Kako se budu bližili izbori 11.maja, sva je prilika da ćemo se nagledati još ružnih i, zašto ne reći, tragičnih kosovskih prizora. Uvaženi profesor predmeta Evropska unija i evropske integracije, Slobodan Samardžić, posle pada vlade, valjda shvativši da se u dvomesečnom vakuumu bez problema može i sam ponašati kao premijer i ekskluzivac za srpsko-kosovska mešetarenja, preuzeo je brigu da srpsku državu implementira na teritoriju “lažne” kosovske. Kao pravi đak svoga učitelja, pošto je lepo i “akademski” na Tadićevom Savetu za nacionalnu bezbednost izneo svoju sugestiju da na Kosovu treba održavati konstantne tenzije, sada to prilježno primenjuje u praksi, retorikom koja više priliči plemenskim pobunjenicima i kojom samo što nije izazvao pravi rat, ovoga puta sa snagama međunarodnog protektorata.

Poslednja u nizu su dramatična dešavanja u i oko zgrade suda u severnoj Mitrovici. Izvedba je tipično srpska, pobunjenička, u stilu nekadašnjih “balvan-revolucionara” ili “žute grede” i bila bi komična, da na poprištu nakon te epizode (probe) “narodne pobune” nisu ostali poginuli strani policajac, mnogo ranjenih, od kojih neki jako teško, spaljeni automobili, snajperi, ručne bombe, molotovljeni kokteli. Procenite sami koliko to liči na 1991, kada se na RTS saopštavalo da je u “sukobu golorukog naroda sa do zuba naoružanim zengama, poginulo – dvadeset zengi.” Reklo bi se, ništa nije isto, a opet je sve tako slično, tim pre što je Samardžić sve živo uveravao da Srbi nisu bili naoružani (osim možda onih profesionalnih srpskih policajaca, za koje UNMIK tvrdi da su bili “na licu mesta”).

“Sve ćemo mi to njima vratiti”, reče tada Samardžić, čime je, izgleda, posebno “impresionirao” svog kolegu, ministra vojnog Šutanovca, koji nije mogao čudom da se načudi otkud ministru za KIM toliko agresivnosti, zapaljive retorike, u čije ime on to govori i kakve to “vladine” sporazume podmeće UNMIKU. Možda to zaista nije znao ni njegov vojni i partijski šef Boris Tadić, inače bi ga zasigurno upozorio da je sve što (nam) je Samardžić priredio deo dobro razrađene i promišljene taktike. Zapravo, nova preraspodela resora i uloga u remetilačkim akcionim planovima rasute srpske vlade. U njoj se, zasad, tačno zna kome pripada Kosovo (DSS), kome Evropa (DS), a kome “i Kosovo i Evropa”, to jest cena koja će se, na kraju, platiti.

Hvalili su se danima kako će akcioni plan razrešiti sve dileme (možda nam i vratiti Kosovo), da svako ima svoj dobro razređeni mehanizam, sve je manje-više bilo uzajamno usaglašeno, skoro do (fil)harmonije, a ispalo je – sada, kada je plan počeo da se primenjuje na terenu i dobija oblike surovih obračuna – kako niko ništa ne zna, čak ni sam predsednik države. Pa ako je neko baš radoznao, sekretar vlade Mihajlov raspoložen je da mu ga prelista u valjano zakatanačenim vladinim prostorijama. Valjda nije bilo dovoljno opomena nakon spaljivanja ambasada i carinskih ispostava, demoliranja stranih i pljačkanja domaćih firmi, “poigravanja” sa sudom i sudijama, srpskim policajcima u KPS (osim onih navodno viđenih u prostorijama suda), Šarančićevih “brzih” kosovskih pruga i vozova, čuvara zatvora.

