Konstantinopolj je naš

Svi ruski mediji su se cele prošle nedelje bavili samo jednim pitanjem: kako se osvetiti Turskoj? U Rusiji je sve živo iznenada zavolelo Kurde. Ispostavilo se, naime, da je uz pomoć Kurda moguće srušiti Tursku. Na svim ruskim televizijskim kanalima, u svim vestima i političko-analitičkim emisijama, na ekranima su se u redovnim razmacima pojavljivali činovnici Rospotrebnadzora i, držeći u ruci neku svežu voćku ili baštenski proizvod, govorili kako je to što oni sada drže u ruci otrovno jer je raslo u Turskoj.

Dmitrij Kiseljov nam je u svojim „Nedeljnim vestima“ otkrio da je „Turska zemlja u kojoj vlast tlači medije i opoziciju“. Bio je to do sada nezapamćeni slučaj da Dmitrij Kiseljov govori istinu. Turska vlast zaista tlači medije i opoziciju. Za razliku od Rusije u kojoj već odavno nema ni medija ni opozicije, u Turskoj još uvek ima šta da se tlači. Tamo još uvek postoje mediji i opozicija.

Svi politički razgovori na televiziji, bez obzira na prvobitno zadatu temu, nakon kratkog vremena su se svodili na to da svo zlo ovoga sveta potiče iz Turske i da je neophodno smisliti nekakvu strašnu osvetu dostojnu ruske veličanstvenosti. A razmere te veličanstvenosti su se dovodile u direktnu vezu sa veličinom štete koju bi toj omrznutoj Turskoj trebalo naneti.

Tako se i emisija „Nedeljno veče s Vladimirom Solovljovim“, koja je uzgred emitovana u sredu, i koja je trebalo da bude posvećena poseti Olanda Moskvi i ideji antiterorističke koalicije u koju bi i Rusija mogla da stupi – ubrzo pretvorila u raspravu o osveti Turskoj. U uslovima narastajuće „bespoštedne vojne okrutnosti“ (kopirajt Valerija Zorkina), vojnici informativnog rata svoje programe nedeljom moraju emitovati i radnim danima, ako se ukaže potreba za to.

Što se moguće koalicije tiče, učesnici emisije su se podelili u dve nejednake grupe. Sergej Stankevič i Boris Nadeždin su smatrali da je koalicija poželjna i moguća, a svi ostali su bili ubeđeni da nikakve koalicije neće ili ne može biti. Među njima je bilo i onih koji su tvrdili da ona uopšte nije potrebna.

Sergej Stankevič je pokazao najviše optimizma. On je prvo iskazao svoju veliku radost povodom dolaska Olanda u Moskvu, potom je izložio svoje pretpostavke o tome da će Francuska i Rusija već sutra zaključiti zajednički sporazum o koaliciji, da će im se ubrzo zatim pridružiti i Velika Britanija, a na kraju i SAD. I dok je korak po korak slikao tu veličanstvenu sliku međunarodne sloge i saradnje, njegov glas je postajao sve čvršći, lice sve ozarenije, a kada je završio sa usklikom „srećan sam što živimo u vremenu koje nam pruža tako izuzetnu mogućnost da prisustvujemo preporodu antihitlerovske koalicije“, u studiju je odjednom zavladalo osećanje da će odmah zatim slediti i njegov predlog da u tu čast svi popiju po jednu i zajedno prigodno zapevaju. Recimo Marseljezu. Ili Боже, царя храни!

Ali ostali prisutni mu nisu dali dovoljno vremena za to. Odmah su jedan za drugim počeli da ga bombarduju tvrdnjama kako je koalicija nemoguća. Prvi se javio Nikonov. Od njega smo na primer saznali da se Čerčil, znatno pre nego što se sovjetska zastava zavijorila nad Rajhstagom, spremao da potpiše mir sa Hitlerom, da bi potom zajedno s njim napao SSSR. Nažalost, u studiju se nije našao niko ko bi ga upitao ko je to i kako od ser Vinstona Čerčila uspeo da iznudi priznanje o zlodelima koje je ovaj stari lukavac smišljao, kao i to kakve bi veze to iznuđeno „priznanje“ imalo s tekućim problemima.

