Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Vučić je sa svojima (a nije ih malo) uradio sve da ljudima ili zgadi izbore ili da im utera strah u kosti u vezi sa izborima. Zapravo, radio je i jedno i drugo, pa gde se šta primi, a najbolje bi, iz njegovog ugla, bilo da se kod velikog broja opoziciono nastrojenih žitelja Srbije primi oboje. Čudno je to – vidite da je Vučić loš, vidite da njegovi mediji lažu ili prećutkuju istinu, a opet verujete kada od Vučića ili na tim istim medijima čujete loše stvari o opoziciji. Zašto bi o svemu drugome lagali, a samo o opoziciji govorili istinu, o tome bi trebalo da razmisle žitelji Srbije.

Nije to jedini apsurd u ovoj kampanji. Opozicija je takva kakva je, u nekom idealnom svetu smejali bismo im se i molili ih da se uozbilje. Ali, kakva god da je, u bilo kom svetu, pa i u ovom našem, ona je neuporedivo bolja i može mnogo više da pruži od nesuvislog Vučića i kolaboranata oko njega. Sve je to lepo objasnio Ljubomir Živkov. Zato nećemo o opoziciji, nego ćemo o strahovima. Čime bi to Vučić da nas zaplaši. Voleo bih da mogu da dobacim do Ljubomirove konstante i izvedem nešto slično, ali mi se čini da to tako ne ide, pa ću pokušati da budem barem sistematičan kao Živkov.

Dobar deo strahova o kojima Vučić govori izveden je iz nedavne loše prošlosti i računa na kolektivnu nečistu savest. Sasvim kratko ovde treba reći da je jedan od članova Frankfurtske škole Franz Neumann odavno objasnio da svaki autoritarni vođa stiče moć nad podanicima u dva koraka: prvo ih uvuče u zločin, a onda im obećava da će ih zaštititi od kazne. Neumann još dodaje da se s vremena na vreme mora obnoviti savez, odnosno saučesništvo u nekom novom zločinu. Ako je nekome Neumann dalek a Frankfurtska škola teška za razumevanje, neka se samo priseti Dostojevskog i njegovog Stavrogina iz romana Zli dusi. To je otprilike odnos između Vučića i žitelja Srbije.

Krenimo redom.

1. Vučić i njegovi kažu nam – ako u nedelju pobedi opozicija, odmah sledećeg dana priznaće da je srpska vojska učinila genocid u Srebrenici, a to znači i da će srpski narod obeležiti/stigmatizovati kao genocidan. Dve stvari u vezi s tim su važne: prvo, srpski parlament je 2010. Deklaracijom o Srebrenici priznao da je zločin u Srebrenici bio genocid. U vezi s tim, opozicija nema više šta ni da uradi ni da kaže. Vučić je sedeo u tom parlamentu kada se glasalo za Deklaraciju. Posle toga, on i njegovi imali su takvu većinu u istom tom parlamentu da su mogli ponovo da stave na dnevni red tu deklaraciju i urade šta god misle da bi s njom trebalo uraditi. Nije se desilo.

Drugo, od 2010. naovamo niko nikada nigde nije Srbe nazvao genocidnima (jer je to izuzetno glupo, a ludi obično nisu tako glupi), izuzev samog Vučića i njegovih, kada su pretili žiteljima Srbije opozicijom. Samo u tim naopakim glavama je moguće povući takvu vezu između zločina i čitavog kolektiva, pa kolektiv obeležiti kao zločinački ili genocidni. Vratimo se na kratko Neumannu: Vučić i njegovi tačno znaju šta se dogodilo u Srebrenici i ko bi sve ponaosob za to morao krivično da odgovara, ali krivicu ipak projektuju, kako je to opisao Neumann, na ceo narod i onda istovremeno i prete i izigravaju zaštitnike od pretnje koju su sami izveli. Ali pretnje u stvari nema, pa ni razloga za strah: parlament je već priznao taj zločin kao genocid i život u Srbiji nije stao.

