Zašto se, pitanje je, prodaje “Telekom” kada je reč o veoma profitabilnom preduzeću? Pa taj profit ide u budžet, čime se obezbeđuje plaćanje državnih obaveza. Za koje, vidimo, inače nema novca.

Najpre, ako je profit nekog preduzeća veliki, i očekuje se da će tako ostati u dužem vremenskom periodu, to znači da se ne suočava sa konkurencijom, a to opet znači da potrošači plaćaju previsoku cenu za njegove proizvode ili usluge.

To je pogotovo tako ako je reč o državnom monopolu, ali važi, naravno, i za privatne monopole i uopšte za sve oblike zloupotrebe tržišnog položaja, o čemu se sada više govori nego ranije. Profit je, naime, proizvod privremene prednosti. Trebalo bi da privlači konkurenciju, što bi trebalo da vodi smanjenju cene i njegovoj postepenoj eliminaciji. Tako da oni koji se zalažu za očuvanje državnog ili privatnog monopola istovremeno opravdavaju više cene, koje naravno idu na štetu potrošača.

Profit državnog preduzeća, kaže se, ide u budžet pa se tako troši na stvari koje su u javnom interesu. To je tako samo ukoliko javno preduzeće nije valjano komercijalizovano. Inače bi profit koje ono ostvari trebalo da ide u ulaganja, a ne u budžetsku potrošnju.

Ukoliko je reč o monopolu, trebalo bi da je njegovo poslovanje tako regulisano da ostvaruje profit samo u meri u kojoj bi to bio slučaj u uslovima pune konkurencije. A ako je reč o državnom preduzeću, ono bi moralo da posluje na komercijalnim osnovama, dakle da ulaže da bi ostvarilo profit i da ostvareni profit ulaže. Jer praktično sve neefikasnosti koje su karakteristične za državne monopole proističu iz činjenice da su budžetski centri.

 
Blic, 10.11.2010.

Peščanik.net, 10.11.2010.