Foto: Left Socialist Blog
Foto: Left Socialist Blog

Dok se sleže prašina posle dvonedeljnog gerilskog rata koji se vodio u parlamentu protiv državnog udara Borisa Džonsona, jedno je jasno: laburisti su i dalje duboko podeljeni oko suštinskog rešenja pitanja brexita.

U proteklih 24 sata iskristalisale su se tri pozicije. U skladu sa stavom mnogih na levom centru laburista, Tom Votson1 je počeo da zagovara održavanje drugog referenduma pre prevremenih opštih izbora. Kako čujem, taj stav dele i torijevski pobunjenici Filip Hamond, Dominik Griv i Dejvid Gok.2

S druge strane, na sastanku Džeremija Korbina i Džona Mekdonela3 sa grupom za koordinaciju radničkih sindikata i Laburističke partije TULO u Brajtonu, Len Meklaski4 je zatražio da se stranka obaveže da će, nakon pobede na izborima, tri do šest meseci provesti u nastojanju da ispregovara sopstveni sporazum o brexitu. Tvrdi se da je Meklaski zahtevao da članovi kabineta u senci prestanu javno da podržavaju ostanak Britanije u EU na drugom referendumu, nazivajući to kršenjem discipline.

Treću poziciju je objasnio sam Mekdonel u TV emisiji Endrjua Mara. Ona glasi ovako: za prevremene izbore laburistički predizborni manifest sadržao bi obavezu da će se drugi referendum održati na proleće 2020. Ponuda na referendumskom listiću bi bila ostanak u EU, naspram onoga što je u suštini dogovor Tereze Mej. Laburistička stranka ne bi priznala političko vlasništvo nad njenim dogovorom, niti bi ga zagovarala.

Zastupnici neke od ove tri različite opcije će morati da popuste. Meklaskijeva pozicija nema smisla u izbornoj kampanji: prinudila bi laburiste da uđu u izbornu trku kao pristalice brexita, što je stav koji većina kandidata i aktivista ne bi mogla da svari. Izbori bi bili repriza majskog debakla na glasanju za Evropski parlament.

Votsonova pozicija je takođe gubitnička. Kod desne frakcije laburista koja glasa zajedno sa torijevcima sklonim dogovoru o izlasku, motivacija je očigledna: izbeći Korbinovu vladu. Niko levo od laburista to ne bi tolerisao. Dakle, ostaje pozicija koju zastupa Mekdonel – a reći ću i zašto mislim da je to jedina moguća opcija.

Ako Džonson ne uspe da postigne dogovor do 18. oktobra, počinje ubrzano ustavno rasulo. Poslanici će biti prinuđeni da izdejstvuju produženje za izlazak obaranjem Džonsona i uspostavljanjem privremene vlade. Jednom kada se postigne dogovor o produženju, organizovaće se izbori na kojima bi primarna laburistička ponuda za brexit bio drugi referendum sa izborom: dogovor koji je postigla Mej ili ostanak u EU.

Čelni poslanici stranke bi obznanili podršku ostanku na referendumu, prepuštajući pojedinim poslanicima i članovima da glasaju za dogovor Tereze Mej ako tako žele. Brexit bi bio poništen do aprila 2020. ostavljajući one koji su za izlazak bez dogovora da nemoćno gunđaju protiv legitimnog rezultata drugog referenduma.

Ova opcija ima mnogo prednosti: omogućila bi pristalicama izlaska da podrže kredibilnu opciju za brexit ne rizikujući izlazak bez sporazuma. To bi isključilo mogućnost da Laburistička partija zagovara „sopstveni“ dogovor, što je očigledno nemoguće i, za većinu članova, nepoželjno. Rezultat bi bio ono što je kampanja Glas naroda oduvek želela: drugi referendum. Na terenu bi to omogućilo aktivistima da kažu: „mi bismo radije ostali u Evropi, ali vi odlučite – i nama je već muka od svega“.

Što je od presudnog značaja, to bi ispunilo kriterijume koji je postavila kampanja Glas naroda – koja će uložiti do milion funti na preporuke za taktičko glasanje u odnosu na to da li kandidati podržavaju drugi referendum, a ne ostanak u EU.

Budući da većina članova kabineta u senci podržava ostanak u EU, ovakav scenario će raskrinkati blef onih koji su se opirali zaokretu stranke ka drugom referendumu. Bilo koji poslanik laburista ili lider sindikata koji se radije pridružuje Hamondu, Goku i družini za dogovor Tereze Mej, bio bi slobodan da tako postupi i podnese posledice svog izbora unutar pokreta.

