Kritičar i apologeti

na zidu od cigala zaboravljena zelena majica

Foto: Predrag Trokicić

Jedan poznati američki novinar opisao ga je na sledeći način. On je predani reformator vođen vizijom svoje zemlje na Zapadu. Tečno govori engleski i prati najnovije trendove u poslovanju i tehnologiji. On je modernizator koji neustrašivo uvodi svoju zaostalu zemlju u dvadeset i prvi vek, boreći se u tom poduhvatu protiv konzervativnog mentaliteta i brojnih predrasuda svog naroda. Kao pravnika po obrazovanju, najviše ga interesuje uvođenje vladavine prava i obračun sa korupcijom (koja je u njegovoj zemlji zahvatila sve slojeve društva i sve nivoe vlasti). Često se sreće sa istaknutim zapadnim državnicima, a još češće sa zapadnim investitorima koje ohrabruje da ulažu u njegovu zemlju i garantuje im da će, ako to učine, njihov kapital biti siguran. Posebno je ponosan na svog ministra obrazovanja koji sprovodi temeljitu reformu školstva, sa posebnim akcentom na digitalizaciju. Duboko je uveren da budućnost njegovog regiona, poznatog po ratovima te etničkim i verskim sukobima, leži u miru i saradnji, i učiniće sve što je do njega da se ti snovi ostvare. Radi i noću i danju, i to zahteva i od svih zaposlenih u svojoj administraciji (veći deo njegovih ministara su još relativno mladi ljudi, u svojim četrdesetim). Jedini greh mu je to što pokušava da ide previše brzo. Plaši ga samo to da će mu ponestati vremena, i da neće stići da sve ostvari pre nego što umre – „Život je kratak, mnogo toga se može desiti…“ kaže pomalo zabrinuto, očigledno aludirajući na mogućnost da bude meta političkog atentata. Međutim, uprkos tome što konzervativni krugovi pružaju otpor njegovim reformama, većina njegovih zemljaka odobrava to što radi i uživa veliku podršku u narodu.

Otkrijmo prvo manje bitan detalj – novinar je Tomas Fridmen, o kojem je na Peščaniku nedavno već bilo reči. Ali o kome govori Fridmen? Polako čitateljko, ne podiži odmah ruku, nije onaj na koga si prvo pomislila. U pitanju je saudijski princ Mohamed bin Salman, formalno aktuelni zamenik predsednika (ne, čitateljko, nije prvi potpredsednik), a de facto predsednik saudijske vlade.

Pošto je saudijski novinar Džamal Kašogi, poznat kao otvoreni kritičar režima u Rijadu, „nestao“ u saudijskoj ambasadi, Tomas Fridmen, koji je pre nepunih godinu napisao gorepomenuti hvalospev velikom modernizatoru, uzrujano je tvitnuo da zahteva od princa Salmana da odmah oslobodi Kašogija. Već tada je većini ljudi na svetu (ali očigledno ne i Fridmenu) bilo jasno da je isteklo vreme za takve apele. Danas to sa sigurnošću znamo: Kašogi je u konzulatu bio mučki ubijen, a zatim i raskomadan (možda ne tim redom), a raskomadani delovi njegovog tela su, već u trenutku kada je Fridmen pisao svoj dirljivi apel, ležali razbacani po različitim delovima Istanbula.

Dobro, svako se prevari, Fridmen doduše znatno češće nego drugi, ali to je ljudski, ko radi taj i greši. Obrazovani i slatkorečivi saudijski princ očigledno je uspeo da šarmira ovog iskusnog i višestruko nagrađivanog novinara i ubedi ga da je nešto što nije, zar ne?

Naravno, ne. Fridmenova slika princa Salmana kao neumornog reformatora i zagovornika vladavine prava nije bila nikakva greška, već sasvim svesno obmanjivanje američke javnosti o pravoj prirodi režima u Saudijskoj Arabiji. U trenutku kada je Fridmen pisao svoj hvalospev, saudijske snage su već godinama vršljale po Jemenu bezobzirno ubijajući civile. Vrhunac te zločinačke kampanje desio se u avgustu ove godine, kada su saudijske snage uništile školski autobus pun dece, što nije naročito uzrujalo Fridmena, niti vlasti u Vašingtonu. Čak i posle mučkog ubistva Džamala Kašogija, koje je izazvalo konsternaciju u celom svetu (samo prividno paradoksalno, veću nego raznošenje školskog autobusa punog dece), američki predsednik Donald Tramp je izjavio da ne razmatra uvođenje sankcija Saudijskoj Arabiji jer Amerika zarađuje mnogo novca od prodaje oružja ovoj zemlji.

U tom smislu, jasno je čemu je služio Fridmenov hvalospev o refomatoru i modernizatoru – on je trebalo da bude ušećerena oblanda koja će pomoći američkoj javnosti da lakše proguta gorku pilulu saradnje sa jednim dokazano zločinačkim režimom – dobro, znamo da Saudijska Arabija nije savršena, ali stvari idu nabolje, da vidite samo kako mladi princ dobro govori engleski, kako je samo obrazovan, a tek digitalizacija… Priča o „reformama“ i „modernizaciji“ trebalo je da realpolitičkoj računici Vašingtona navuče masku principijelnosti. Tramp, međutim, slabo mari za principijelnost, pa je ne trepnuvši rekao pravu istinu – ne zanimaju nas ljudska prava, već isključivo interesi. Amerika na prvom mestu, a neposlušni novinari i jemenski školarci neka se sami čuvaju. To je slika sveta danas.

Čitateljka će možda čitajući ove strašne priče o Saudijskoj Arabiji pomisliti, dobro, kod nas ipak nije ni približno tako strašno. Nema više rata, nema više ratnih zločina i konačno niko u Srbiji nije ubijen iz političkih razloga. To je tačno, ali pod jednim uslovom – da Kosovsku Mitrovicu ne smatrate delom Srbije.

Peščanik.net, 27.10.2018.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Kerovi

The Guardian – Erdogan kao zaštitnik novinara