Možda je, prilikom svog turističkog izleta do snajperskih gnezda na brdima iznad Sarajeva, Aleksandar Vučić zaista nosio kišobran ili stativ za kameru, a ne pušku. Možda je umesto da vežba pucanje po civilima, radije snimao kako drugi to rade. A možda je tih dana uistinu često padala kiša. Svakako je za formalno pokretanje postupka utvrđivanja njegove odgovornosti za mnoge događaje devedesetih, dovoljno i to što je pojedinac koji se danas predstavlja kao predsednik Srbije, a koji se u godinama masakra nad Sarajevom švrćkao živopisnim predelima Trebevića – pa i pre i posle toga – izvesno bio deo onih struktura u društvu i državi koje su organizovale progone, koje su pozivale na ubistva i koje su ubijale.
Neporecivi su, a ostali su u zapećku srpskog političkog pamćenja, radikalski progoni Hrvata u Hrtkovcima u vreme Vučićevog zapaženog stranačkog aktivizma. Neporecivo je tadašnje javno čitanje spiskova sa imenima ljudi koje su radikalske bande primoravale na egzodus. Neporecivi su i, godinama kasnije, lični dokumentovani pohodi Vučića i njegovih čopora na hrvatske porodice u Zemunu u vreme lokalne radikalske vlasti. Vodio je svoje falange, kao što ih sada šalje, pod prozore svojih žrtava. Voleo je i tada, kao što voli i sad, da ljudima lepi etiketu „ustaše“. Stan Barbalićevih je kukavički otet i opljačkan, a potom je u njega useljena Vučićeva stranačka drugarica koja i danas u njemu stanuje i koja je 2016. godine, u svojstvu poslanice Srpske radikalne stranke, stan prijavila Agenciji za borbu protiv korupcije kao svoju imovinu.
U svemu tome, Vučić je bio ili zapaženo prisutan, ili je naprosto nastupao kao istaknuti član grupe koja je sprovodila progon, otimačinu i nasilje. Barbalići nisu jedina zemunska porodica koja je trpela iživljavanja njegovog tadašnjeg kriminalnog okruženja, niti su Hrvati u Srbiji bili njihove jedine žrtve. Na građane koji su se suprotstavili progonu svojih komšija, kako svedoci govore, Vučićevi i Šešeljevi radikali potezali su pištolje, bacali im bombe u trgovine, organizovali prebijanja i otmice.
Danas se, nažalost, pitanja Vučićevog učešća u zločinima devedesetih aktuelizuju i pokreću iz nekih drugih sredina, ali ne i iz redova pobunjene Srbije. Razlozima za to posvećen je i ovaj tekst, koji, doduše, nimalo ne pretenduje da na tu činjenicu ponudi objašnjenje; možda tek poneku, autoru svojstvenu, gorku pretpostavku, i to, eto, baš u času kada se tom nekadašnjem izletniku kroz predele genocida, radikalskom potrčku danas uzdignutom na neslućenu visinu vladara razarajuće laži i nepobedive stupidnosti, kao nestručnom civilu i stručnom kriminalcu stavlja pod direktnu komandu vojska ove države.
Godinama već, odlaganje i odustajanje od suočavanja sa prošlošću nalazi svoje uporište u političkom mišljenju, vrednosnom sudu i raznim oblicima iracionalnosti većinske Srbije, samim tim i u strategijama izbegavanja ključnih tema od strane apsolutne većine opozicionih političkih aktera i dobrog dela civilnog društva. Zapravo, čini se sasvim jasno da se eventualna upotreba zakonskih i moralnih argumenata protiv Aleksandra Vučića, a koji se tiču događaja devedesetih, naprosto kosi sa nekim od dominantnih političkih stavova opozicione i pobunjene Srbije koji pritom, kao stavovi, teško da se mogu smatrati suprotstavljeni bilo čemu što predstavlja repertoar režimski generisanih srpskih psihoza.
Kosi se, recimo, sa politikom „teritorijalnog integriteta“ države koja je pre četvrt veka poražena u jednom sramnom ratu i tom prilikom nepovratno izgubila jedan deo svoje teritorije. Kosi se zatim sa zanemarenim uzrocima tog rata i njegovim posledicama u vidu skrivanja i manipulisanja brojem žrtava. Kosi se sa hladnjačama i dve i po decenije neobeleženim masovnim grobnicama albanskih civila. Kosi se sa raznovrsnim „strateškim“ koketiranjem sa populizmom i sa snishodljivošću građanske Srbije, pa i one studentske, koja, tobože radi političke heterogenosti i dostižnosti svojih ciljeva, a umesto jačanja sopstvenih civilizacijskih argumenata i moralnih pozicija, pod geslom „moramo svi“, neretko traži oslonac među onima koji otvoreno slave zločin i laž.
