Možda je već sve rečeno, ali mene nešto vuče da još razmišljam o postupku dve građanke, Maji i Jovani, koje su, nažalost, nekoliko dana bile “zaštitno lice” Srbije na globalnoj svetskoj pozornici, poznatoj kao Jutjube.

Ta njihova pljačka prodavnica u vreme mitinga istine o Kosovu, sama po sebi društveno je zanimljiv fenomen, ali njihov pokušaj opravdanja javne bruke u kojoj su uhvaćene problematizuje gotovo kompletno stanje u kome se nacija nalazi.

S druge strane, njih dve su, istovremeno, postale najrazorniji kritičari politike koja se u ovoj zemlji vodi već izvesno vreme.

Dakle, Maja i Jovana tvrde za sebe da su siromašne građanke iz Batajnice. Reklo bi se, klasičan kliše, gubitnice tranzicije s periferije velikog grada. Ali, za razliku od mnogih drugih gubitnika koji su do sada odlazili pred Vladu da traže posao i plate kako bi preživeli, njih dve su dolaskom na Miting od države dobile “befel”, takoreći ulaznicu, da kao siromašne mogu da ulaze u bilo koju radnju i da “pazare” ono što im se sviđa a da ništa ne moraju da plate. I jedna i druga tvrdile su da su došle u grad samo zbog Kosova, a onda su shvatile “da svi kradu” (citat), pa su se i one pridružile toj novoj vrsti šopinga.

Otkud dvema mladim građankama (koje, kako se po Beogradu priča, nisu iz Batajnice, nego iz Resnika, ali svejedno, i to je periferija velegrada) svest da lopovluk može biti poželjna društvena vrednost? Koliko ima gorčine, a koliko istine u njihovim rečima da u Srbiji “svi kradu” i da je krađa legitiman način nabavke robe u Srbiji, za koju Jovana kaže “cela ova zemlja je u rasulu”. (Pitanje za razmišljanje: zašto Jovana kad izriče ovako tešku optužbu deluje uverljivije od svih političkih protivnika premijera Vojislava Koštunice?)

Srpska javnost, valjda zbog prevelike sramote, olako je prešla preko bruke koju je video svet. To, međutim, ne znači da ne treba da se zapitamo zašto je i kako krađa postala prihvatljiv vrednosni model u društvu koje, recimo, tako dosledno insistira na pravoslavnim idealima u koje spada i božija zapovest “Ne kradi”? Da li su krivi mediji, policija, tužioci, Antikorupcijski savet… svi koji gotovo svakodnevno ukazuju kako je neki od “onih odozgo” uhvaćen u krupnom lopovluku.

Da li je krađa ugrađena u sistem postala “opšte dobro” kojim se ne koriste samo visoki državni i politički dužnosnici, već odnedavno i obični građani, za sada samo u svečanim prilikama?  

Polemika koja je tim povodom otvorena na sajtu jednog beogradskog medija podsetila je na izjavu aktuelnog ministra koji je (ako se ne varam, u povodu “drumske mafije) rekao da se “kraduckanje” toleriše. 

Među pristojnim i radnim svetom već dugo godina traga se za odgovorom na pitanje zašto su lopovi, sponzoruše i osobe bez zanimanja postale poželjan model ponašanja za deo mladog sveta u Srbiji i njihove roditelje. Bio sam u prilici da gledam kako majke u buticima po Knez Mihajlovoj troše poslednjih sto evra iz kućnog budžeta da bi ćerku nalickale za žurku, kafić ili provod. Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka (nije to žal za komunizmom) moje drugarice spremale su se da postanu lekari, advokati, učiteljice, profesorke engleskog… a njihovi roditelji prodavali porodično blago ili trčali da preko veze izdejstvuju studentski kredit da bi im deca postala “neko i nešto”.

Da li je sada trenutak da premijer i predsednik, Akademija i Sinod javno osude i kažu da ona užasna slika pljačke nije poželjna društvena vrednost kojoj mladi ljudi u Srbiji treba da teže. Nikad nije vreme za povlađivanje lopovima, pa ni sad, makar oni (lopovi) pripadali nebeskom narodu. Lopov je lopov i tog “zanimanja” nema na lestvici vrednosti ni u jednom normalnom društvu.  

I da se vratim dvema građankama iz Batajnice/Resnika. Stalno me kopka da li one rade i ako ne rade, zašto nemaju posao ? Na prvi pogled ne deluju kao prave “gubitnice tranzicije”, odnosno kao neko za koga u ovoj zemlji nema posla. Naprotiv, što bi rekli u Resniku, “konju bi rep mogle da izvuku”.

 
Građanski list, 26.02.2008

Peščanik.net, 26.02.2008