Vučić je sa svojima (a nije ih malo) uradio sve da ljudima ili zgadi izbore ili da im utera strah u kosti u vezi sa izborima. Zapravo, radio je i jedno i drugo, pa gde se šta primi, a najbolje bi, iz njegovog ugla, bilo da se kod velikog broja opoziciono nastrojenih žitelja Srbije primi oboje. Čudno je to – vidite da je Vučić loš, vidite da njegovi mediji lažu ili prećutkuju istinu, a opet verujete kada od Vučića ili na tim istim medijima čujete loše stvari o opoziciji. Zašto bi o svemu drugome lagali, a samo o opoziciji govorili istinu, o tome bi trebalo da razmisle žitelji Srbije.
Nije to jedini apsurd u ovoj kampanji. Opozicija je takva kakva je, u nekom idealnom svetu smejali bismo im se i molili ih da se uozbilje. Ali, kakva god da je, u bilo kom svetu, pa i u ovom našem, ona je neuporedivo bolja i može mnogo više da pruži od nesuvislog Vučića i kolaboranata oko njega. Sve je to lepo objasnio Ljubomir Živkov. Zato nećemo o opoziciji, nego ćemo o strahovima. Čime bi to Vučić da nas zaplaši. Voleo bih da mogu da dobacim do Ljubomirove konstante i izvedem nešto slično, ali mi se čini da to tako ne ide, pa ću pokušati da budem barem sistematičan kao Živkov.
Dobar deo strahova o kojima Vučić govori izveden je iz nedavne loše prošlosti i računa na kolektivnu nečistu savest. Sasvim kratko ovde treba reći da je jedan od članova Frankfurtske škole Franz Neumann odavno objasnio da svaki autoritarni vođa stiče moć nad podanicima u dva koraka: prvo ih uvuče u zločin, a onda im obećava da će ih zaštititi od kazne. Neumann još dodaje da se s vremena na vreme mora obnoviti savez, odnosno saučesništvo u nekom novom zločinu. Ako je nekome Neumann dalek a Frankfurtska škola teška za razumevanje, neka se samo priseti Dostojevskog i njegovog Stavrogina iz romana Zli dusi. To je otprilike odnos između Vučića i žitelja Srbije.
Krenimo redom.
1. Vučić i njegovi kažu nam – ako u nedelju pobedi opozicija, odmah sledećeg dana priznaće da je srpska vojska učinila genocid u Srebrenici, a to znači i da će srpski narod obeležiti/stigmatizovati kao genocidan. Dve stvari u vezi s tim su važne: prvo, srpski parlament je 2010. Deklaracijom o Srebrenici priznao da je zločin u Srebrenici bio genocid. U vezi s tim, opozicija nema više šta ni da uradi ni da kaže. Vučić je sedeo u tom parlamentu kada se glasalo za Deklaraciju. Posle toga, on i njegovi imali su takvu većinu u istom tom parlamentu da su mogli ponovo da stave na dnevni red tu deklaraciju i urade šta god misle da bi s njom trebalo uraditi. Nije se desilo.
Drugo, od 2010. naovamo niko nikada nigde nije Srbe nazvao genocidnima (jer je to izuzetno glupo, a ludi obično nisu tako glupi), izuzev samog Vučića i njegovih, kada su pretili žiteljima Srbije opozicijom. Samo u tim naopakim glavama je moguće povući takvu vezu između zločina i čitavog kolektiva, pa kolektiv obeležiti kao zločinački ili genocidni. Vratimo se na kratko Neumannu: Vučić i njegovi tačno znaju šta se dogodilo u Srebrenici i ko bi sve ponaosob za to morao krivično da odgovara, ali krivicu ipak projektuju, kako je to opisao Neumann, na ceo narod i onda istovremeno i prete i izigravaju zaštitnike od pretnje koju su sami izveli. Ali pretnje u stvari nema, pa ni razloga za strah: parlament je već priznao taj zločin kao genocid i život u Srbiji nije stao.
2. Vučić i njegovi kažu nam – ako u nedelju pobedi opozicija, u ponedeljak će priznati nezavisnost Kosova. Neće se desiti. U opoziciji nema nijednog političara koji bi to uradio. A čak i da ga ima, on je na tako dalekoj margini da ni u najluđim scenarijima ne bi bilo moguće zamisliti većinu u parlamentu ili bilo gde drugde u Srbiji koja bi rekla da je Kosovo nezavisno. Isto važi i za ulazak Kosova u UN – niko iz opozicije ne bi na to pristao, a čak kad bi se neko i našao… dakle, sve isto.
