokratije“, nego, naprotiv, o njenom proširivanju i jačanju kroz proširivanje i jačanje narodnog predstavništva; još manje se radi o fascinaciji „neprikosnovenom silom“, upravo suprotno, reč je o naporu da se i vladavina većine, tj. i samo narodno predstavništvo, ograniči pravilima i podvrgne pravu.

Čiji je „koren, stablo i pavetina“ – sloboda.

 
Peščanik.net, 30.01.2014.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Sfinga socijaldemokratije

Mijat Lakićević – Kultura, tržište, država

Dejan Ilić – Neoliberali pod okriljem države

Mijat Lakićević – Šta da se radi

Dejan Ilić – Libertarijanska antidemokratija i elitizam

Mijat Lakićević – Nikad robom

Dejan Ilić – Beg iz ropstva

Dejan Ilić – Od Schmitta do Hayeka i nazad

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU

———–    

  1. Put u ropstvo, Global buk, str. 20.
  2. Isto, str. 18.
  3. Ljubomir Madžar u pogovoru ove knjige pod naslovom „Jedno stvaralaštvo kao međaš epohe“ između ostalog kaže: Knjiga „je, s jedne strane, impresivni i veličanstveno zaokruženi rezime jedne duge i… najvrednije tradicije u razvoju političke filozofije na Zapadu, a s druge strane, to je veliki istraživački prodor u jednu suštinski važnu oblast naučnog istraživanja i praktičnog političkog delovanja… Treba se nadati da će ovu fundamentalnu knjigu, koja daje sintezu najvažnijiuh ideja iz oblasti prava, ekonomije i političke filozofije, čitati čitavi naraštaji čitalaca i da će ona dugo živeti i u našoj javnosti, kao što živi u javnosti intelektualno bogatijih i politički zrelijih društava“; Str. 411 i 420, izdavači JP Službeni list SRJ i CID Podgorica, 2002. godina.
  4. „Više nije moguće ignorisati činjenicu da sve više i više misaonih i dobronamernih ljudi polako gubi veru u ono što je za njih nekada bio ideal demokratije koja inspiriše… Izgleda mi da razočaranje koje su mnogi iskusili ne može da se pripiše promašaju principa demokratije kao takvog, nego našem pokušaju da ga primenimo na pogrešan način. Zato što želim da pravi ideal spasim od lošeg izgleda koji zadobija, pokušavam da nađem grešku koju smo napravili i način kako da sprečimo loše posledice demokratskog postupka kojeg se pridržavamo“. Fridrih A. Hajek, Pravo, zakonodavstvo i sloboda, str. 346.
The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević (Svi tekstovi)