nebo iznad znaka za bolnicu
Foto: Peščanik

Situacija je preozbiljna, kaže Lončar. (Staviti pored „Lončar“ još i „ministar zdravlja“ zaista izgleda „preozbiljno“.) Šta Lončar radi u suviše ozbiljnoj zdravstvenoj situaciji? Zalaže se za novi zakon. Da li Lončar traži novi zakon zato što stari nije dobar? Ne, Lončar traži novi zakon zato što se stari ne sprovodi. Šta onda po Lončaru treba da uradi novi zakon? Lončar kaže: „Ono [misli se na novi zakon – prim. D.I.] što je usvojeno u Skupštini velikom većinom jeste da se omogući da se sprovodi zakon“. Divan je ovaj dodatak – „velikom većinom“. Pobogu, Lončaru, kakvom drugom većinom nego velikom u parlamentu pod bojkotom?

Pustimo sad to što nije reč samo o jednopartijskom parlamentu, nego i o jednoumnom. Naglasak je na „ono“. „Ono“ se donosi da bi se primenio zakon. Lončar kao ministar zdravlja (ruku na srce, jeste ozbiljna situacija) objašnjava pravnu situaciju: Srbija ima zakone, ali se ti zakoni ne poštuju. I kao lekar odmah daje lek: da bi se zakoni primenili, treba doneti novi zakon. Tako je to u jednoumlju: nema nikog da postavi pitanje – gde su garancije da će se novi zakon sprovesti, ako se ni stari nije poštovao? Nije nemoguće da bi Lončar i za to ponudio isti lek: ponovo ćemo doneti novi zakon. Velikom većinom. Pustimo Lončara, da bismo naglasili: izvršna vlast u Srbiji otvoreno priznaje da ne poštuje zakon.

I još: umesto da počne da poštuje zakon, ona donose novi zakon da će poštovati zakon. Ali, problem nije ni u novom ni u starom zakonu, problem je u nepoštovanju. To se ne rešava novim zakonima nego prostom primenom postojećih. Čitalac negoduje – vrtimo se u krugu. I još – kao da nismo znali da režim krši zakone, nemilice gazi po njima, velikom većinom. Dobro, znali smo. Nije, ipak, nezanimljivo videti kako režim zamišlja sprovodive zakone. Šta ima „ono“, a da toga nema u prethodnom zakonu. „Ono“ sadrži kazne. Pored toga – „ono“ pravosuđe širi i na zdravstvo. Ubuduće, kada krene kod lekara, čitalac treba da se ponaša kao da ide kod sudije. Što znači – čitaoče, kad kreneš kod lekara, povedi advokata.

Nije smešno. Situacija je ozbiljna. Ne sa koronom, nego sa novim zakonom. Srbija je teže obolela od manjka prava nego od kovida 19. Prvo, čitalac se seća, sada već stari zakon o zarazama kršio je sam režim: nelegalnim merama, protivustavnim ograničenjima slobode, formiranjem tela (kriznog štaba dakle) mimo zakona. I još: širenjem lažnih informacija o razmerama zaraze. I još: nezakonitim trošenjem novca. I još… Drugo, meta kazni u novom zakonu nije režim izvan zakona. Meta su – pacijenti. Evo uvrnute logike režima: mi kršimo zakon; nešto u vezi sa kršenjem zakona mora da se preduzme; pošto imamo „veliku većinu“, donećemo mere u vezi sa poštovanjem zakona čija će meta biti svi drugi, iako smo samo mi kršili zakon.

Vest kaže: „Izmenama zakona predviđeno je da će komunalni milicajci i gradski komunalni inspektori moći da izriču kazne na licu mesta zbog nenošenja maske ili nepoštovanja fizičke distance na otvorenom ili u zatvorenom prostoru. Komunalni milicajac ili gradski komunalni inspektor moći će da napiše kaznu od 5.000 dinara na licu mesta fizičkom licu koje ne nosi masku ili ne poštuje propisanu fizičku distancu, dok će kazne za pravna lica biti od 50.000 do 300.000 dinara u zavisnosti od odredbe koju krše“. Šta je „fizička distanca na otvorenom ili u zatvorenom prostoru“? Čitalac se seća nemuštih pokušaja Kisić Tepavčević da objasni na šta se odnosi mera zabrane okupljanja više od 5 osoba.

Pošto je oglasila meru, Kisić Tepavčević je počela da nabraja izuzetke. Pa je ispalo da ni otvoreni ni zatvoreni prostor nisu vozila gradskog prevoza, škole, restorani i kafići… Po Kisić Tepavčević, čitava Srbija smestila se u neki međuprostor. Što jednoumnom zakonodavcu u velikoj većini ne smeta da sankcioniše meru za „nepoštovanje fizičke distance na otvorenom ili u zatvorenom prostoru“. Džabe ti mera, Lončaru, kada je Kisić Tepavčević (sada već tvoja koleginica u vladi) izmestila Srbiju u međuprostor.