2. Vučić i njegovi kažu nam – ako u nedelju pobedi opozicija, u ponedeljak će priznati nezavisnost Kosova. Neće se desiti. U opoziciji nema nijednog političara koji bi to uradio. A čak i da ga ima, on je na tako dalekoj margini da ni u najluđim scenarijima ne bi bilo moguće zamisliti većinu u parlamentu ili bilo gde drugde u Srbiji koja bi rekla da je Kosovo nezavisno. Isto važi i za ulazak Kosova u UN – niko iz opozicije ne bi na to pristao, a čak kad bi se neko i našao… dakle, sve isto.

Ali, i ovaj pokušaj zastrašivanja ima svoje naličje. Jedini koji je priznao nezavisnost Kosova i pristao na to da Kosovo uđe u UN jeste sam Vučić. Brojni su svedoci spremni da to potvrde. Čak je i sam Vučić barem jednom to potvrdio kada je rekao da je prihvatio (bez razloga notorni francusko-nemački) sporazum. Što se mene tiče, to bi verovatno bila i jedina dobra stvar u moru loših koje je uradio Srbiji, ali nije to bitno. Važno je naglasiti da nas Vučić plaši onime što je sam već uradio i hoće da nas uveri da se to nije desilo, nego da će to tek uraditi opozicija ako pobedi u nedelju. Dakle, i ta druga stvar kojom nas plaši već se dogodila, a život u Srbiji zbog toga nije stao.

3. Vučić i njegovi kažu nam – ako u nedelju pobedi opozicija, u ponedeljak Srbija ulazi u NATO. Ovde važi dobar deo argumentacije iz prethodnog odeljka. Prvo, u opoziciji je više onih koji su protiv ulaska u NATO. Ako bi neko iz opozicije i bio lud da to predloži, mogao bi se samo naći na stubu srama, za koji bi ga vezale koalicione kolege. Dakle, nema ništa ni od toga. Ali, kao i u prethodnom odeljku, i ovde imamo kvaku. Srbija je odmah posle 2000. ušla u partnerstvo za mir s NATO-om. To ne znači i da je postala članica tog saveza, ali svakako znači da ima vrlo blisku saradnju s njim. Vučić se više od deset godina pita za sve živo u Srbiji, i već deset godina nije uradio ništa, ni kada je imao ogromnu većinu u parlamentu iza sebe, da iz tog partnerstva izađe. Naprotiv, on je te veze samo produbio. A život u Srbiji zbog toga nije stao.

4. Vučić i njegovi kažu nam – ako u nedelju pobedi opozicija, u ponedeljak Srbija uvodi sankcije protiv Rusije. Jeste, sad već vidimo obrazac. Neće se desiti jer ne može da se desi. Tako stoje stvari u opoziciji, nažalost: niko među njima nije spreman da uđe u konflikt s Rusijom.

5. Vučić i njegovi kažu nam – ako u nedelju pobedi opozicija, u ponedeljak penzioneri u Srbiji ostaju bez penzije, hleba, struje… Jedina dva puta kada je neko nešto uzeo od penzionera u Srbiji, na vlasti je bio ili Vučić ili njegovi koalicioni partneri. Prvi put se to dogodilo u ratnim devedesetima, pod Miloševićem. Drugi put posle 2012. pod Vučićem. Vučić penzionere plaši da će im opozicija uraditi upravo ono isto što im je on sam uradio. I računa da je to tako strašno – dakle to što im je on sam uradio – da iz straha penzioneri neće dati glas opoziciji, ako su o tome uopšte i razmišljali.

Da zaključimo, Vučić žitelje Srbije plaši isključivo stvarima koje (im) je on sam uradio. Koga zanima kako se razrešava taj paradoks, neka se vrati Neumannu i njegovim psihoanalitičkim interpretativnim ključevima. Mi ćemo se ovde zadovoljiti jednim jednostavnim izvodom: sve čime nas Vučić plaši već se dogodilo, pa to ne može biti razlog da se ne glasa za opoziciju. Srbija nije stala zbog stvari kojima Vučić plaši žitelje Srbije, a koje su se već desile. Srbija stoji (zapravo ide unazad, pravo u strašne devedesete) zbog Vučića. Ali, sve i ako se neko baš plaši ovih Vučićevih aveti – koje on beskrupulozno izvlači iz prošlosti kao da to s njim nema nikakve veze – to je pre svega razlog da glasa protiv Vučića, jer on stoji iza svih tih strahova.

Peščanik.net, 14.12.2023.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)