Još poodavno se zna da kosovkim Srbima nije lako sa tamošnjim Albancima, ali i da im je često još teže sa „svojima“ u Beogradu. Koliko zbog njihove nesposobnosti da unutar svog preostalog nacionalnog korpusa nađu formulu koja bi im život učinila podnošljivijim, toliko zbog nemoći da se, makar simbolično i na kraće staze, odupru hroničnom maniru nacionalne centrale da ih (mal)tretira kao taoce s kojima se može neograničeno manipulisati prema potrebi. Da nije ozbiljno, da svaki „osmišljeni i dušebrižnički“ potez srpske vlasti ne povlači za sobom i ne baš zanemarljive rizike i posledice, koje se isključivo prevaljuju preko leđa srpske zajednice na Kosovu, sve što se poslednjih dana, nedelja i meseci dešavalo u njihovoj uzajamnoj “komunikaciji“ mnogo liči na latinoameričke sapunice. U njima, doduše, pravednici uvek, na kraju, bivaju nagrađeni i podmireni za sve muke i peripetije (od boga ili nekog drugog, takođe, moćnog), u srpskom (kosovskom) serijalu, međutim, svaki kraj je, u stvari, početak nove runde u (zlo)upotrebi sudbine običnih ljudi na terenu u partijske, liderske i vlastodržačke svrhe, daljih konfuzija, kolebljivosti, besplodnih taktika stani-kreni, pa i neskrivenog političkog licemerja.
Kada je Boris Tadić (ko bi drugi), nakon „perioda kreativnog promišljanja“, prelomio, a „njegova“ vlada ubrzo potom ponizno i bespogovorno aminovala da se „nisu stekli uslovi da Srbi učestvuju na lokalnim izborima“ na Kosovu 15.novembra ove godine, mnogi su s olakšanjem odahnuli jer je, navodno, izbegnuta pretnja da bi „proevropske snage“ nekadašnje Đinđićeve partije, pojačane Dačićem, Krkobabićem i Palmom, mogle da dignu ruke od prepoznatljivog i uvek primenljivog Koštuničinog modela kontinuirane opstrukcije i destrukcije. Pribojavali su se takvi da bi šef države mogao ostati „principijelan“, kao onomad, pre nekoliko godina, kada je, nasuprot kohabitacionom partneru Koštunici, pozvao Srbe da učestvuju na pokrajinskim izborima i doživeo fijasko. Strah je, ipak, bio suvišan: Tadić je naučio još jednu lekciju, shvatio je na vreme da ono što bi potencijalno moglo da bude dobro za kosovske Srbe, da uspostave i održe kakvu takvu vezu sa kosovskim i institucijama međunarodnog protektorata, ne mora biti korisno za njegov sve autoritarniji imidž (u nekakvoj, nazovi, demokratskoj obradi) beskompromisnog protivnika kosovske nezavisnosti. Birajući između opcije održavanja (po svaku cenu) iluzije da se kosovska priča može vratiti tamo gde je bila pre proglašenja nezavisnosti, a možda i pre kumanovske vojne kapitulacije, odnosno povratka za novi srpsko-albanski pregovarački sto o „konačnom“ statusu, i varijante da bi se učešćem na izborima položaj kosovskih Srba bar pomerio od neugodnog i poražavajućeg položaja „čardaka ni na nebi ni na zemlji“, opredelio se za rešenje koje će održati privid kako se očekivanim (priželjkivanim) spletom okolnosti (presuda Haškog suda pravde, revizija odluka zapadnih zemalja o priznanju nezavisnosti, kosovski ekonomski i socijalni unovrat ) Kosovo može zadržati.
Ponavljajući recept svojih prethodnika, Miloševića i Koštunice, po kome je „princip važniji od sudbine ljudi“, uprkos tome što je godinama i decenijama unazad bio sistematski obezvređivan i čija je suština praktično dovela do, reklo bi se, nepovratnog udaljavanja kosovskih Albanaca i Srba, a što, opet, danas znači ne činiti ništa što bi moglo (ne)posredno da okrnji neproduktivnu državnu politiku prema Kosovu, Tadić je ukinuo možda i poslednju priliku kosovskim Srbima – bar tamo gde ih je najviše, na lokalu – da se izbore za preko potrebni institucionalni legitimitet. Ako se mi Srbi, reče ovim povodom Rada Trajković, jedna od usamljenih zagovornica izlaska Srba na izbore, sami na tim izborima ne izborimo za uslove, ako ih, dakle, bojkotujemo, realna je opasnost da nas uskoro tamo više i ne bude. Izgubićemo 15.novembra i Štrpce, opštinu u kojoj su Srbi većina, kao što smo već izgubili Novo Brdo.