Nikako se drugačije nije ni moglo desiti, sem decenijskim bauljanjem ovog društva po populističkoj močvari, da akteri politike neosuđenih devedesetih danas razaraju naše gradove, prirodu, institucije, spomenike kulture. Nikako se drugačije nije moglo dogoditi da u centru Beograda osvane i mesecima traje paravojni logor naseljen istom bagrom, ili istim sojem bagre, koju su Vučić, ili njegov kriminalni mentor, nekada slali na hrvatske porodice, građane Beograda. Najveća greška bežanja od prošlosti sastoji se upravo u tome da što se više od prošlosti beži ona je više tu. Jer ništa se zapravo ne okončava, samo stiče drugi oblik, i u prirodi i u politici, i u tome jeste neugodan problem i usud ovog društva. Nikada ovde ratna prošlost neće biti prošlost, već samo sadašnjost koju u jednom ili drugom obliku ovo društvo većinski bira.
I kada se sve to sabere, postaje jasno da je paravojni logor sve vreme tu, od devedesetih naovamo – i kad ga nije bilo, postojao je u svojoj strašnoj i glupoj mogućnosti postojanja, sred Beograda, kao psihička konstanta garantovana psihotičnom ustavnom preambulom, kao neplansko naselje, kao lažni doktorat nekog režimskog tupadžije, kao srušeni spomenik kulture, kao deponija građevinskog otpada. Bio je tu sve ovo vreme, u svakoj pukotini u zidu, u svakoj rupi u asfaltu, u svakoj brazdi u cipelama, u naborima kože, svugde gde je ostao utisnut, ugažen, razmazan i raspršen kužni gnoj nacionalizma, rata i korupcije. Bio je tu zbog Srebrenice, zbog Sarajeva, zbog Kosova, zbog Prijedora. Tačnije zbog svih onih tišina o Srebrenici, Sarajevu, Kosovu, Prijedoru, u kojima je ljudski šljam mogao da se oseća bezbednim od osude. U Srbiji koja je svugde, samo ne u sebi, tražila krivicu za nesreću koja ju je snašla, i svesno skretala pogled sa najstrašnijih zločina sa kojima je, kao u nekoj duboko razotkrivajućoj psihoanalitičkoj seansi, nastavila da se identifikuje, umesto da zločince imenuje, i iz sebe iščupa seme zla.
Kao što je to uobičajeno, sa povećanjem oružane pretnje – a ona je tu već samom činjenicom da se vrhovni kriminalac proglašava vrhovnim komandantom u otetoj državi godinama pretvaranoj u rovitu teritoriju opasno isprepletanih interesa – naslućuje se i približavanje raspleta, no raspleta svakako mnogo goreg nego što je morao da bude, i koji će nas koštati mnogo više od onog koji je imao da uključi jedno sasvim razumno suočavanje s makar nekom od zabašurenih istina i opšteprihvaćenih laži.
Ništa od svega što je Srbiju snašlo ne spada u isključivo dostignuće jednog režima koji svoju glupost i zlo savršeno upošljava u svrhu ubijanja ljudi, institucija i smisla. Nažalost, svuda oko nas je kolektivno dostignuće većinske, iracionalne, patetično samosažaljive i suicidalno antievropske Srbije, Srbije koja svoj realni kulturni identitet godinama trampi za besmisao „teritorijalnog integriteta“, Srbije koja je izgubila sve svoje ratove, i kojoj je, možda, preostao još samo rat protiv sebe same, sem ako u međuvremenu nešto drugo, obećano ili poklonjeno, ne stigne na naplatu. Srbije koja ni dan-danas, čak i kad stane pred ruševine nesrećnog Dobrovićevog Generalštaba, čak ni sada dok sve pred njenim očima nestaje, ne uviđa, zaobilazi, izbegava, najvažniju i najstrašniju lekciju nedavne prošlosti koju joj taj prizor nudi.
Peščanik.net, 27.11.2025.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Atanacković (see all)
- O kompromisu, selektivnom zaboravu i konsenzusima o tišini - 22/04/2026
- Herman, Ervin i tragovi svega pređašnjeg - 28/03/2026
- Kosovski imaginarijum ili treniranje zapanjenosti i ogorčenja - 18/03/2026
