Novinarka i, zajedno sa Svetlanom Vuković, urednica kultne radio emisije Peščanik, Svetlana Svetlana Lukić u razgovoru za Dane objašnjava zašto se, nakon dugogodišnje saradnje, Peščanik više ne emituje na radiju B92, da li je kontrola medija u Srbiji danas veća nego u vrijeme Slobodana Miloševića i čime to Boris Tadić ucjenjuje i Bruxelles i sopstvene građane.

Nakon što su se u junu ove godine, naposredno poslije hapšenja Ratka Mladića, na TV B92 pojavili Kosta Čavoški i Ljiljana Bulatović, autorke i urednice Peščanika, Svetlana Svetlana Lukić i Svetlana Vuković, u znak protesta, odlučile su da sa tom medijskom kućom prekinu svaku saradnju. U razgovoru sa advokatom Srđom Popovićem, autorke Peščanika su objasnile da od Televizije B92 ipak nisu očekivale da “u udarnom terminu, na nacionalnoj frekvenciji, ugosti dvoje ljudi koji godinama veličaju zločin i zločince, koji traže da se grobovi Mladićevih srebreničkih žrtava sklone sa plodne srpske zemlje, koji pristalice saradnje sa Haškim sudom nazivaju Soroševom gamadi, koji tvrde da se u masovnim grobnicama u Batajnici ne nalaze ubijeni albanski civili nego Jermeni, koji organizuju odbore za zaštitu Radovana Karadžića… To je bila emisija koju ni RTS, sa sve Aleksandrom Tijanićem, sebi ne bi dozvolio”.

Razlaz je, kažu, okončan na obostrano zadovoljstvo.

Od ove sezone – dvanaeste po redu – Peščanik će, osim na lokalnim radio stanicama u Srbiji, biti emitovan u Crnoj Gori – radio Antena M i Radio Kotor – kao i u Bosni i Hercegovini – banjalučki Radio Balkan.

“Očigledno, u Srbiji danas imate mnogo ljudi kojima Peščanik nešto znači. Uz tu je emisiju odrasla cela jedna generacija. I to obavezuje” – kaže za Dane Svetlana Svetlana Lukić. “Sećam se da me je, pre desetak godina, Svetlana Vuković pitala – dokle ćemo ovako? Odgovorila sam: dok ne umremo!”

Tamara Nikčević: Dvanaest godina nakon početka emitovanja Peščanika, iako su se, makar prividno, vremena mijenjala, imam utisak da se broj vaših sagovornika smanjivao, a broj “neprijatelja” rastao. Kako to?

Svetlana Lukić: Nažalost, u pravu ste. Kada smo krenule da radimo Peščanik, u pokušaju da se sačuvamo od različitih čaršijskih šumova i bežeći od atmosfere koja je postala strahovito zatrovana, Svetlana i ja smo donele odluku da se izolujemo. Retko izlazimo, ne družimo se, ne odlazimo na prijeme, u ambasade… Naprosto, trudimo se da sačuvamo zdrav razum.

Tamara Nikčević: Kako onda birate sagovornike, po kom kriteriju?

Svetlana Lukić: Kako vreme prolazi, čini mi se da nam je, prilikom izbora sagovornika, sve više kriterij ono o čemu ljudi ćute, a sve manje ono o čemu javno govore. O nekim se stvarima jednostavno ne sme ćutati.

Tamara Nikčević: O čemu, na primjer?

Svetlana Lukić: O ratovima devedesetih, genocidu u Srebrenici, Paradi ponosa, Zakonu o informisanju, posečenim platanima u Bulevaru kralja Aleksandra, o ubistvu Zorana Đinđića. Atentat na premijera Đinđića je, kao i ratni zločini, naša opsesivna tema. I te dve stvari su, kao što smo i rekle u filmu Atentat, naša privatna stvar, veoma povezane. Naime, onaj metak koji je ubio Zorana Đinđića, do njega je, doletevši negde iz ratova devedesetih, putovao godinama. Ispaljen je u Vukovaru, u niskom letu je prozviždao celom dužinom Straduna, preleteo iznad glava sarajevske dece, Danima vrebao po šumama oko Srebrenice, kružio nad kolonama albanskih izbeglica, skrenuo na sever, Petog oktobra zastao među nama, u Beogradu, zumirao Zorana Đinđića i od tada ga pratio do kraja.