Ima, kažu, toga još, samo je državna tajna, pa nepostojeća vlada “nije vlasna” da saopštava čime ćemo još šokirati svet i sami sebe, odnosno čime ćemo se (i kako) boriti da “Kosovo (p)ostane Srbija”

I šta sada? Šta posle mitrovačkog krvoprolića? Rezoluciju 1244. i UNMIK, koje smo posle 1999. pljuvali, a onda proglasili svetinjama koje su nam jedina garancija “da je Kosovo nase”, “balvan” manirima za čas smo ponovo pretvorili u najveće protivnike. Akcioni plan je, navodno, bio zamišljen da u slučaju proglašenja kosovske nezavisnosti Srbija pomogne tamošnjim Srbima, a pokazalo se da i mi u Srbiji, a i oni na Kosovu, ponajviše moraju da strepe upravo od njegovog “tajnovitog sadržaja”. Ako ga ima i ako je u rukama kojih se moramo i te kako plašiti. Nije problem u tome što taj plan (ne) postoji, koliko postoji opasnost da se svaki oblik nasilja, isceniranog sukoba sa međunarodnim snagama, a potom i Albancima mogu pripisati tom akcionom planu. U to spadaju i izjave koje prizivaju rat i obnovljene pozivnice ruskim atamanima.

Još se nisu stišale strasti zbog sukoba u kome je jedan ukrajinski mirotvorac poginuo, a stotinak ljudi povređeno, a pet za Srbiju važnih država – Japan, Kanada, Mađarska, Hrvatska i Bugarska (usput i Monako) – priznalo je Kosovo. Planirana ili očekivana reperkusija mitrovačkog obračuna?

Koliko god su oči uprte u Kosovo, pravi rat se, u stvari, vodi u Beogradu. Prepiska i oštra retorika dojučerašnjih koalicionih pajtaša, ministara i kabineta oko toga ko je koga zavrnuo i ko kome radi iza leđa, odražavaju pravo stanje stvari u samoj Srbiji: opšte rasulo, koje je samo formalno verifikovano padom vlade, dok ona, u delovima, a povremeno i kolektivno, i dalje pravi dar-mar. Ipak, i u tom raspadu ima nekog sistema, predizbornih računica o tome koja je kombinacija i kada politički najprofitabilnija.

I čini se da je tu Koštunica, uprkos svim njegovim porazima, opet korak ispred drugih. Rasturio je vladu, svoje koalicione i kohabitacione partnere žigosao kao “nepoverljive saradnike”, drugim rečima, izdajnicima, i tako jasno stavio do znanja da nema predaje, da će mu Kosovo biti glavna i jedina preokupacija. Doduše, ne toliko dole na terenu, koliko ovde, u udobnim beogradskim kabinetima.

Bitka za kakvu takvu vlast on će pre dobiti retoričkim i avanturističkim potezima oko Kosova, nego “besplodnim evropskim bajkama”. Padom vlade jeste izgubio na rejtingu, ali ne i na ambiciji da do 11.maja iskoristi “sve pogodnosti” koje pruža – Kosovo. Uz to, zadržao je većinu državnih poluga vlasti kojima može, prema potrebi, da “reguliše” količinu i nivo uzavrelih nacionalnih tenzija na samom Kosovu i njihovih refleksija u Srbiji.

Možda mu je Samardžićevo simuliranje paralelne diplomatije u ponečemu pomoglo, ali mu je, ipak, pokazalo da se Miloševićeva tehnologija isceniranih konflikata sada mnogo lakše prepoznaje nego 90-tih. Prvi test na kome će “tehnički” premijer pokušati da isproba svoju manipulativnu veštinu biće – odgovor na dilemu da li će UNMIK (odnosno Njujork) dozvoliti da se srpski izborni ciklus 11. maja izvede i na teritoriji Kosova. Do sada u tom pogledu nije bilo nekih problema, ali serija incidenata, za koju se u sedištu UNMIK veruje da potiču iz Beograda, naprosto nameću zaključak da će se ovoga puta postupiti drugačije. Ako UNMIK i sada pokaže dobru volju da se u opštinama sa pretežno srpskom populacijom organizuju lokalni izbori, što se u trenutnim do pucanja zategnutim odnosima sa Beogradom smatra malo verovatnim, problem će, svakako, stvoriti sami Albanci, njihova vlast, koja bi taj čin smatrala uzurpacijom, odnosno “mešanjem u unutrašnje stvari jedne suverene države”. Zasad tu temu – osim nemačkog ministra Štajnmajera, koji se izričito usprotivio da Srbi glasaju na “tuđim izborima” – niko ozbiljnije na načinje, ali će ona svakako brzo stići na dnevni red. U kom obliku, može se samo pretpostaviti i strepeti.