Politikolozi Mihejev i Kulikov su složno tvrdili da zapravo Turska najviše ometa osnivanje buduće koalicije, a stručnjak za Bliski istok Bagdasarov im je svima objasnio da je Rusija velika zemlja i da ona treba sama da stvori svoju koaliciju u kojoj će biti glavna. I odmah se založio za to da u tu našu koaliciju svakako stupi Jermenija, kao i sve zemlje članice BRIKS-a, a pre svih Kina.

Voditelj Solovljov je tog trenutka odlučio da se malo našali i obrativši se dvojici „liberala“ koje on redovno dovodi u studio samo zato bi svi ostali imali koga da pljuju, izneo svoje mišljenje da možda ne bi bilo loše naterati i NATO da uđe u našu koaliciju. „Ako smo Gruziju naterali na mir, možda možemo i NATO u koaliciju“ – s grimasom naivnog sagovornika im se obratio on.

I o čemu god da se povela reč, svi učesnici su takoreći spontano klizili ka temi Turske. Politikolog Mihejev je rekao da je Turska umešala svoje prste i u nedavno miniranje dalekovoda na Krimu. Osim toga je izrazio uverenost da će Turska ubuduće sigurno potkopavati bezbednost Azerbejdžana i čitave Srednje Azije. Moguće je da Mihejev sudi po sebi i da bi on, da je na mestu Turske, svakako već nešto potkopavao.

Kada se ubrzo zatim razgovor poveo o osveti, prisutni gosti su počeli redom da pominju turizam, turske građevinare, turski paradajz i tursko voće. Tada se Solovljov, škiljeći onako čekistički, obratio Nadeždinu: „A otkuda Turcima tol’ke pare?“ I dok je Nadeždin, zbunjeno trepćući tražio odgovor, Solovljov je požurio da ispali svoju optužbu: „Mi Turskoj svake godine poklanjamo po deset konsolidovanih budžeta Kostromske oblasti“. Svima je odmah bilo jasno da je Nadeždin prosto bandit koji već godinama, u tajnom dogovoru s Turskom, svake godine po deset puta pljačka budžet Kostromske oblasti. Bukvalno nokautiran ovom optužbom, Boris Nadeždin je jedva uspeo da promuca: „Ali Kostromska oblast nema more…“

Ništa manje žalosno nisu izgledali ni pokušaji Nadeždina, ne da zaštiti turski biznis (taman posla!), već da makar u kratkim crtama označi razmere gubitaka ruske privrede koje bi naša surova osveta mogla da izazove. Kada je rekao da je turskim izvođačima trenutno povereno celih 35 odsto ukupnih građevinskih radova u zemlji, Solovljov ga je opet, s rutiniranim škiljavim nepoverenjem islednika profesionalca upitao: „Kako to da ih se tako mnogo namnožilo?“ Nadeždin se ovoga puta nešto bolje snašao i manje mucavo pretpostavio da turske firme izgleda umeju brzo i kvalitetno da grade. Solovljov se na to veselo nasmejao i naivnom Nadeždinu kroz smeh objasnio da čitava mudrost uspešnog poslovanja turskih građevinara leži u korupciji. Svako dalje zalaganje Nadeždina da bilo ko od cenjenih gosiju sam pokuša da odgovori na pitanje kako to da se Turci snalaze u korupcionim šemama, a mi Rusi tu umetnost još uvek nismo savladali, bilo je odbačeno kao nebitno.

Kada je Nadeždin pokušao da razjasni zašto 4,5 miliona naših građana više neće moći da letuje u Turskoj, senator Jevgenij Bušman mu je snishodljivo objasnio da su letovi zabranjeni jer će u protivnom Turci sigurno rušiti naše putničke avione. A u odgovor na zaprepašćenu grimasu Nadeždina, senator Bušman je još par puta radosno uzviknuo: „Srušiće, nego šta! Srušiće!“

Ali taj se Nadeždin nikako nije dao zaustaviti. Kada je započeo priču o turskom voću i povrću (eksperti procenjuju da će embargo na uvoz svežeg voća i povrća iz Turske izazvati ukupan rast maloprodajnih cena za 7-8%), dotad smireni deputat Nikonov se više nije mogao uzdržati: „Protiv naše zemlje je izvršen akt agresije, a mi razgovaramo o turskim mandarinama…“ I kao i obično, na ovom mestu je deputat Nikonov uključio sećanja na svog dedu: „Po zakonu o ratnom stanju…“ i tako dalje.

