U zemlji u kojoj su nepravda i zakulisne radnje pre pravilo nego izuzetak, teško nas nove mogu iznenaditi. Pripitomile su nas, više se i ne bunimo, jer one i pored svega opstaju. Postaju vrhunski suptilne, mutiraju sve tananije i finije, a neretko se transformišu u potpuno legalne (što, nadam se, razlikujemo od legitimne). Ipak, uvek iznova iznenade one mutacije koje ne samo da pogađaju građane, nego direktno pogoduju već osiromašenoj, ispošćenoj i napaćenoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Tako je uredbom vlade iz maja ove godine predviđeno izdavanje blizu osam miliona doplatnih markica za izgradnju hrama Svetog Save od polovine juna do kraja avgusta ove godine. Vrednost svake markice je deset dinara, što će reći da će se na račun SPC tokom leta sliti oko 650.000 evra građana Srbije. Svih nas koji smo u nuždi da šaljemo pisma bez obzira da li smo bogati, siromašni, vernici (ove ili neke druge verske zajednice) ili ateisti. Svih nas bez obzira šta mislimo o porezu koji verske zajednice već ne plaćaju.

Strogo formalno gledano, sve je u redu. Uredba ima svoje utemeljenje u Zakonu o izdavanju doplatne poštanske marke, prema kojoj će se ona aktom vlade izdavati kao podrška humanitarnim akcijama, istorijskim i kulturnim događajima, projektima od javnog interesa, kao i drugim akcijama od šireg društvenog značaja. Sistemom eliminacije dolazimo do toga da je takozvana Hram markica ili projekat od javnog interesa ili akcija od šireg društvenog značaja. Ne znam sa kojom od ove dve definicije bih mogla manje da se složim.

Ne bih posebno odvlačila pažnju sa centralne teme, odnosno iznude koju crkva sprovodi uz pomoć vlade Srbije, ali postoje i neka dodatna pitanja – recimo da li će se ovaj novac uopšte potrošiti na izgradnju Hrama, da li će vladi biti podnet izveštaj o tome i koliko puta je do sada za sličnu stvar prikupljan novac?

Kada je u pitanju obaveznost plaćanja doplatne markice, prema članu 3. vladine uredbe, svaki kupac usluga u pošti mora potpisati ugovor kojim daje pristanak na ovu donaciju. Ovo se u praksi ne dešava, već vam markica biva naplaćena bez ikakvog prethodnog upozorenja ili pristanka, zbog čega ovo prestaje da bude donacija i čitav postupak se pretvara u iznudu. Dok ne platite deset dinara crkvi, vaše pismo ne ide nikuda. U svojoj građanskoj naivnosti sam na šalteru pokušala da se pozovem na član 3. uredbe, ali mi je rečeno da se markica mora kupiti i da to nije do radnika pošte. Dakle, bila sam jedna od onih koje svi pomalo mrzimo, onih koji se na poštanskom šalteru svađaju za deset dinara. Ali koliko god mali i beznačajni, oni su moji i ne želim da mi ih bilo ko otima, a pogotovo ne crkva.

Jasno je da su građani Srbije siromašni, ali to znači i da mnogima treba pomoć. Ne samo pojedincima, već kao što kaže i zakon o doplatnim markicama – i nekim projektima i akcijama. Za mnoge stvari navodno nema novca u budžetu, pa hajde da u ovom trenuku to ne dovodimo u pitanje i prihvatimo da je tako i da moramo dodatno da se organizujemo da skupimo novac za neke potrebe. Od bolesne dece o kojima se mnogo govorilo poslednjih dana, preko potreba koje imaju škole i bolnice, do potreba koje imaju napuštene životnje. Ako je nešto izvesno, to je da na ovom spisku nije mesto verskim zajednicama jer njima i bez ove pomoći sasvim dobro ide.

Kako stvari uvek mogu biti još crnje, uredba vlade je usvojena neposredno nakon upozorenja patrijarha da se srpski državni i nacionalni interesi na Kosovu ne smeju izdati. Takođe, neposredno nakon patrijarhovog sastanka sa državnim vrhom, a sve to (kakva slučajnost!) neposredno pre potpisivanja Briselskog sporazuma. Kako je najskuplja srpska reč odavno devalvirala, verovatno je za crkvu nešto više od pola miliona evra i više nego dovoljno za tišinu uoči i nakon potpisivanja sporazuma. To što još jedna kosovska trgovina ide preko naših računa i leđa verovatno i nije neočekivano – uvek je tako i bilo.

Dok ne smislimo neki solidniji način da se odbranimo, ako ne želite da donirate crkvu, imate još mesec dana da pokušate da ne platite markicu u pošti. Meni nije uspelo i osećaj je bedan. Kao da su mi ih bogate, bahate vladike lično otele i stavile u svoj tamni džep u koji više niko nikada ne sme da pogleda. Kao da sam ih videla kako sede iza poštanskih službenica i viču – još, nije nam dosta, ma neka ide i Kosovo, samo nam dajte još.

Peščanik.net, 02.08.2013.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Sofija Mandić

Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica, posrednica u mirnom rešavanju sporova i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja (CEPRIS), a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Generalna je sekretarka Peščanika, sa kojim sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Autorka, koautorka i urednica je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od skorašnjih su: Izbori pred Upravnim sudom 2022 – pregled postupanja i odluka (ur. CEPRIS, 2022), Izveštaj o javnosti rada Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca (CEPRIS, 2022), Sloboda izražavanja pred sudom (ur. SĆF, 2021-2022), Rad sudova tokom epidemije zarazne bolesti COVID-19 (OEBS, 2021), Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018-2021), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (ŽPRS, 2017). Kao predstavnica civilnog društva učestvuje u procesu izrade komentara i mišljenja na izmene Ustava iz 2022, kao i zakona koji proizlaze iz ovih promena.

Latest posts by Sofija Mandić (see all)

Author: Sofija Mandić

Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica, posrednica u mirnom rešavanju sporova i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja (CEPRIS), a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Generalna je sekretarka Peščanika, sa kojim sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Autorka, koautorka i urednica je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od skorašnjih su: Izbori pred Upravnim sudom 2022 – pregled postupanja i odluka (ur. CEPRIS, 2022), Izveštaj o javnosti rada Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca (CEPRIS, 2022), Sloboda izražavanja pred sudom (ur. SĆF, 2021-2022), Rad sudova tokom epidemije zarazne bolesti COVID-19 (OEBS, 2021), Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018-2021), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (ŽPRS, 2017). Kao predstavnica civilnog društva učestvuje u procesu izrade komentara i mišljenja na izmene Ustava iz 2022, kao i zakona koji proizlaze iz ovih promena.