Ali, i ovaj pokušaj zastrašivanja ima svoje naličje. Jedini koji je priznao nezavisnost Kosova i pristao na to da Kosovo uđe u UN jeste sam Vučić. Brojni su svedoci spremni da to potvrde. Čak je i sam Vučić barem jednom to potvrdio kada je rekao da je prihvatio (bez razloga notorni francusko-nemački) sporazum. Što se mene tiče, to bi verovatno bila i jedina dobra stvar u moru loših koje je uradio Srbiji, ali nije to bitno. Važno je naglasiti da nas Vučić plaši onime što je sam već uradio i hoće da nas uveri da se to nije desilo, nego da će to tek uraditi opozicija ako pobedi u nedelju. Dakle, i ta druga stvar kojom nas plaši već se dogodila, a život u Srbiji zbog toga nije stao.
3. Vučić i njegovi kažu nam – ako u nedelju pobedi opozicija, u ponedeljak Srbija ulazi u NATO. Ovde važi dobar deo argumentacije iz prethodnog odeljka. Prvo, u opoziciji je više onih koji su protiv ulaska u NATO. Ako bi neko iz opozicije i bio lud da to predloži, mogao bi se samo naći na stubu srama, za koji bi ga vezale koalicione kolege. Dakle, nema ništa ni od toga. Ali, kao i u prethodnom odeljku, i ovde imamo kvaku. Srbija je odmah posle 2000. ušla u partnerstvo za mir s NATO-om. To ne znači i da je postala članica tog saveza, ali svakako znači da ima vrlo blisku saradnju s njim. Vučić se više od deset godina pita za sve živo u Srbiji, i već deset godina nije uradio ništa, ni kada je imao ogromnu većinu u parlamentu iza sebe, da iz tog partnerstva izađe. Naprotiv, on je te veze samo produbio. A život u Srbiji zbog toga nije stao.
4. Vučić i njegovi kažu nam – ako u nedelju pobedi opozicija, u ponedeljak Srbija uvodi sankcije protiv Rusije. Jeste, sad već vidimo obrazac. Neće se desiti jer ne može da se desi. Tako stoje stvari u opoziciji, nažalost: niko među njima nije spreman da uđe u konflikt s Rusijom.
5. Vučić i njegovi kažu nam – ako u nedelju pobedi opozicija, u ponedeljak penzioneri u Srbiji ostaju bez penzije, hleba, struje… Jedina dva puta kada je neko nešto uzeo od penzionera u Srbiji, na vlasti je bio ili Vučić ili njegovi koalicioni partneri. Prvi put se to dogodilo u ratnim devedesetima, pod Miloševićem. Drugi put posle 2012. pod Vučićem. Vučić penzionere plaši da će im opozicija uraditi upravo ono isto što im je on sam uradio. I računa da je to tako strašno – dakle to što im je on sam uradio – da iz straha penzioneri neće dati glas opoziciji, ako su o tome uopšte i razmišljali.
Da zaključimo, Vučić žitelje Srbije plaši isključivo stvarima koje (im) je on sam uradio. Koga zanima kako se razrešava taj paradoks, neka se vrati Neumannu i njegovim psihoanalitičkim interpretativnim ključevima. Mi ćemo se ovde zadovoljiti jednim jednostavnim izvodom: sve čime nas Vučić plaši već se dogodilo, pa to ne može biti razlog da se ne glasa za opoziciju. Srbija nije stala zbog stvari kojima Vučić plaši žitelje Srbije, a koje su se već desile. Srbija stoji (zapravo ide unazad, pravo u strašne devedesete) zbog Vučića. Ali, sve i ako se neko baš plaši ovih Vučićevih aveti – koje on beskrupulozno izvlači iz prošlosti kao da to s njim nema nikakve veze – to je pre svega razlog da glasa protiv Vučića, jer on stoji iza svih tih strahova.
Peščanik.net, 14.12.2023.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Dobro došli u Had - 03/05/2024
- Wheeling and dealing - 30/04/2024
- Kampanja i mediji - 30/04/2024
