Da me čitalac ne shvati pogrešno, to što stoji u naslovu nije ono što ja zaista mislim. Naslov je samo pokušaj – u stvari, sasvim iskren, kad smo već kod toga – da se pronađe ekvivalent za poklič: Kosovo je srce Srbije. Kada kažete „srce“, na šta god da ste mislili, metafora je ipak krajnje konkretna, da ne kažem – pomalo neprikladno – materijalna ili telesna. Od „srca“ do „teritorije“ kratak je misaoni put.
Od središta tela (korpusa dakle) do središta države (što se vidi kao krov za nacionalni korpus), tek je jedan korak. Pa kad kažete, a tako su pre neki dan rekli pobunjeni žitelji širom zemlje, da je Kosovo srce Srbije, onda vi zapravo polažete pravo na teritoriju (Kosova) i pravite se da se u proteklih par decenija ama baš ništa nije dogodilo.
A dogodilo se. Evo, završava se uskoro i četvrta decenija od kad se Srbija raspojasala u svojim nacionalističkim… hm, kako bismo to nazvali… evo kako ćemo, prvo da vidimo posledice, pa ćemo potražiti prikladno ime. Kada se podvuče crta, od početka osamdesetih do danas, u tih još malo pa pola veka, srpski nacionalizam praktično je do temelja uništio Srbiju.
Ne samo što Kosovo više nije deo, pa onda ni srce Srbije, nego Srbija više nema – da ne idemo u nabrajanje, recimo samo – ni univerzitete. Ukinula ih je ista ta vlast koja se već decenijama busa u rodoljubive (kosovske) grudi, i to jednom lakom, noćnom uredbom. To što se univerziteti i dalje koprcaju, mogao bi biti i samo uslovni refleks, a nadajmo se da će se ipak pokazati kao vitalna otpornost.
Što se samog „srca“ tiče, kad smo već kod metafora, isti taj režim preti da ga iščupa – mislim na Jadar i Mačvu i potpuno bezumnu nameru da se bilo kome, strancima ili domaćima, dâ da tamo kopaju litijum. Dakle, spaljena zemlja, to za sobom ostavlja srpski nacionalizam, kako na teritoriji naših suseda, tako i usred Srbije.
Neka čitalac nastavi dalje sam – može se zadržati i samo na proteklih nekoliko meseci. A prikladno ime? Četiri decenije dakle srpskog raspojasanog nacionalističkog razaranja suseda i samouništavanja. Psihoanalitičari bi rekli – nedvosmislena demonstracija nagona za smrću. Samo što je teško psihoanalizu primeniti na kolektive, pa ćemo to ostaviti po strani.
Dečaka, srpskog dečaka – važno je to reći, dečak je bio žrtva baš kao Srbin, njegov etnicitet napravio je od njega metu – davio je u Kosovskoj Mitrovici policajac Albanac – i to je važno reći, jer baš to što je on Albanac a dečak Srbin napravilo je od policajca krvoloka. Na snimku, ako sam dobro video, policajac ne izgleda mnogo starije od dečaka, maturanta. Neka je dečak osamnaestogodišnjak, policajac bi mogao biti u ranim dvadesetim, a već zreo da davi.
Slika je potresna. Dečak je nedvosmisleno žrtva. Šta god da je uradio, a u našim, ovdašnjim kontekstima nije uradio ništa neobično, neočekivano, to ne može biti dobar razlog da ga neko udavi, a pogotovo to ne sme da uradi policajac. Meni je – neka mi oprosti čitalac – žao i tog policajca, isuviše je mlad da bi postao ubica, a tim je putem krenuo. Valjda će biti nekoga tamo da razgovara s njim i objasni mu da je svemirski – od takvih gestova ruše se svetovi, to hoću da kažem – pogrešio.
Na strašnu sliku iz Kosovske Mitrovice reagovao je pobunjeni deo društva u Srbiji. Potreseni narod izašao je na ulicu i povikao – Kosovo je srce Srbije. U taj (potpuno izlizani od decenija zloupotrebe) slogan može se, zbog konteksta, učitati mnogo toga. Pobunjeni žitelji Srbije saosećaju sa dečakom. Hoće da pokažu da ih boli nepravda i nasilje policajca nad njim. Hoće da kažu i da to tako ne sme da bude. Hteli bi i da zaštite dečaka, samo što ne znaju kako, pa viču – Kosovo je srce Srbije.
