Fanatičnim, krajnje arogantnim, agresivnim i ignorantskim isterivanjem „sopstvene političke volje“, sa izrazitim elementima gotovo paranoičnog straha od „pada vlade“ i „zavere desnih snaga destrukcije i opstrukcije“, vlast je uspela da progura izmene i dopune Zakona o javnom informisanju, kršeći i najelementarnija pravila parlamentarne procedure i demokratije.

Količina partijskih nagodbi, kalkulacija pa i čistih stranačko-poslaničkih marifetluka bila je naprosto previše frapantna da bi se tek tako prešlo preko katastrofalne činjenice da je Srbija, voljom „proevropskih“ političkih snaga, pre svega, umesto poboljšanog demokratskog Zakona o medijima, dobila još jedan, ovog puta, medijski krivični zakonik. Samo dan nakon što je parlamentarna većina, ne hajući nimalo ni ko će joj biti partner u ovoj, najblaže rečeno, sumnjivoj političkoj igri, još manje kakve će štete udar na medije proizvesti, oglasio se Trgovinski sud u Beogradu porukom da je apsolutno spreman da Zakon dosledno i konsekventno sprovede.

To je, da podsetimo, onaj isti – nekad se zvao Privredni sud Beograda – koji je krajem 1994. godine, postupajući po direktivi Kontićeve Savezne vlade (zapravo, Miloševićeve ekipe za medijske progone), ukinuo tadašnju nepoćudnu Borbu, isterao na ulicu čitavu redakciju, pustio u opticaj tzv. Brčinku, po funkcioneru SPS, koji – kakve li doslednosti – po principima tadićevsko-dačićevskog „istorijskog pomirenja“ karijeru danas nastavlja u Ministarstvu obrazovanja. Egzekutor svega bio je još jedan provereni kadar „svih ideologija“, do pre nekoliko godina miljenik „proevropskih demokratskih vlada“, sudija Goran Kljajević. To je, zapravo, bila generalna proba za neviđenu hajku na medije koja će uslediti usvajanjem tzv. Šešeljevog zakona o javnom informisanju 1998. godine.

Poodavno se nije desilo da izmene i dopune jednog zakona izazovu tako žestoku, ali, opet, unisonu reakciju javnosti. Skočili su na noge novinari, njihove profesionalna udruženja (NUNS, doduše, kolebljivo i kalkulantski), medijski, pravni i eksperti za poštovanje i zaštitu ljudskih prava, političke partije, delom u vladajućoj koaliciji, listom u opoziciji, ugledni kolumnisti. Gotovo jednododušno je poručeno da je iznenadna pojava zakona, bez javne debate i konsultacija sa medijskim i međunarodnim institucijama, po hitnom postupku, koji bi da medijima nametne okvir „reda, rada i odgovornosti“, u stvari, svojevrstan pokušaj državnog udara na javno informisanje. Odnosno, poništavanje koliko-toliko dostignutih vrednosti medijskih sloboda, protivustavno i antidemokratsko uplitanje države, tj. partija na vlasti, u oblast za koju se skoro poverovalo da više ne može i ne sme biti predmet i plen političkih trgovina i nagodbi.

Srpska politička vrhuška, međutim, uverava nas da niti ume niti hoće da iz ne tako daleke prošlosti, one iz vremena jednopartijske vladavine, ali i ove, novijeg datuma, grube i nasilničke akcije „crveno-crne“ koalicije krajem 90-tih, izvlači korisne pouke. Bar ne one koje bi nas definitivno uverile da je država loš vlasnik, još gori – glavni urednik medija. Ne, država i politika i dalje nastoje da dokažu kako je ovo Srbija, originalna i specifična, kakvu je bog stvorio, kako su demokratske tekovine zapadnog tipa „mediji su slobodni, a klevete, laži, insinuacije, olako izrečene optužbe stvar istinskog nezavisnog društva“, za nju, bar još neko vreme, neprimenljive. Pa se zato i od najuglednijih pravničkih imena i eksperata za zaštitu ljudskih prava i medijskih sloboda u proteklih mesec dana moglo čuti da su izmene zakona u direktnoj konfrontaciji sa Ustavom, koji su nam isti autori nametnuli, i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. I elementarnom logikom da se na žuto nasilje tabloida, čijem su nastajanju i razmahu kumovale i kumuju sumnjive sprege politike i tajkuna, službe bezbednosti, političke stranke i njihovi lideri, odgovara – državnom represijom. Pogotovo je opasan manir da osvetnički hirovi pojedinih političara i lidera u državnoj nomenklaturi, zbog toga što su u međuvremenu postali omiljeni predmet primitivnog i bezobzirnog iživljavanja tabloida, koje su, inače, kad im je to odgovaralo, obilato snabdevali kompromitujućim materijalima o svojim političkim rivalima, dobiju oblik državne, zakonske regulative koja važi za sve. Pošto je zakon daltonista, kako je nedavno zapisao iskusni istraživač javnog mnjenja i analitičar Srećko Mihajlović, može se lako desiti, sada kada je zakon usvojen, da se sa prljavom vodom izbaci i dete. A, opet, ko će ga znati – možda, kako mnogi tvrde, to i jeste pravi cilj.

