Konsolidovanje demokratskog bloka kao nove šanse za Srbiju

Vlast u današnjoj Srbiji predstavlja neprijateljsko okruženje za opstanak političkih organizacija i višepartijski sistem koji je uveden 1990. godine. O tom neprijateljskom okruženju se mnogo piše i gotovo sve se zna, tako da ne mora da se ponavlja šta sve Vučićeva lična vlast čini da onemogući kritiku i opoziciono delovanje. Već sama činjenica da je uspostavljena gotovo totalitarna lična vlast koja kontroliše 95 posto opština u Srbiji i u Skupštini već po drugi put osvaja dvotrećinsku većinu, govori da je demokratska opozicija poražena sa velikom marginom. Zahvati kojima je vlast transformisala društvo i njegovu strukturu, stvarajući ogromne klasne nejednakosti i masovnu bedu, pretvorila je Srbiju u klijentelističko društvo i kolonijalnu zemlju. Istovremeno je tekao proces uništavanja svih institucija i gaženja sloboda i prava građana. Tanka demokratska politička svest i kultura pluralizma nestajali su u mizernim platama, velikoj nezaposlenosti, borbi za preživljavanje i ukidanju demokratskih i poštenih izbora. Za veliki deo građana ostala su samo dva „politička izbora“: učlaniti se u svemoćni Vučićev SNS i dobiti neku privilegijicu koliko da se preživi, ili pakovati kufere i potražiti život van Srbije. Takvo stanje nije pogodilo samo radničku klasu. I srednji, obrazovaniji slojevi su nezaposleni, nesigurni, slabo plaćeni, politički ucenjeni (pre svega oni u javnom sektoru i službama) i reketirani u privatnom sektoru.

Iako nedostaju istraživanja o strukturnim promenama i promeni političke svesti građana, srednji slojevi nisu politički potpuno poraženi. Oni traže političku alternativu, svesni činjenice da se vlast sve doskora mogla menjati na izborima i da je to pravo pogaženo. Vučić je demokratiju sveo na fasadu, na režirani proces kojim potvrđuje svoju dominaciju u svim domenima, ne samo u političkom. Njegova ekipa u svojim rukama drži i ekonomsku moć. U poređenju sa devedesetim godinama i izbornim periodima posle Petog oktobra, demokratsko biračko telo se smanjilo. Po mojoj slobodnoj proceni, Vučićev cunami preživela je oko trećina demokratski osvešćenog i orijentisanog biračkog tela. Takvi birači su se našli pred problemom da nemaju političkog reprezenta, već su razbijeni na stare i nove stranke i pokrete koji su na poslednjim parlamentarnim izborima jedva prelazili cenzus. Neki istraživači tvrde da je sada stanje još gore i da trenutno nijedna stranka opozicije ne prelazi cenzus.

Više je nego očigledno da opozicija mora da se preispita i nađe nove odgovore. Ključno pitanje je zašto danas u Srbiji opozicija Vučićevoj autokratiji ne uspeva da konsoliduje svoje opoziciono biračko telo, koliko god ono bilo. Da se prebroji tako da se na izborima ne izgubi nijedan opozicioni glas. Ona se za ovih šest godina pokazala neuspešnom upravo u stabilizaciji (i širenju) sopstvenog opozicionog biračkog tela. Ona mora da napravi taj osnovni temelj koji bi se planski dograđivao do većine. Situacija je takva da brojne stranke i pokreti (ima ih i više nego što treba, jer nema toliko političkih pozicija koliko ima političkih organizacija) vise u vazduhu ne uspevajući da se sretnu sa lutajućim građanima kako bi se podudarili i organizaciono artikulisali. Sva dosadašnja iskustva su pokazala da kompetitivni (ili semi-kompetitivni) autoritarni režimi mogu da se promene na izborima samo pod uslovom da se napravi jedinstvena organizaciona forma koja bi slabe i brojne političke organizacije okupila u zajednički demokratski blok, osposobljen da se bori protiv autokratskog razaranja društva i države. Do toga ni posle šest godina ove razorne vlasti nije došlo.