Za one koji kažu „to je suviše komplikovano, zašto prosto ne bismo podržali ostanak u EU?“ – evo odgovora. Drugi referendum je jedini demokratski način za okončanje ove krize. Laburistička partija upravo to i nudi. Nakon iznenadne podrške Liberalnih demokrata za opoziv Člana 50, moglo bi se reći da bi jedini koji zaslužuju taktičku podršku kampanje za Glas naroda bili laburisti, nacionalisti i Zeleni.

Kao i u administraciji Dejvida Kamerona, kabinet koji vode laburisti možda ne bi kolektivno krenuo u kampanju za ostanak u EU. Međutim, preko svojih osnivačkih organizacija partija on se može udružiti sa zvaničnom kampanjom za ostanak, ili formirati konkurentsku.

To je, po mom mišljenju, jedina šansa laburista na predstojećim izborima. Džonsonov državni udar je promenio igru. Više nismo u borbi između izlaska i ostanka u EU. Ovo je borba koja treba da spreči da Britanija postane kolonija Trampove Amerike. Ako opcija za ostanak izgubi na referendumu, bar ćemo izbeći tvrdi brexit sa sporazumom o slobodnoj trgovini u kanadskom stilu.

Laburističkom pokretu zaista nije potrebno da se partijska konferencija 23. i 24. septembra pretvori u obračun između pristalica ostanka i sindikalnih birokrata koji veruju da brexit štiti britanska radna mesta. Ona treba da bude doprinos društvenoj pravdi i demokratiji. Verujem da se kompromis može postići i pre nego što delegati pristigli u Brajton ispiju svoju prvu kriglu Ginisa.

Da bi taj kompromis bio uspešan, jedna važna osoba ga mora prihvatiti, a to je Džeremi Korbin. On je sada gotovo usamljen među uticajnim članovima kabineta u senci, zahvaljujući tome što odbija da saopšti da će glasati za ostanak na drugom glasanju. To više ne može tako.

Budući da je postalo jasno da neće biti „brexita koji brine za radna mesta“, neće biti ni savršenog dogovora, Korbin više nema izgovor za uzdržanost. Članovi stranke će hteti da znaju šta bi njihov lider radio na drugom referendumu – to pitanje više nije teoretsko.

Ova strategija ima i svojih rizika – međutim, veći rizik sada leži u ulasku u izbornu trku bez takve strategije. Na konferenciji Kongresa radničkih sindikata TUC je, kao što smo videli, vrlo lako ispaljivao otrcane fraze. Međutim, na konferenciji Laburističke partije, koja još uvek besni zbog izbornog fijaska u maju, bez kompromisa neće biti moguće obuzdati frustracije.

Zaokret laburista prema drugom referendumu o bilo kom sporazumu, bio je jedan od najgore objašnjenih zaokreta u političkoj istoriji. Čak i sada partija umanjuje političku prednost koju joj je to donelo. Pa, hajde da nacrtamo. Od izbornih jedinica na severu do onih na jugu koje drže umereni ili bivši torijevci, jasna posvećenost referendumu, uz odbacivanje ponuđenog dogovora o brexitu, mogla bi povratiti glasače koji su u međuvremenu prišli Zelenima ili Liberalnim demokratima.

Ako bih mogao da ubedim čitav laburistički pokret da na predstojeće izbore izađe posvećen ostanku, to bih i učinio. Ali od toga nema ništa. Zato predlažem da pristanemo na sledeće: ako se drugi referendum unese u predizborni manifest, svaki poslanik laburista bi morao da glasa za referendumski zakon. To je jedini zahtev u vezi sa brexitom koji bi Korbin morao da im nametne.

U međuvremenu, internacionalističke i antibirokratske struje u Laburističkoj partiji se moraju mnogo bolje organizovati. Podržali smo Korbina za demokratizaciju pokreta – a ne da bi levičarsku politiku ostvarivali kroz istu mašinu.

New Statesman, 11.09.2019.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 12.09.2019.

BREXIT

________________

  1. Zamenik predsednika Laburističke partije; prim.prev.
  2. Hamond je bivši ministar finansija u vladi Tereze Mej, danas nezavisni poslanik u parlamentu, pošto ga je početkom septembra Džonson izbacio iz stranke zbog blokade izlaska iz EU bez dogovora, zajedno sa još 20 torijevaca – među kojima su i poslanici Dominik Griv i Dejvid Gok, bivši ministar pravde; prim.prev.
  3. Laburista, ministar finansija u senci; prim.prev.
  4. Šef najvećeg partnerskog sindikata laburista, Unite the Union; prim.prev.