Umesto da Srbi, dodajmo, svojom izbornom participacijom u tek započetom procesu kosovske decentralizacije, pored već postojećih, dobiju još pet novih opština (prema onom delu Ahtisarijevog plana koji se mnogima i u Beogradu činio razumnim i racionalnim), beogradske salonske patriote intenzivno razmišljaju kako da osujete svaku, pa i najbezazleniju pomisao da bi Srbija posredno priznala kosovsku nezavisnost. Time se, hteli ili ne, ide na nove podele među samim Srbima, obnavlja retorika satanizacije (Oliver Ivanović: „Svi koji budu učestvovali na izborima suočiće se sa moralnim sankcijama“), radikalsko-narodnjačko-naprednjačkom bloku na severu Kosova daje novi podsticaj da pojača svoju ulogu ekstremnog remetilačkog i destruktivnog faktora, a Srbi južno od Ibra, koji su, uslovno rečeno, naklonjeniji učešću na izborima, zbog svoje neprijatne pozicije tampona između Prištine i severne Mitrovice, moraće, ipak, da se pridržavaju „upustava“ iz Beograda. Drugim rečima, opet biti prepušteni svojoj sudbini.
Ako poziv na bojkot lokalnih izbora treba da manifestuje „principijelnost“ i „odlučnost“ državne politike Srbije da ničim ne dovede u sumnju njeno protivljenje kosovskoj nezavisnosti, neki drugi, takođe, svežiji postupci, međutim, pokazuju da je i ta „nepopustljivost“ relativna, da je više sračunata na dizanje prašine za unutrašnje dnevno-političke potrebe, da ima rok upotrebe, čijim istekom izbija na površinu (vele)majstorstvo srpskih političara u proizvodnji i sejanju što optimizma bez realnog pokrića, a mnogo više konfuzije na domaćem terenu i povoda za nove sporove i konfrontacije sa međunarodnim institucijama. Zapravo, njihova prenaglašena i prenapregnuta principijelnost pre se može prepoznati kao paravan za prikrivanje nemoći, nezrelosti, neshvatljivog amaterizma, olakog poigravanja sa sudbinama preostalih Srba na Kosovu i svih građana Srbije i političke dvoličnosti.
Samo što je Tadić presudio u korist bojkota izbora, skoro svi srpski policajci, koji su u znak protesta zbog nezavisnosti, na poziv Koštunice i kompanije, napustili kosovske policijske snage, ovih dana su se, samo dan pre isteka roka, vratili na posao. Opet, uz diskretni, ali prepoznatljivi blagoslov Beograda. Koliko juče je – kako je na jednom blogu zapisano – njihov „spontani“ izlazak iz „albanske“ policije bio patriotski čin prkosa i nemirenja sa „otimačinom dela srpske državne teritorije“, danas – kada je Kosovo priznala 61 država, primljeno u MMF i Svetsku banku, na pragu izrade Studije o izvodljivosti, odnosno početka njegovog pridruživanja evropskim integracijama – njihov povratak u kosovske policijske uniforme je „više nego korisna stvar za bezbednost srpskog stanovništva.“ Pritom, neubedljivo, pomalo čak i komično deluje obrazloženje iz Beograda da je to učinjeno u skladu sa „dogovorom o šest tačaka“ srpske vlade i Ban Ki Muna.
Šta tek reći o mukama kosovskih Srba zbog silnih peripetija oko snabdevanja strujom. Motivisan logikom „ne damo pare za šiptarsku struju“, Beograd se iz petnih žila trudio da se osujeti bilo kakav sporazum sa kosovskom korporacijom. Čak se i ministar za KIM Goran Bogdanović javno hvalisao kako ni on (živi na Kosovu) ne plaća potrošenu struju. A kad je postalo jasno i beogradskim „nalogodavcima“ da niko neće razumeti zašto je gadljivo plaćati kosovsku struju, a nije koristiti je, počeli su da pljušte ugovori o avansnom plaćaju sa KEK-om. Kako, opet, razumeti što se nadigla velika politička prašina kada je EULEKS počeo da sprovodi mere za suzbijanje šverca robe iz Srbije na Kosovo, a nakon što su „srpske kamenice“ za mete odrabrale glave Cvetkovićevih ministara, odjednom je i srpskoj vladi „puklo pred očima“ da švercerski lobi na severu Kosova političku „bitku za odbranu teritorije“ obilato koristi da bi zadržao svoje unosne profite. Tako je akcija međunarodne misije naprasno dobila sasvim drugačiju konotaciju. Govorilo se, takođe, mesecima unazad, da Srbija nipošto neće odustati od namere da svim svojim građanima, dakle, i kosovskim Albancima, izdaje pasoše i time uključi u najavljeni bezvizni režim putovanja, a kad je Evropska komisija poručila da „beli Šengen“ neće važiti za kosovsko stanovništvo, prkos je, bez valjanog obrazloženja i objašnjenja, zamenjen pravdanjem u stilu „šta se tu može, ne zavisi od nas.“ A moguće je i da je neko u Briselu u međuvremenu priupitao srpske zvaničnike zašto su danas tako široke ruke u nuđenju srpskih pasoša kosovskim Albancima kao „svojim grđanima“, a toga nije bilo, recimo, kad je kompletno biračko (albansko) telo izbačeno iz biračkog spiska Republike Srbije.
Peščanik, 10.07.2009.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ivan Torov (see all)
- The nightmare of uncontrolled power - 16/08/2010
- Košmar nekontrolisane vlasti - 05/08/2010
- Iz poraza u nove pobede - 28/07/2010