Tamara Nikčević: Ali, o tome, osim vas nekoliko, i danas nerado govori srpska javnost. Razumijete li zašto?

Svetlana Lukić: Odbijam da razumem. Svako od nas bi, sigurna sam, za to uspeo da pronađe neko opravdanje. Teško je, zamorno, strašno, dosadno, ali – nema drugog izbora.

Negde u junu 1992, neka Bosanka mi je, sećam se, na pitanje – kako ste, kako izdržavate – odgovorila: “Dosadilo, bolan!” Tako i ovo naše: zaista je dosadno godinama živeti isti besmisao i govoriti o istim temama. Ali, to je tragedija ove zemlje.

A što se tiče ćutanja… Ako čovek odluči da u|e u ovaj posao i da ga radi kako treba, mora se pomiriti s tim da nikada neće biti bogat, da neće koristiti beneficije koje bi ograničile njegovu nazavisnost i slobodu, da će javno govoriti ono što misli… Ako sam takvu odluku sama donela, zašto bih dozvolila da mi neko naknadno isporučuje račune za to što je pristao da u centru Beograda dobije stan od stotinu kvadrata ili dobar auto? Jer, mnogo se tih nekadašnjih “boraca za slobodu” u međuvremenu obogatilo.

Tamara Nikčević: Naplatili su to “herojsko doba” srpskog novinarstva…

Svetlana Lukić: Malo mi je muka od tog samohvalisanja, od priče o “herojskom dobu” srpskog novinarstva! Pa, izvinite, u centru Beograda, uz capuccino, radili smo ono u šta smo verovali i za to bili redovno plaćani iz inostranstva. Za to vreme, nedaleko od nas, padale su glave, ljudi su ubijani. Jeste, ubijen je Slavko Ćuruvija; ali, šta se to još ovde tako dramatično dogodilo?! Svetlana i ja smo videle Sarajevo, Bosnu, Vukovar i to nas je opredelilo; lica tih ljudi su nas obavezala. Neke druge nisu. Nakon Miloševićevog pada, mnogi od njih nisu znali da li bi na levu ili na desnu stranu…

Tamara Nikčević: Zašto?

Svetlana Lukić: Zato što su njihova uverenja uvek bila na staklenim nogama. Ne zaboravite da su, početkom rata, neki kasniji “borci za slobodu” pravili intervjue sa srpskom četničkom emigracijom! Ali, kako je Miloševićeva krvava linija napravila jasnu podelu, ipak su dospeli u tabor protivnika tog režima. Kada je Milošević pao, više nije imao ko da im drži kičmu. E, tada je uspostavljen novi sistem: ogroman broj njih je rešio da bogatstvo koje su već bili stekli kao “borci za slobodu”, naknadno legalizuje, da pređu u uspešne menadžere, direktore, da javno pokazuju svoje stanove, svoj vozni park… Da li je, u tom muljanju, neko nešto ukrao, kako je do toga došao, više nije predstavljalo pitanje života i smrti. Bilo je: “Ljudi smo, dogovorićemo se.”

Naravno, Svetlani i meni tu više nije bilo mesta.

Tamara Nikčević: Zbog toga ste još 2006. odlučile da formalno ne budete dio B92?

Svetlana Lukić: Tako je. Kada su nas, početkom rata u bivšoj Jugoslaviji, izbacili sa Radio Beograda, shvatile smo da se naš pogled na novinarstvo, na svet uopšte, ne može uklopiti u Miloševićevu ratnu propagandu. I nismo se ljutile. Razumele smo da im nismo potrebne. Na isti način, danas nismo potrebne B92.

Tamara Nikčević: Kako im niste potrebne?

Svetlana Lukić: Ako neko preko noći pokuša da postane medijski magnat, ako, zadužujući se kod poslednjeg polusveta, uspe da proširi svoju medijsku kuću, da dobije ne zna se koliko kvadrata, neminovno postaje dobar sa svima; tako dobijete cenzuru, prećutkivanje, izbegavanje tema koje su bitne. I, šta bismo nas dve tu?! Najveći paradoks je, naravno, u tome što su ovoj zemlji slobodni mediji danas potrebniji od hleba!