Uporna upozorenja da je zakon restriktivan i represivan, da je faktički nepopravljiv bilo kakvim amandmanima jer mu nije bila namera da uvede red u medijsku sferu već da utera psihozu straha drakonskom kaznenom politikom, nisu urodila plodom. Nisu ni mogla jer su i motivi predlagača bili ne samo neozbiljni, već i nečasni. Amandmanskim prepravkama dobili smo zakonski bućkuriš, koji bi svako mogao da tumači, interpretira i koristi kako mu kad odgovara, a koji je kosenkventan samo u jednoj nameri – da novčanim kaznama, koje bi ubile i mnogo jače firme nego što su ovdašnji mediji, uspostavi apsolutnu kontrolu nad njima. Dekretom države tužioci postaju uvek budni kontrolori i cenzori, iliti moderniji (bez onih čuvenih kožnih kaputa) politički komesari. Neko će reći da je taj strah neosnovan, da je taj oblik represije nad novinarstvom danas nemoguć, da su na vlasti demokrate kojima, navodno, zabrane, gušenje medija, brza suđenja, još brže plenidbe imovine, nisu svojstvena. Pokazuje se, ipak, da baš i nije tako, da svaka demokratija prestaje, a partijska država nastupa kada vlast oseti da gubi kontrolu, kad prevagne njena nesposobnost da rešava probleme, kad oseća da joj izmiču poluge vlasti, da joj neko ili nešto ugrožava monopol i moć. Samo novinari, koji su preživeli ideološki teror socijalističko-julovsko-radikalske koalicije znaju kako je praviti svakog dana novinu i strepeti neće li zbog nekog oštrijeg komentara o vladi, partiji na vlasti ili nekom ministru ostati bez posla, isterani na ulicu, novčano drastično kažnjavani. Ili će se, kako se, takođe, veruje, zbog Damoklovog mača iznad glave zbog koncentracije instrumenata državne represije, mediji pretvoriti u sivu masu, bez sadržaja i stava, u biltene koji „kreativno“ prenose i tumače samo ono što im se zvanično servira iz informativnih štabova države i političkih partija. Ovim merama se apsolutno podstiče državna i politička cenzura, ali još efikasnije autocenzura, u kojoj će svaki novinar, urednik ili glavni urednik i u najozbiljnijim listovima tri puta razmisliti neće li svojom preteranom profesionalniom radoznalošću gazdi natovariti kaznu od, recimo, 20 miliona dinara.

Iznuđena jednomesečna javna debata, koliko je bilo potrebno Liberalno-demokratskoj partiji da se transformiše od najžešćeg  kritičara (u julu) u jednog od najvatrenijih zagovornika amandmanski modifikovanog, ali suštinski nepromenjenog zakona (u avgustu), čime je jedna mlada i ambiciozna partija preuzela na sebe ulogu koordinatora, pokazala je pravu suštinu i pozadinu naprasne režimske ofanzive protiv medija. Polako, ali sigurno, kako je vreme od pojavljivanja predloga za izmene krovnog medijskog propisa odmicalo, u opticaj su ubacivani motivi koji, zapravo, medije posmatraju i tretiraju kao kolateralnu štetu i plen, instrument za ostvarivanje i namirivanje nekih drugih ciljeva. Kada je postalo jasno da zakon neće imati potrebnu većinu, lansirana je teza da je „javni interes preči od partijskog“, pa oni koji su u početku vladu kritikovali da je svojom nesposobnošću blokirala evrointegracije, a premijera Cvetkovića proglašavali „stručnim konsultantom šefa države“, u finišu menjaju ploču i postaju grlati branioci vlade. Poput kukavičijeg jajeta podmetnuta je teza da bi neusvajanje zakona oborilo „proevropsku“ vladu, što će reći, vratilo bi na vlast Koštunicu, Nikolića i Šešelja. Time bi, kažu, evropski put Srbije, vizna liberalizacija, odmrzavanje SSP, kandidatura za članstvo u EU, u najmanju ruku, bili „na ledu“.