Kako smo se našli u takvoj situaciji? Koliko god je to neprijatno konstatovati, Srbija se u različitim društvenim, političkim i spoljašnjim uslovima, našla u istoj političkoj situaciji kao devedesetih godina. To ne znači da smo se vratili u devedesete, jer to nije moguće. Radi se o tome da je Srbija i posle Petog oktobra pala na ispitu i opet se našla u regresiji i na pogrešnom putu. Nije bilo pravog zaokreta. Srbija nije raskinula sa ondašnjim problemima, niti je ijedan uspela da reši. Nije obavila tranziciju, već je zapala u neuspešnu i pljačkašku privatizaciju koja je alijenirala narod od demokratije, pojačala klasne nejednakosti i srušila solidarnost i koheziju društva. Nije strukturno razdvojila državu od partija, već je napravljen monstrum višepartijske „zarobljene države“. Nije razdvojila javne poslove (politiku) od biznisa i novca, zbog čega je zapala u sistemsku korupciju. Nije izvršila ustavom predviđenu podelu državnih vlasti i njihovu uzajamnu kontrolu, nema nezavisno pravosuđe, niti se odrekla nacionalizma i teritorijalnih pretenzija. Ako bi sada i rešila pitanje Kosova (što se neće dogoditi), odmah bi se prešlo na rasturanje Bosne, što je već otpočelo. Zato i posle Petog oktobra nije promenjen partijski sastav i uspostavljena uobičajena podela na levicu i desnicu. Kao dominantne su preživele nacionalističke, pljačkaške i zločinačke stranke. Svetska kriza i ekonomska recesija 2008, u kojima su najviše stradale periferne ekonomije, vratile su na vlast poražene stranke iz devedesetih – SPS i neoradikale (SNS). Tako je uspostavljen kontinuitet sa devedesetim godinama – obnova autoritarizma i stare podele na demokratsku opoziciju i autoritarnu vlast, s tom razlikom da su sada demokratske snage znatno slabije od demokratske opozicije devedesetih.

I konačno, kao jedan od ključnih razloga zašto su demokratske snage u Srbiji oslabile, treba navesti i to da se demokratska opozicija koja je došla na vlast posle Miloševića osramotila. Izgubila je poverenje građana i izazvala duboko razočarenje. Posle poraza, te stranke su se uglavnom višestruko delile i raspadale (DS i DSS), ili se u previranju borile za opstanak. Neke su i nestale, kao što je Dinkićev URS. Neke važne male stranke su se približile Vučiću i izgubile svoje biračko telo (LDP i LSV). Nove snage se stidljivo i neubedljivo probijaju. Tu su i brojni lokalno orijentisani pokreti koji nisu zainteresovani za globalnu politiku zbog toga što hoće da idu drugim putem, ali i zbog vladajućeg odijuma prema političkim strankama. Koliko god te lokalne pobune građana bile važne, ne verujem da mogu da promene ličnu vlast Aleksandra Vučića. Oni to i ne očekuju, već se bore za male i dragocene pobede, kao sada pokret za odbranu niškog aerodroma.

Iza ove sumorne slike ima i nekih pozitivnih signala koje treba podržati. Posle neuspešnih predsedničkih i beogradskih izbora, čini se da raste svest da bez ujedinjenja demokratskih opozicionih stranaka Srbija neće moći da zaustavi destrukciju društva i države. Predvodnik te ideje je Dragan Đilas koji je napravio najbolji rezultat na beogradskim izborima. Ali u tom pokušaju ima puno otvorenih pitanja, od same organizacije koju on predlaže (Savez za Srbiju nije potrebno osnivati po celoj Srbiji), do programa, stranaka koje bi u Savez ušle i do Đilasa lično – to jest koliko on hoće da se posveti samo politici. Problem je i njegova koncepcija otpora bez nametanja lidera. Što se odnosi i na sve ostale koji bi u toj političkoj organizaciji učestvovali. Polovičan angažman u politici nema efekta i ne ostvaruje rezultate, pogotovo u ovakvoj situaciji u kojoj je Srbija zatvorena i spolja i iznutra. Bez pozitivne energije, nade, optimizma i požrtvovanja uspeha neće biti. Možda je dovoljno da svi akteri te zajedničke organizacije budu posvećeni demokratiji i sistemskim promenama i rušenju Vučića. Ali da bi se u tim dubljim promenama zaista odmaklo i Srbija transformisala u modernu državu i prosperitetno društvo, ubeđena sam da se mora raskinuti sa srpskom mitskom nacionalnom politikom koja se usidrila pre dva veka i bila obnovljena krajem 20. veka nestankom Jugoslavije. Baš to pitanje predstavlja vododelnicu: da li poći stvarno novim putem, ili malo bolje slediti stari put.

Peščanik.net, 01.05.2018.