Struktura nemušte lirike. Limitiranje politike.
O premijerovoj besedi na mitingu Kosovo je Srbija
Ništa nije tako slabo kao ideja čije vreme je bespovratno prošlo.
Zoran Đinđić
Političko besedništvo u Jugoslaviji i svim njenim derivatima, preko SRJ i SCG, sve do današnje Srbije, nikada nije izgubilo svoju funkciju u mobilizaciji javnosti. Na mitingu Kosovo je Srbija održano je nekoliko govora ugrađenih u strukturu mitinga, koja je trebalo da kao umetnička scenografija podrži izgovorene reči. Uklopljen između himne „Bože pravde“, pesme Matije Bećkovića „Kosovo polje“ (iz krizne 1987. godine) u nadrealnoj interpretacije Nenada Jezdića, i pesme „Oj, Kosovo Kosovo“, koju je otpevala Ivana Žigon, premijer Koštunica je održao svoje slovo. Njegov govor ne samo da je stavljen u kontekst najviših insignija „moderne“ Srbije (himna, Bećkovićeva poezija i patriotizam Žigonove), nego je paroksizmalno patetizovan i nedavnim jednostranim proglašenjem Kosova. Valja imati na umu da se sve to događa i neposredno nakon predsedničkih izbora na kojima je (do nogu) poražen upravo premijerov kandidat.
Govor i struktura
Uslovno govoreći, čitav premijerov govor može se podeliti na nekoliko funkcionalnih (klasičnih) celina: 1) Invokacija ili zazivanje muze (Srbijo!); 2) Produžena invokacija ili odgovori na retorska pitanja (Kosovo! To je prvo ime Srbije, itd.); 3) Kazna za neposluh ili izdaju (Nema kazne dovoljno velike i strašne, itd); 4) Retardacija ili pojačavanje patetike (Pećka patrijaršija, Visoki Dečani, Gračanica, itd.); 5) Komplikacija ili uvođenje remetilačkog faktora (Svetski silnici traže da potpišemo svoje poniženje, itd); 6) Ekskurs o pravdi i nepravdi (Koji smo to Božji, ljudski ili evropski zakon prekršili? itd); 7) Deus ex machina ili o saveznicima (principijelna podrška predsednika Putina), i na kraju 8) Kosovski zavet (Narod traži da danas damo reč! Dok živimo: Kosovo je Srbija!). Lako se može utvrditi da sedam od osam funkcionalnih celina ne pripadaju političkom diskursu, tj. bar ne onakvom kakav poznaje moderan svet. Jedino je sedma i najkraća celina prilično jasna, a to je činjenica da je premijer u Putinovoj spoljnoj politici prepoznao izvesno podudaranje interesa. Međutim, kada se i takva jedna fraza umetne u kontekst koji sam maločas predočio, onda se postiže figura koju klasična retorika zove hiperbolom. Dakle, u tom nepravičnom svetu postoji jedan čovek koji može da učini da naša stvar bude bolja. Taj čovek i njegove moći narastaju u svesti slušalaca do neslućenih dimenzija. Takvo postizanje patosa je po Kvintilijanu i jedno od važnih pravila besedništva. Dakle, postizanje takvog emotivnog efekta da neko u duši zaželi da naša stvar bude bolja. Samo što ovoga puta, beseda nije bila upućena Vladimiru Putinu, kao što ni besednik nije govorio u svoje ime („ja“), nego u ime građana Srbije („mi“) i to onih prisutnih ljudi koji su prema retorici takođe postali ništa drugo do trop, tj. metonimija po kojoj se jednim delom zamenjuje celina. Besednik se, dakle, povukavši se iz svog „ja“, zaklonio iza apstraktnog „mi“, posudio mu je svoj glas, artikulaciju i svoje misli, izgovarajući ono što je po njemu tog trenutka narod trebalo da kaže.
Čužoe slovo
Premijerov govor nije tikva bez korena. On je ispevan „na narodnu“, kako se to nekad govorilo, s tim da se pod narodnim ovde podrazumeva jedan specifičan idiom koji je proistekao iz tzv. pesničkog konstrukta, a sve pod maskom pevanja za narod i sa narodom. Pogledajmo, dakle, glavni izvor premijerove besede. Ključ za tumačenje ponuđen je već u samoj mitingaškoj priredbi. To je Bećkovićeva pesma „Kosovo polje“. Bila je ovo srećna prilika da se i bardova reč čuje neposredno uz premijersku. U Srbiji je danas izuzetno važno da nešto liči na Bećkovićeve tvorevine. Po uzoru na Mihajla Pantića koji je za Mira Vuksanovića rekao da je „Bećković u prozi“, za premijera bi se moglo reći da je „Bećković u politici“. Evo i nekih analogija, koje pokazuju kako Bećkovićev tekst kao čužoe slovo konstituiše premijerov politički diskurs:
Kud da čergam s Visokim Dečanima?