Tamara Nikčević: Pretjeruju li novinari kada kažu da je kontrola medija danas veća nego u vrijeme Slobodana Miloševića?

Svetlana Lukić: Ne preteruju; stanje je gore nego što se čini. U vreme Slobodana Miloševića, kao udarnu pesnicu, imali ste RTS i Politiku; istovremeno, postojali su B92, Index, Naša Borba, Vreme…. Da ne govorimo o radio stanicama po unutrašnjosti. Milošević je bio moćan i oni su mu, naprosto, bili ispod radara. Kakva je situacija danas? Pa, pogledajte izveštaj Verice Barać: koji mediji opstaju i kako, koje marketinške agencije ih kontrolišu, gde se objavljuju ti besmisleni državni oglasi….

Tamara Nikčević: Osim Peščanika, izvještaj Verice Barać nije objavio niko!

Svetlana Lukić: Pa, o tome i govorim! Zašto je Mišković kupio Vreme? Sigurno ne zbog ogromnog tiraža; osim što ga je na taj način pacifikovao i neutralisao, Mišković je dobio i glavnog urednika koji ide po televizijama, hvali krupni kapital, objašnjavajući da su svi koji se sa tim ne slažu neznalice koje ne razumeju kapitalizam! U poslednjih dvadesetak godina, ovde su se događale strašne stvari; ali, ako se, nakon svega i dalje pitate – da li je to moguće, shvatate da je odron užasan. Više nemate snage da budete cinični, da se sprdate…

Tamara Nikčević: Pa, upravo vam se često i zamjera da ste cinične i maliciozne, da niste u stanju da pokažete lojalnost nekoj političkoj opciji “duže od dva meseca”…

Svetlana Lukić: Takve primedbe uglavnom stižu od strane Liberalno demokratske partije. Očigledno, ti su ljudi od nas očekivali apsolutnu podršku, što, naprosto, ne dolazi u obzir. Njihove zamerke kreću od nečega što postoji i što nije sporno: od griže savesti zbog toga što nismo prepoznale šta se sprema Zoranu Đinđiću. Taj teret, pored nas dve, nosi i onaj deo srpskog društva koji – baš kao Svetlana i ja – nikada nije živeo u demokratskom sistemu, pa o njemu, osim teorijskih znanja, nije mnogo ni znao. Sada, igrati na kartu podgrevanja griže savesti i traženja naše odgovornosti za ono što se kasnije dogodilo je nevaspitano, bezobrazno i neljudski. Najzad, sebe upoređivati sa Zoranom Đinđićem, malo je, ipak, mnogo.

Kada govorimo o zamerkama koje LDP ima na naš račun, često se zaboravlja da oni nikada nisu bili osnovna meta naše kritike; prirodno, uvek smo mnogo više bile orijentisane na one koji su na vlasti. Naše teme su Tadić, tzv. nacionalno pomirenje, opšte stanje u društvu… U tom smislu, očekivale smo doprinos LDP-a. Nažalost, taj doprinos je katastrofalan.

Tamara Nikčević: U kom smislu – katastrofalan?

Svetlana Lukić: U smislu ćutanja o stvarima o kojima ne sme da se ćuti. Ljudi su glasali za Čedomira Jovanovića i LDP očekujući od njih da govore o pravnoj državi, ljudskim pravima, slobodi govora i okupljanja…

Tamara Nikčević: Nekoliko puta ste spomenuli tzv. nacionalno pomirenje…

Svetlana Lukić: To “nacionalno pomirenje” nas je u ogromnoj meri slomilo. Osim što je imenovalo novu državnu politiku, ono je uspostavilo sistem u kome su preko žrtava, preko kostiju i leševa odjednom došli bageri i sve zatrpali. U tome je, nažalost, učestvovala tzv. naša strana; upravo je ona dovela te bagere. Pored toga, ta nova politika je donela podele unutar tzv. druge Srbije, koja je, nakon toliko godina otpora, konačno slomljena u paramparčad. Deo tih ljudi je zaćutao.