Samo što taj slogan znači nešto drugo, nema u njemu ničega od onoga što su pobunjeni žitelji Srbije njime hteli da kažu. On je bio i ostao banalna artikulacija teritorijalnih pretenzija srpskog kvazipatriotizma. Kada su ga istakli, pobunjeni žitelji Srbije možda su hteli da kažu – evo, mi smo pravi rodoljubi, a režimsko rodoljublje je očigledna laž. Nama je zaista stalo i do Kosova, i do Srba na njemu, i do tog nesrećnog srpskog dečaka.
Ali, rekavši to, pobunjeni deo društva upustio se u kvazipatriotsko nadmetanje sa režimom, što je utakmica koju ćemo sigurno izgubiti, sve i ako režim porazimo i srušimo.
Ne može se posle decenija uništavanja i samouništavanja izaći na ulicu s režimskim (starorežimskim i novorežimskim) sloganom koji je trebalo da opravda razaranja. Pogotovo ne može ako se želi povući linija između nas i njih, ako se želi napraviti jasan diskontinuitet s kriminalnim režimom i njegovim pogubnim nasleđem. Kosovo je srce Srbije – to ne može biti ništa drugo nego znak i potvrda kontinuiteta loših politika.
Da li to znači da je trebalo oćutati na nasilje u Kosovskoj Mitrovici? Nipošto. Svi – zaista to mislim – moramo stati uz to dete i uz te „naše“ ljude na Kosovu i kako znamo zaštititi ih od nasilja. Kao i svakog drugog, negde drugde, kad smo već kod toga, recimo u Palestini. (Da, da, treba se navići na to, dođe nam Kosovo kao Palestina, strana zemlja.) Kako? Pa svakako ne kao što su to do sad radili lažni srpski rodoljubi. Polaganje prava na teritoriju ništa ne rešava, samo pogoršava stvari.
Molim čitaoca da me ne razume pogrešno – poslednje što bih poželeo je da ga povredim – ali kada mi ovde, što vičemo Kosovo je srce Srbije, gledamo sa suzama u očima albanskog policajca koji davi srpsko dete, mi zapravo gledamo svoj odraz u ogledalu, jer je sasvim moguće da taj nesrećni Albanac dok je davio tog mladog nesrećnog Srbina u svojoj glavi ponavlja – Kosovska Mitrovica je srce Kosova.
I zato, umesto srca neka bude – duša. Duša je manje telesna, a pogotovo kada govorimo o teritorijama, lako ju je zamisliti negde izvan ili iznad, ako je nekome više do toga. Raspravljati sad o tome da li se jednim delom naši kolektivni srpski (jeste, ima ih više, i na to se treba navići) identiteti, barem neki od njih, moraju izvoditi iz priča o Kosovu – suvišno je i beskorisno. Naprosto je tako, izvode se. Tako je to s identitetima – ne moraju biti logični, ni konzistentni.
I pošto je tako, umesto da ih menjamo, odbacujemo, bolje bi bilo da ih prilagodimo stvarnosti. Duša umesto srca – toliko je potrebno. Sve su to metafore, možemo ih sklapati i rasklapati, a da se ne zadire u osećanja i privrženosti.
S tim što je duša i mnogo fleksibilniji trop od srca. Uz nešto ironije, možemo se ovde prisetiti platonske ideje da je telo tamnica duše, ali nema ovde nijednog dobrog razloga za ironiju. Za nas bi zanimljiviji bio ponovo jedan psihoanalitički uvid – da je zapravo duša tamnica tela. Sledeći Lacana, Deleuze i Guattari razradili su do detalja ideju da nema tela bez duše ili uma kome je podređeno. Da bismo imali telo, ono mora biti organizovano kao telo, dakle sputano dušom (ili umom).
Pažljivo birajte slogan, to sam hteo da kažem – bilo da je Kosovo srce ili duša Srbije, sama pomisao da ima centralno (legitimirajuće) mesto u našim kolektivnim aranžmanima nas sputava: organizuje nas tako da ako baš i ne učini da budemo skloni uništavanju i samouništavanju, onda nas pravi nesposobnima da razumemo stvarnost i zaista budemo od koristi ljudima na Kosovu (Srbima, Albancima, svima… kad smo već kod toga).
Peščanik.net, 27.05.2025.
KOSOVONADSTREŠNICA
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Nacionalno kompletan idiot - 18/07/2025
- Svi za jednog, jedan za sve - 15/07/2025
- Putuj EXIT-e, ne brini za Srbiju - 11/07/2025