Eventualna odluka da se kosovskim Srbima uskrati glasanje 11.maja mogla bi postati detonator za novu eskalaciju sukoba ili inscenaciju kritičnih situacija. Stvaranje ambijenta produženog, permanentnog dizanja i održavanja tenzija tokom čitave ili najvećeg dela predizborne kampanje u Srbiji, sa osnovnom namerom da se pitanje “srpskog” Kosova ni za trenutak ne skine s dnevnog reda i ne dozvoli se da ono padne u senku rivalskog evropskog puta. Pošto je Kosovo i posle raspada vlade ostalo “ekskluzivno” vlasništvo DSS i Koštunice (radikali su oko toga malo obazriviji), realno je očekivati da će se ciklus “nesporazuma”, rizičnih situacija i uzajamnog izazivanja nastaviti, što samo po sebi podrazumeva možda još oštrije konfrontacije (delova srpske vlasti).

Može se očekivati produbljivanje sukoba sa međunarodnim protektoratom preko neprekidnih pokušaja da Srbija preuzme ingerencije na Kosovu, koje nije imala do 17. februara. U čitavu frtutmu bi se mogli umešati i za sada relativno mirni Albanci i njihove “državne” institucije, što će svemu dati mnogo veće, šire i opasnije dimenzije.

Pretpostavki za tako nešto je na pretek: tzv. srpski nacionalni kosovski konsenzus se u međuvremenu raspao (ma šta političari tvrdili), što otvara veliki prostor za uticaj i upliv raznih formalnih i neformalnih grupacija i struktura, pa sve do pojedinačnih ministara i vođa raznih umnoženih kleronacionalističkih formacija. Nasuprot tome, činjenica da proces priznavanja Ahtisarijevog modela nezavisnog Kosova ne ide planiranim tempom Prištine, ohrabriće strukture koje smatraju da je stanje “što gore-to bolje” najefikasniji recept da se kosovska nadzirana nezavisnost obesmisli ili iskarikira.

Dakle, mogu se očekivati novi oblici protesta, demonstracije prkosa, konflikata sa UNMIK-om, KFOR-om, a sasvim sigurno i sa EULEX-om. Poslednji oružani konflikt u severnoj Mitrovici mogao bi poslužiti kao uzor za slične situacije, koje bi – uz pojačanu nervozu srpske strane što se tok događaja ipak ne može vratiti na stanje pre 1999.godine i rezignaciju albanske populacije što im nezavisnost nije popunila prazne džepove, odnosno donela ekonomski preporod – mogle prerasti u žestok obračun i krajnje opasnu konfrontaciju.

Koštunica je aktivirao kosovsko pitanje kada je “potrošio ostala” i shvatio da mu je rejting otišao dođavola, pa zato nije daleko od pameti procena nekih ekspertskih grupa da će za kakav takav uspeh na parlamentarnim izborima 11. maja, pogotovo za moguću koaliciju sa Nikolićevim radikalima, eksplozija nasilja na Kosovu (sa žrtvama na jednoj, drugoj ili trećoj strani) biti prva i jedina predizborna tema, svojevrsni “nacionalni referendum” , ali ne o dilemi Kosovo ili Evropa, već Kosovo ili – opšta propast. Koštunici je najbitniji politički profit, makar ga morao deliti sa radikalima i socijalistima.

“Tehnički” premijer, nažalost, ima na raspolaganju impresivan arsenal sredstava za jednu takvu, nacionalistički nabijenu ili proratnu atmosferu: poseduje policiju i državnu bezbednost, militaristički raspojasano ministarstvo za KIM, finansijske fondove i možda najbitnije – aspolutnu lojalnost Tijenićevog RTS, Politike, još nekih tiražnih medija i TV i beskrupulozni tabloidni stampedo. Imaće pri ruci i želju bar dela javnosti za nekom vrstom osvete zbog gubitka Kosova, što može biti najrazornije.

Ovo su samo neke tempirane (kosovske) izborne bombe. Da ih ima još, baš i nije teško pretpostaviti.

 
Peščanik.net, 22.03.2008.

The following two tabs change content below.
Ivan Torov

Rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom.

Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).

Leave a Reply