Tamara Nikčević: Ali, zašto su odjednom zašutjeli i oni koji ranije nikada nisu?!

Svetlana Lukić: Neki su se umorili i ostarili, drugi su uvereni da se po svaku cenu mora održati tzv. evropska vlada i svaku ozbiljniju kritiku vlasti proglašavaju destruktivnom, optužujući nas, pritom, da činimo isto što i klerofašističke grupe, samo s drugim predznakom. Najzad, ili na prvom mestu, mnogo je onih koji su shvatili da je partijska država toliko metastazirala da je mnogo bolje da joj se priključe, nego da se suprotstavljaju. Nažalost, tim ljudima nije zasmetalo to što na licu Borisa Tadića, prilikom objavljivanja “nacionalnog pomirenja”, nismo uočili bilo kakvu neprijatnost; naprotiv, pričom o “dva bola”, Tadić je pokazao da sa SPS-om i sa Dačićem ne samo da nema nikakav problem, nego se vrlo rado na njih naslanja, grli ih, pridržava, sa njima igra basket. Mnogi su na to pristali!

Sećam se, na predsedničkim izborima 2002, Tomislav Nikolić je rekao kako predsednik Srbije ne može biti neko ko nije Srbin. Sutradan, njegov rival i kandidat DOS-a, Miroljub Labus, pristajući na zadati okvir, počeo je da dokazuje da je Srbin. E, o tome govorim: nije problem Dačić; problem su oni koji pristaju na njega i govore da se promenio. Rekli su – dobro je organizovao Paradu ponosa; jeste, ali sačekajte malo!

Tamara Nikčević: I, sačekali smo!

Svetlana Lukić: Mnogo je strašnih stvari u kojima je Dačić učestvovao, da bismo ih tako lako zaboravili. Kada govorimo o Paradi ponosa, najstrašnije od svega je to što je taj čovek bio u stanju da potegne i Savet za nacionalnu bezbednost kako bi nam “objasnio” zašto taj skup nikako ne sme biti održan. Na kraju, kada je sve otkazano, umesto odgovora na pitanje ko je pretio da će Beograd goreti, koje su to grupe jače od države…

Tamara Nikčević: Zaista, zašto javnost nije dobila odgovore na ta pitanja?

Svetlana Lukić: A ko da ih pita?! Koji su to novinari?! Pa, sve su ih ućutkali! Pored toga, bojim se da vlast, konstantnim prećutkivanjem problema i izbegavanjem da da odgovor na bilo koje važno pitanje, usvaja manir vladanja Slobodana Miloševića. I zašto se onda čudimo što se na tom nesrećnom, nedavno održanom skupu pod nazivom Volim devedesete – okupilo toliko sveta?! Izvinite, da ih nismo voleli, ni rat ne bi tako dugo trajao! I ko, molim vas, današnjoj deci da objasni šta su bile devedesete? Pa, ogroman broj njihovih roditelja je te ratove podržavao! Sa druge strane, škole i obrazovanje, koji su rak rana ovog društva, odgajaju iskrene šoviniste, rasiste, dečake kod kojih se mizoginija naprosto podrazumeva. Šta da ih nauči RTS?! Šta da čuju od crkve koja – istoga dana kada i ministru Dačiću uručuje orden zbog zabrane Parade ponosa – čoveku optuženom za pedofiliju dodeljuje Belog anđela?

Tamara Nikčević: Zar taj orden Pahomiju nije bio otvorena provokacija?

Svetlana Lukić: Naravno. Osim toga, bila je to i otvorena demonstracija sile. Neki naši slušaoci su nam povremeno zamerali to što u Peščaniku kritikujemo crkvu. Govorili su: nije cela crkva takva, to su neke vladike, u crkvi imamo golubove i jastrebove. Da, ali gde su ti golubovi?! Nešto ih ne videsmo. Govorili su: nemojte patrijarha Pavla, on je svetac koji hoda… Čekajte, pa zar taj čovek nije bio na čelu SPC-a u njenom možda najsramnijem periodu?! Jeste, ali, hajde da o tome ćutimo. Pa, nećemo da ćutimo! Nažalost, izgleda da ovde još uvek ne možete slobodno da govorite o stvarima o kojima se, 300 kilometara severno od Beograda, govori već 150 godina.

