Ako pogledate udarne privredne vesti ono malo preostalih medija koji nisu pod kontrolom vladajuće koalicije, objavljenih u poslednjih desetak dana, videćete da su računi koje građanima Srbije ispostavljaju republička javna preduzeća i velike kompanije u većinskom državnom vlasništvu sve papreniji: Srbijagasu su otpisana dugovanja prema državi u ukupnom iznosu od 141 milijardu dinara; prošlogodišnje državne subvencije Kompaniji Fijat Krajsler automobili u Kragujevcu iznosile su 2,75 milijardi dinara; slovenačka avio-firma Adrija ervejz prijavila je beogradskog avio-prevoznika Er Srbija nadležnoj evropskoj komisiji zbog velikog nedozvoljenog subvencioniranja firme u kojoj je većinski vlasnik; Elektroprivreda Srbije (EPS), prema nedavno objavljenom finansijskom izveštaju, prošle godine je zabeležila gubitak od 1,3 milijarde dinara.
Problem s neuspešnim poslovanjem „državnih privrednih firmi”, dakako, nije nov, ali je nekoliko godina praktično zataškavan (navodno su te firme iskazivale i dobit i uplaćivale je u državni budžet), samo da bi se u javnosti stvorio utisak da su te kompanije „nacionalno blago” koje ne treba ispuštati iz „nacionalne kontrole”, te da ih ne smemo otvarati za priliv privatnog, a posebno stranog kapitala jer na kraju „nećemo imati od čega da živimo”. Jednostavno rečeno, republička javna preduzeća su prikazivana kao „stubovi državnog suvereniteta” i kod vlasti i kod opozicionih stranaka, a zapravo su bila potporne grede jednog državnog kapitalizma u kojem važi pravilo da „profiti pripadaju vladajućoj eliti, a gubici narodu”.
Najprovidnija je pri tome bila nametnuta teza da su gubici javnih preduzeća posledica „nestručnog rukovođenja”, što je automatski delimično aboliralo političku vlast za to što je upravo ona ta preduzeća koristila za sve i svašta – od toga da su korišćena za „očuvanje socijalnog mira”, za „očuvanje radnih mesta” mnogobrojnih zaposlenika u tim firmama, za održavanje i sticanje „državnih prijatelja i partnera” po svetu, za spasavanje privrede čitavih regiona u Srbiji, za prikrivanje stranački obojene korupcije, i tako redom. Zapravo, ta preduzeća su bila kotlovi u kojima se presipalo iz šupljeg u prazno po političkim direktivama i u takvoj poziciji ni postavljanje najprofesionalnijeg menadžmenta ne bi bilo od pomoći.
Ne sporim raširene ocene, na primer, da se EPS-om možda nije upravljalo dovoljno profesionalno, ali šta su mogli učiniti direktori ove firme ako je politika određivala kolika će biti cena struje na pragu elektrana, po kojoj ceni će se struja prodavati kineskim partnerima u Boru i Smederevu, kojim preduzetnicima će se odobravati izgradnja mini-hidroelektrana, vetroparkova i druge „zelene energije”, od koga će se uzimati krediti za investicije u nekakvom „državnom interesu”. Ili, kad je reč o Srbijagasu – gde i kako će se kupovati gas, kako će se finansirati gasovodi i gasifikacija, kome će se gas naplaćivati, a kome neće, kome će se obećati dozvole za gasne elektrane i pod kojim uslovima. Nema te stručnosti koja može biti društveno odgovorna kad nije autonomna, makar samo u zakonskom okviru. Zapravo, nema te državne kompanije koja može biti profitabilna u državi u kojoj niko nema autonomiju odlučivanja praktično ni u najužem stručnom okviru i gde se sve, a ne samo ključne odluke donose u jednom kabinetu.
Istina, problem bolje upotrebe državnog kapitala nije ni nov ni jednostavan, niti je Srbija u tom pogledu ekskluzivna. Kad pogledate ekonomsku istoriju većine država u svetu videćete da su mnoge među njima privatizovale, zatim nacionalizovale, pa potom opet privatizovale preduzeća koja su poslovala u domenu državne infrastrukture. Neke među tim državama bile su sa jakim demokratskim institucijama, pa ipak su dugo tražile prave modele. One koje nisu tražile nove modele nego su državnim firmama večito upravljale političke oligarhije, najgore su prolazile.
Novi magazin, 12.07.2019.
Peščanik.net, 16.07.2019.