Potom je reč ponovo uzeo Semjon Bagdasarov, veliki stručnjak za istok i izjavio da je Konstantinopolj bio naš grad i da on ponovo mora postati naš.

A onda se javio još jedan stručnjak za istok, Ruslan Kurbanov i saopštio da je SSSR širio mir i razum među svim narodima na Zemlji, a da je sada, kada smo planetu prepustuli Amerikancima, svetom zavladao haos. I zato treba kazniti Amerikance. I kada im Rusija otme pendrek pomoću kojeg oni vladaju svetom, biće to najteža kazna za njih.

Tada se ovoj sadržajnoj diskusiji pridružio i Sergej Stankevič rekavši da njega jako zabrinjava to što Erdogan nije hteo da telefonira Putinu. Napad na naš avion je naravno zločin i krivci moraju biti kažnjeni, ali mi ni u kom slučaju ne smemo dozvoliti da izgubimo Tursku. Stankeviča su svi uglas pokušali da prekinu, ali on je ipak nekako uspeo da nam saopšti nešto o problemu dve sirijske oblasti koje naseljavaju sirijski Turkmeni i koja se nalazi u blizini granice sa Turskom. Ove dve oblasti se, po mišljenju Stankeviča, „detaljno moraju očistiti“(!).

Tada sam shvatio da razlozi neprekidnih poraza „liberala po porudžbini“ tipa Sergeja Stankeviča i Borisa Nadeždina nisu samo to što diskusijama suvereno manipuliše sam Solovljov, već i to što bilo kakvo alternativno mišljenje u korenu biva sasečeno udarničkim entuzijazmom ostalih gostiju u studiju. Meni su naravno neuporedivo bliže evropske vrednosti za koje se zalažu Stankevič i Nadeždin, od onog lonca punog imperijalnih, sovjetskih i evroazijskih stavova i ideja koje pod budnim okom Solovljova kuvaju Bagdasarov, Kulikov, Mihejev i Nikonov. Ali taj njihov čorbuljak deluje konkretnije i logičnije od nejasne „ni tamo ni ovamo“ pozicije „liberala po narudžbini“.

Ne može se pozivati na jedinstvenu koaliciju Rusije sa zapadom i pri tome ne razumeti da Putin čini sve da zaštiti vlast ljudoždera Asada. Niti se može slušati kako se naša armija svakodnevno trudi da uništi sve one koji se bore protiv Asada i ISIS-a, a istovremeno ne znati da zapadna koalicija ima upravo obrnute ciljeve. Ne može se javno deklarisati želja da se „ne izgubi Turska“ i istovremeno se zalagati za „detaljno čišćenje“ oblasti koje naseljavaju sirijski Turkmeni. Ne može se od Erdogana tražiti izvinjenje i istovremeno odobravati bombardovanje teritorija koje naseljavaju ljudi etnički bliski Turcima i tražiti zatvaranje sirijsko-turske granice.

Stav Bagdasarova o „našem Konstantinopolju“, Nikonova s njegovim veličanstvenim „ruskim svetom“ i slični stavovi i izjave Kulikova, Mihejeva i Solovljova – sve to spada u krug ideja manijaka (ili grupe ljudi koji se pretvaraju da su manijaci) koji žive u nekoj svojoj alternativnoj stvarnosti. A stavovi Stankeviča i Nadeždina koji sede na dve stolice – na evropskim vrednostima i ruskom patriotizmu putinskog tipa – takav način mišljenja karakterističan je za ljude koji pate od takozvanog bipolarnog poremećaja, u narodu poznatog kao šizofrenija. A manijaci su po pravilu mnogo ubedljiviji od šizofreničara i zato „imperijalni jurišnici“ Solovljova, iz emisije u emisiju, bez prestanka pobeđuju „liberale po narudžbini“.

Ежедневный журнал, 01.12.2015.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 07.12.2015.