Tamara Nikčević: Dobro, evo nečega o čemu možete da govorite! Beograd je nedavno dobio preporuku EK za status kandidata za članstvo u EU; kako na to gledate?

Svetlana Lukić: Čovek mora biti ekstremno glup da bi to doživeo kao uspeh. Jer, gde je datum početka pregovora?! Zar nije katastrofalno da, jedanaest godina nakon pada Miloševića, umesto nečega konkretnog, dobijete samo – obećanje obećanja?! Ovde Božidar Đelić ucenjuje Bruxelles pričom da će, ako ne budu dobri prema nama, Tomislav Nikolić doći na vlast. OK, pa, šta onda?! Štefan Füle će da se potrese, to očekujemo?! Pa, neće; Füle traži od Srbije da konačno reši kosovski problem i da ga o tome obavesti na vreme. Da li će taj “glasnik” biti Tadić ili Nikolić, Bruxellesu više nije važno.

Tamara Nikčević: Ali, kako da ga riješi? Pa, zar Kosovo nije i dalje ključni problem Srbije?

Svetlana Lukić: Kosovo je zlatna grana srpske politike. S obzirom na to da vlast nije u stanju da povede ozbiljnu raspravu o bilo čemu, onda isfrustriranim, gladnim i izbezumljenim građanima može da ponudi samo dve teme: Novaka Đokovića i Kosovo. Ako ne mogu da ponude penzije, integracije, socijalnu stabilnost i mir, nude ili pobedu Đokovića ili jednostavno zapale prelaz na Jarinju. Nažalost, sigurna sam da su, zbog samo dva mandata, spremni da zapale i celu Srbiju.

Ne citiram ga rado, ali Mića Danojlić je negde davno napisao da bi vam srpski seljak dao i dušu iz nedara, ali, ako bi vam nešto stvarno zatrebalo, ne bi vam dao ni crno ispod noktiju. E, zahvaljujući “proevropskoj vladi”, Srbija je danas u toj fazi: potpune apatije, beznađa i odsustva saosećanja sa bilo kim.

Tamara Nikčević: Kada kažete – Bruxellesu je svejedno da li će “glasnik” biti Tadić ili Nikolić, je li i Srbiji svejedno? Šta uopšte očekujete od predstojećih izbora?

Svetlana Lukić: Ne očekujem ništa. Pre ovih izbora će, verujem, pasti ključni dogovori oko toga ko će činiti buduću vladu, ko će uzeti koje ministarstvo. Postoji velika mogućnost da će predstojeći izbori biti lažirani i da će u tom lažiranju učestvovati sve stranke. Uz, naravno, punu asistenciju ambasadora raznih zemalja. Dakle, nije isključeno da dobijemo tzv. veliku koaliciju, sastavljenu od Demokratske stranke i Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića. Tako izgleda perverzija na srpski način.

Tamara Nikčević: I, šta je rešenje? Bojkot?

Svetlana Lukić: Razumem da je bojkot rizičan i očajnički potez, ali ga ipak doživljavam kao jedini mali i mogući izlaz iz pakla u kome se nalazimo. Srbija je zemlja u kojoj je život postao nemoguć i ljudi bi se, da mogu, najradije iselili na neko drugo mesto. U tom smislu, EU posmatraju kao metaforu, znajući da je put između te dve planete dug i da je, da bi se nekako prevalio, potrebno najmanje šest ljudskih života. Mi koji smo još uvek ovde i koji, uprkos svemu, i dalje nešto govorimo, apelujemo, vičemo, e, mi služimo da bismo taj život koliko-toliko održali.

Tamara Nikčević: To je uloga Peščanika? Tako je razumijete?

Svetlana Lukić: I Peščanik i mi služimo da bismo pomogli da se održi život koji jednoga dana mora proraditi. U tom smislu, naša je pozicija tragična. Hannah Arendt kaže da bi, i kada bi znala da joj je to poslednji dan u životu, radila isto. Izvinite, a šta drugo?! Toliko smo otrovani i unesrećeni, da više naprosto nemamo izbora.

BH Dani, 04.11.2011.

Peščanik.net, 05.11.2011.

TEMA – KOSOVO