Vest kaže: „Zakonom je propisano da je kovid-19 zarazna bolest i to zarazna bolest koja se prenosi vazduhom, a nad kojom se sprovodi epidemiološki nadzor. Propisuje se i da osoba koju tokom epidemiološkog ispitivanja epidemiolog označi kao ’kontakt’ mora da se pridržava mera i uputstava koje odredi nadležni lekar“. Eto, ono što naučnici širom sveta ne mogu još pouzdano da utvrde, velika većina u Srbiji rešila je zakonom – kovid 19 prenosi se vazduhom. Ta ista većina uspostavila je i epidemiologa kao tužioca, a lekara kao nadležnog sudiju. Termin za optuženog je – kontakt. Šta je ispitivanje na osnovu kog se utvrđuje „kontakt“? I šta su mere i uputstva koje propisuje lekar? Velika većina to kao da ne želi da kaže.

Čitalac se seća, „kontakti“ su osobe za koje zaraženi tvrdi da je sa njima bio u dodiru. Kako epidemiolog proverava da li je zaraženi govorio istinu? Kako lekar zna da je epidemiolog utvrdio činjenice? Da li će se komunalna policija uključiti u istragu „kontakta“ ili dodira? Uzmimo na primer škole ili, kad smo već kod toga, autobuse – ko se tu sve vodi kao „kontakt“? Koliko je istražitelja potrebno epidemiologu da prati trag bolesti i utvrdi dodire? Uđete u autobus kao osoba, a izađete kao „kontakt“.

Vest kaže: „Kao posebna mera za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti uvedena je lična zaštita od infekcije – što je obaveza svakog pojedinca da preduzme mere lične zaštite zdravlja i života u skladu sa prirodom bolesti, a usled nepridržavanja kojih može doći do ugrožavanja zdravlja i života drugih“. Zakon za primenu zakona međutim ne objašnjava kako se nadgledaju „mere lične zaštite zdravlja i života u skladu sa prirodom bolesti“. Recimo da znamo na šta se misli pod „prirodom bolesti“, i recimo da priroda bolesti, kako nam se kaže za kovid 19, zahteva da se peru ruke. Kako epidemiolog, lekar ili komunalni policajac proveravaju da li je, na primer, „kontakt“ oprao ruke? (Pri tom, ako se bolest prenosi vazduhom, pranje ruku ispada kao višak mera, a maska praktično kao jedina mera.)

Vest kaže: „Definisana je i kućna izolacija kao mera kojom se nalaže lečenje u kućnim uslovima i ograničava sloboda kretanja obolelima od zarazne bolesti, a kod kojih nije utvrđeno prisustvo nijednog simptoma ili znaka bolesti i obolelima kod kojih težina bolesti ne zahteva lečenje u bolničkim uslovima. Tu meru nalagaće lekar specijalista za infektivne bolesti ili lekar u skladu sa naredbama ministarstva o čemu će obavestiti nadležnog epidemiologa. Karantin u kući je mera kojom se ograničava sloboda kretanja i nalaže praćenje zdravstvenog stanja licima koja su bila ili za koja postoji sumnja da su bila u kontaktu sa zaraženim“.

Ej, za lice postoji sumnja da je bilo „kontakt“ i lekar specijalista propiše odmah karantin. A sve u skladu sa naredbom ministarstva. Pa će o tome još obavestiti i nadležnog tužioca/epidemiologa. Ovo su ingerencije veće i od sudskih. Sud ne sme da sudi samo na osnovu sumnje. A ovde je sumnja dovoljna za kaznu. Ne kaže se ko sumnja, ne kaže se zašto sumnja, samo se kaže – sumnja. I još: ograničiće se sloboda kretanja licima bez „simptoma ili znaka“ bolesti. Pretpostavimo da je reč o licima pozitivnim na test za koronu. Ali, mi pouzdano znamo da su testovi nepouzdani. Koliko testova je potrebno da bi se bez sumnje utvrdilo da je osoba bez simptoma i znakova – kriva?

Pored toga, pokazalo se u proteklih pola godine da problem nije u vezi sa osobama „bez simptoma i znakova“. Naprotiv, problem se javljao kada su testovi pokazivali da nisu zaražene upravo osobe sa „simptomima i znakovima“. Pa su lekari na osnovu nepouzdanih testova, a ne na osnovu očiglednih „simptoma i znakova“, odbijali da ih leče od kovida 19. I još: problem je što se i osobe sa očiglednim „simptomima i znakovima“ često ne testiraju nego se vraćaju kući, dok ne bude kasno. Da je bilo pameti u jednoumnoj velikoj većini, zakon je mogao da glasi – moraju se lečiti sve osobe sa očiglednim simptomima i znakovima bolesti, bez obzira na to da li test kaže da su negativne ili pozitivne.

Tako to izgleda kada jednoumni parlament odlučuje velikom većinom. Ako se prethodni zakon nije poštovao svesnom odlukom režima da ga pregazi, ovaj zakon naprosto neće moći da se poštuje jer je nesprovodiv, iako je donet pod izgovorom sprovodivosti. Ali, ako i nije sprovodiv, on rešava čitav niz drugih stvari za koje je ovaj režim izrazito zainteresovan. Prvo, lišava režim bilo kakve odgovornosti, a sav teret (kazne) prebacuje na – ponovimo – pacijente. Drugo, još više širi polje zloupotrebe zakona i pravi prostor za razobručenu samovolju u kažnjavanju – još jednom – pacijenata. Naravno, kao pacijente režim vidi sve žitelje Srbije, izuzev naročite „velike većine“. A stvari su upravo obrnute: bolestan je režim.

Peščanik.net, 13.11.2020.

Srodni link: Sofija Mandić – Taster za paniku

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).
Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)