Nezavisno od toga što je i ovog puta narodnjačko-naprednjačko-radikalska opozicija pokazala da je kalkulantska, a i da joj je retorika (protiv vlade) jača od njene praktične veštine i sposobnosti da neke svoje ambicije i dogovore sprovede, izostao je pravi odgovor: ko, zapravo, ruši vladu. Razjedinjena i posvađana opozicija, koja, kao i svaka opozicija, koristi priliku da nešto ušićari, dosta homogenizovana stručna i profesionalna (medijska) javnost koja je u vladinim izmenama prepoznala težak udar ne samo na medijske slobode već i na čitav demokratski sistem, ili, pak, vlast koja počiva na gomili neprincipijelnih kompromisa, instrumentalizovanog i lažnog evropejstva, feudalnom ustrojstvu države, trgovačkim aranžmanima, dubokom uzajamnom unutrašnjem nepoverenju. Javna je tajna da je Mlađan Dinkić poveo privatni rat protiv jednog ili dva tabloida, koji ga, nema sumnje, bez mere i ukusa, razapinju. On je pokušao (i uspeo) da u taj rat ultimatumom u obliku nakaradnog zakona uvuče svoje koalicione partnere, time i državu. Jasno je i da će mediji, pre svih, štampani, i to oni ozbiljni, a ne tabloidi, koji će opet među moćnim političarima i tajkunskim finansijerima pronaći pouzdane zaštitnike, platiti punu cenu Tadićevog tetošenja Socijalističke partije Srbije, penzionerske i stranke Arkanovog jagodinskog naslednika Palme.

Možda je LDP u pravu kad tvrdi, posle ne baš uverljivog objašnjenja kako mu je u julu omraženo u avgustu postalo prihvatljivo uvođenje drakonske kaznene politike protiv medija, da je nesebičnom podrškom Demokratskoj stranci, zapravo, uprkos svima onima koji vladu čine lelujavom, sklonom padu, neefikasnom, spasao Tadićev kabinet, odnosno zaštitio „javni interes“. Vrh stranke će, međutim, morati, barem svojim biračima i simpatizerima, uverljivije nego dosad da objasni hoće li bačeni pojas Dinkiću, Dačiću, Krkobabiću, Palmi, a pre svega, Tadiću, biti kontinuirani princip pomoći kadgod u vladajućoj koaliciji nešto ozbiljnije zaškripi (što će se, sasvim sigurno, dogoditi već na sledećoj oštrijoj krivini). I nije li time – da bi uhvatio korak sa već započetim prestrojavanjem na srpskoj političkoj sceni zbog Tadićeve ambicije da uvede američki model dvopartizma – u stvari izneverio svoje prvobitno obeležje moderne stranke, koja ne želi da robuje nacionalističkim i istorijskim zabludama i stereotipima, partije koja je imala ambiciju da bude istinska alternativa strankama i na vlasti i u opoziciji čiji su programski i ideološki predznaci u poslednje vreme takoreći ujednačeni. LDP, ma koliko to zvučalo neugodno, posle ovog, punog angažmana da Tadića spasava od njega samog, ali i od koalicionog gemišta koji je šef države i lider DS stvorio da bi nagomilao što veću vlast, moraće da se suoči i sa činjenicom da će pravi politički profit od usvajanja ovog nakaradnog, najblaže rečeno, lošeg zakona pripasti SPS i Ivici Dačiću. A njemu, LDP-u, pripašće deo zasluga za to što je Srbija dobila represivni medijski (krivični) zakonik, a mediji postali prava žrtva bespoštednog političkog rata.

 
Peščanik.net, 02.09.2009.

The following two tabs change content below.
Ivan Torov

Rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom.

Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).

Leave a Reply