Političari svih partija zahtevaju: „Politika mora kontrolisati ekonomiju, a ne obrnuto.“ U stvarnosti, oni se povinuju diktatu tržišta.

Jeste li čuli, Grci treba da glasaju o evru i vlada predlaže listić sa dve mogućnosti.

Ili: Grčka treba da prihvati paket za spas evra, iako to znači da će građani osiromašiti, uz izuzetak nekoliko vodećih političara i ultra bogataša.

Ili: Grčka treba da odbije ovaj paket, iako to znači da će građani osiromašiti, uz izuzetak nekoliko vodećih političara i ultra bogataša.

Vic, naravno. Ili još bolje: gorko-maliciozna satira.

Ali zar u stvarnosti nije upravo tako: građani više nemaju izbora, čak ni u Grčkoj, gde je demokratija nastala pre dve i po hiljade godina? I ako ga imaju, to je izbor između dva zla.

Sva moć države izvire iz naroda, kaže član 20 nemačkog ustava. Nije predviđeno da moć izvire iz rejting agencija ili hedž fondova. Ali „tržišta“ ipak utiču na odluke parlamenata: inekcije kapitala bankama, milijarde pomoći državama, otpis dugova i zabrana daljeg zaduženja.

Oni koji se bave krizom pitaju se koja je kriza u pitanju: kriza evra, kriza duga, bankarska kriza, kriza poverenja, kriza kapitalizma? Ili: kriza demokratije?

Mnogi akteri na finansijskim tržištima smatraju demokratiju, opreznije rečeno, nedovoljno optimalnom. Zato što je previše spora. Dok oni u sekundi premeštaju milijarde sa jednog mesta na drugo, politici su potrebni nedelje i meseci da napravi jedan običan fond solidarnosti. I on je uvek premali, jer su parlamenti puni ljudi koji oklevaju, dok se na berzi neprekidno okreće onaj veliki točak.

Grčkoj su potrebne oštre mere štednje i više reformi, presudili su eksperti na kraju ove godine. Tome su se usprotivili Grci, u parlamentu i na ulicama. Grčkoj je potrebna solidarnost Evrope, koliko god da košta, kažu drugi stručnjaci. Tome su se usprotivili Nemci i Francuzi. Sve potpuno demokratski, ali zastrašujuće neefikasno.

Do nedavno, tržišna ekonomija i demokratija su bile dve strane iste medalje. Henry Kissinger je smatrao da je pokušaj da se sovjetski sistem liberalizuje osuđen na propast, jer je nemoguće istovremeno zadržati stari sistem državne uprave nad ekonomijom – to se zove i kineski put, uvođenje kapitalizma uz istovremeno osiguranje političke moći partije.

Dvadeset pet godina kasnije, Kina i Rusija su postale svetske velesile, iako se prva dosledno lišila demokratije, a druga ima sistem koji se može nazvati usmerenom demokratijom (više usmerenom nego demokratijom). Danas bi na tajnom glasanju ljudi sa berze verovatno pretegao stav da bi i Evropi bila dobrodošla jedna doza Putina.

Posle pada berlinskog zida i gvozdene zavese, Evropa je obećala dve stvari: slobodu i visok standard. Ako demokratija ne bude mogla da održi materijalni deo evropskog obećanja, ako evro nestane, inflacija obezvredi novac, a teška recesija proguta radna mesta, biće uništen osnov postojanja Evrope.

U Nemačkoj još uvek nema desno-populističkog, nacionalističkog, antievropskog pokreta, niti snažnog Vođe koji bi doveo u pitanje postojeći sistem i ponudio nam da se manemo ovog demokratskog glupiranja. Ali možda će se pojaviti i biti izabran, ako Evropa propadne?

Pametni političari svih partija, od Merkelove pa ulevo do Gisija zahtevaju da se ponovo uspostavi primat politike nad ekonomijom. To je u redu, to bi bilo važno postići.

Ali njihove reči su očigledno u suprotnosti sa njihovim delima. Politika se već mesecima sve više povinuje zahtevima tržišta, od jednog sastanka na vrhu do drugog, od jedne krize do druge.

U Grčkoj i Italiji tehnokrate su preuzele vlade, čiji je glavni zadatak da prevaziđu otpor građana i poslanika protiv (navodnih?) ekonomskih nužnosti.

Za Berluskonijem ne treba prolivati suze, ali uprkos tome može se sa skepsom konstatovati da je politika u Rimu i Atini poverena stručnjacima koji su loši političari. Možda će to pomoći u krizi evra, ali u krizi demokratije svakako ne.

 
Uwe Vorkötter, Frankfurter Rundschau, 30.12.2011.

Preveo sa nemačkog Miroslav Marković

Peščanik.net, 03.01.2011.