Gde da predignem Pećaršiju?
M. B.
Niko nikada od nas neće čuti reč da Pećka patrijaršija nije naša, da Visoki Dečani i Gračanica nisu naši!
V. K.
ili
Kradu mi pamćenje,
Skraćuju mi prošlost,
Otimaju vekove,
Džamijaju crkve,
Araju azbuku…
M. B.
Ko smo mi Srbi?
Kako nam je zapravo ime?
Ima li naroda u svetu od koga silnici kao danas od Srba traže i obećavaju da će nam bez pamćenja i porekla tobož biti bolje!
V. K.
Svako ko je dovoljno dugo bio uronjen u diskurs srpske političke retorike ili patriotskog pesništva, lako je mogao da shvati da je vrag odneo šalu i da se što pre treba mobilisati (što se zapravo i činilo po obodima mitinga). Neko drugi, međutim, ko dolazi izvan granica ovog diskursa, naišao bi na zid nerazumevanja. Zapitao bi se sigurno, zbog čega ovaj čovek postavlja tako očigledna retorska pitanja, koja u jednom trenutku prerastaju u nonsens: Ko smo mi? Kakvo nam je ime? itd. Premijerova emfatična beseda uglavnom se razvija na osnovu dva besednička principa: s jedne strane postavlja nesuvisla pitanja na koja je odgovor više nego očigledan, dok s druge strane iznosi niz netačnih iskaza, odnosno redukovanih informacija, koje u sledu već izrečenih neupitnih činjenica, treba da funkcionišu kao nesporne istine. Radi se o ekskursu o pravdi i nepravdi (Koji smo to Božji, ljudski ili evropski zakon prekršili? Koji to dogovor nismo poštovali? Kome to nismo pružili ruku prijateljstva i saradnje, nudeći ono što nikome nikad nije ponuđeno.) Više je nego očigledno da bi se svaka stavka ovog emfatičnog nabrajanja mogla opovrgnuti konkretnim argumentima i to samo u vezi sa premijerovim političkim delovanjem, da ne govorimo o srpskoj politici u periodu pre 2000. godine. Pa kako se to premijer onda pita, kada i sam zna da te stvari nisu naprosto istinite. S jedne strane, retorika nas uči da emfaza kao figura rečima daje pregnantnije značenje koje se može razumeti pre svega iz konteksta. Da li su to pitanja upućena svetu? Nisu jer je premijer taj isti svet mnogo puta uverio da ne mogu računati na dogovor s njim. Da li su ta pitanja upućena publici? Nisu jer publika nema pojma o političkim dogovorima, niti se razume u božje, još manje evropske zakone. Pa kome bi te reči mogle biti upućene? Niko drugi ne preostaje do koalicioni partner koji je te večeri bio odsutan.
Refren, transfer
Postoji, međutim, u premijerovom govoru i jedno mesto koje nije obuhvaćeno strukturalnom analizom teksta, mesto koje se opire tipologiji. Lotman bi ga nazvao neintencionalnim mestom, sivom zonom čitljivosti. Reč je o refrenu Kosovo je Srbija! koji je ritmički i smisaono ugrađen u sve delove besede na način punktuma jedne reklame ili predizbornog slogana, koji se po svaku cenu mora „vrteti“ tokom pet minuta okupirane pažnje publike. Taj slogan se već mesecima pojavljivao na bilbordima (u totalnom dizajnu Arts&Crafts Dragoslava Bokana) koje je potpisivalo Ministarstvo za KiM (trenutno najvažnije u Vladi), otkrivajući parcijalno, kao u jesen 2000. na predizbornim plakatima kandidata DOS-a, ko danas jedino „sme da nam pogleda u oči“. Od-govor je i danas, kao i tada, isti: Koštunica. Ali ovoga puta, slogan je izrečen kao uzvik a ne kao pitanje, što je bio slučaj 2000. Dakle Kosovo je Srbija! a ne Kosovo je Srbija? Na kraju ovog iskaza je uskličnik. Premijer je taj slogan tako i izgovarao tokom svoje besede. Obično bi napravio malu stanku, jer se ne može to izreći kako treba ako ponestaje daha. Premijer ga je izgovarao upravo onako kako je marketinški tim Arts&Crafts i predvideo na početku kampanje. Ne kao pitanje, ne kao konstataciju, već kao usklik, kao imperativ. Međutim, takav registar može da sugeriše i nesigurnost, jer nešto nije tako a trebalo bi da bude. (Inače, svi citati na pomenutim bilbordima prebačeni su u taj povišeni registar. Očigledno je da se radi o intervenciji marketinškog tima, kao što je to bio slučaj pri posrbljavanju iskaza Džordža Vašingtona.) Ova kampanja je išla mimo predsedničkih izbora kao neki meta informacioni kanal, sam za sebe, tobože pravdan brigom države za svoj integritet. Nakon pobede predsedničkog kandidata DS, učinilo se da je prisustvo te bilbordske dreke postalo izlišno, ali je ubrzo kampanja ušla u novu fazu. Sa meta-nivoa spustila se u bazični nivo komunikacije. Centralni događaj, međutim, koji je preusmerio bitove ove kampanje nije bilo samoproglašenje nezavisnoti, već upravo veliki miting pod istovetnim nazivom Kosovo je Srbija! To znači da je premijer u saradnji sa Ministarstvom za KiM, tj. osamostaljenim delom Vlade, priredio centralnu predizbornu manifestaciju svoje stranke, za koju se verovalo nakon predsedničkih izbora da je pala na osam procenata podrške. A onda je premijer u prvom licu množine izgovorio kosovski zavet. Ispostavlja se, dakle, da se nije zakleo on, nego „mi“. U šta smo se to zakleli? Pa da Kosovo je Srbija! Data je reč. A svi znamo da reč je reč. Itd. Ovaj kraj besede je ustvari kompilacija nekoliko slogana DSS-a, nespretna ali prepoznatljiva. S tim da ovog puta iza tog večnog zaklinjanja DSS-a treba da stoji narod. Ovde se zapravo radi o simboličkom transferu sa prvog lica jednine na prvo lice množine, sa ličnog interesa pojedinca i njegove stranke na opšti svenarodni interes itd. Tokom tog transfera, na bini je došlo do stapanja SRS-a, SPS-a i DSS-a. Svim srcem se stalo pod slogan Kosovo je Srbija! Tako je proglašeno nezvanično vanredno stanje u Srbiji.
Kovači svoje nesreće
Epilog svega ovoga postao je vidljiv već iste noći. Nakon divljanja bandi u Beogradu, krenula je serija opravdavanja haosa. Legitimetet za ta opravdanja crpio se upravo iz glavnog slogana vanrednog stanja: Kosovo je Srbija! Pod tim sloganom su se razbijale i palile ambasade, krale patike. Imajući u vidu taj slogan, koji je postao jedini važeći zakon u Srbiji, danas ministar Ilić preti svakom ko odstupa od njega. I nikome se više ne garantuje bezbednost. Čitava kampanja imala je za cilj i konačnu reviziju reformske politike premijera Đinđića. Odmah nakon mitinga oglasio se Bog iz (ruske) mašine i to na usta Konstantina Sjomina, novinara ruske državne televizije, koji je tom prilikom rekao da je Đinđić bio marioneta Zapada i da je stoga zaslužio metak, kao i da je isporučio Miloševića Hagu. Politika je objavila intervju sa jednim od „najjačih srpskih igrača na ruskom tržištu“ – Branislavom Grujićem, koji je posvedočio da se premijer Đinđić poslednjih dana života opredelio za blisku saradnju s Putinom (u prevodu na DSS Sprache, opredelio se za političku šifru Kosovo je Srbija!). Ubrzo je stigla i najava o pokretanju lista Pečat (Vučelić/Vulin) gde će udarni tekst biti Vučelićev feljton o Đinđićevom odnosu sa Miloševićem. Naposletku je portparol DSS-a, Andreja Mladenović, najavio novu akciju. Naime, radi se o performansu „Milion poruka – Kosovo je Srbija!“, tj. o podeli bedževa s tim sloganom. To znači da su analitičari procenili da je rangiranje premijerove stranke nakon mitinga vrtoglavo poraslo, pa je samim tim i marketinški tim Arts&Crafts dobio još jednu sjajnu poslovnu ponudu. Ovakvo osvajanje glasača još nijedna stranka do sada nije zabeležila, mada se izvesna analogija može videti u SPS targetiranju revera građana tokom bombardovanja 1999. Pod paskom vanrednog stanja i nervoznih kapuljača koje samo brane međunarodno pravo, premijerov „kosovski zavet“ postao je još jedno paradoksalno, nečitljivo mesto srpske politike. Radi se o jednoj poraženoj političkoj ideji koja je to bila još u vreme Miloševićevog mitinga na Ušću novembra 1988. Razrešenje ovog političkog paradoksa moguće je samo otklanjanjem nesklada koji se, kako to podučava stara retorika, krije u jezgru ove figure, za ovu priliku iskovane najpre između srpa i čekića, potom krsta i nakovnja srpskih nacionalističkih pesnika.
Kosovo, zapravo nije Srbija. Kosovo može da bude samo Kosovo.
Beton, 04.03.2008.
Peščanik.net, 03.03.2008.
KOSOVO- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Za Beograd se mora boriti - 10/04/2024
- Stadionska groznica - 29/03/2024
- Točak nesreće - 20/03/2024
