Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Iz ruskih zvaničnih izvora čulo se da EU ne može da bude geopolitička sila ukoliko teži bliskoj saradnji sa Amerikom.

To kao odgovor na izjave iz evropskih prestonica da se nadaju bliskoj saradnji s novim američkim predsednikom i njegovom administracijom. U multipolarnom svetu, ruski je stav, EU ne može na takav način da bude jedan od polova. Pa će, implikacija je, EU biti irelevantna u visokom društvu svetskih sila. To je jedno pitanje o tome kuda ide EU.

Drugo je dokle bi mogla da ide centralizacija EU? Ako se ne zaustavi na tome da se zadužuje kako bi finansirala države članice samo u izuzetnim okolnostima već redovno, to bi značilo da bi se EU polako preobražavala u federaciju, dakle državu. Posebno sada kada je Uniju napustila Britanija, koja nikako ne bi bila sklona rastućoj centralizaciji. U tome bi imala podršku bogatijih zemalja članica, koje će sada teže moći da zaustave proces centralizacije. Tome valja dodati i predloge da se ulaže u evropske snage bezbednosti. Snagama je potreban cilj, strateški u svakom slučaju, što je opet povezano s prvim pitanjem.

EU je zamišljena kao mirovni projekat pod pretpostavkom da (1) najveći rizici bezbednosti u Evropi potiču iz Evrope i (2) da je potrebno ukloniti kolonijalističke sklonosti evropskih država. Unija ograničava i rizike i ambicije. Potrebno je, naravno, uzeti u obzir ulogu NATO saveza, ali osnovne pretpostavke ostaju nezavisno od toga da li taj sistem kolektivne bezbednosti postoji ili. Sve dok ne postoji zajednička vojna sila, spoljna politika EU ne može da se rukovodi ciljevima koji bi zahtevali njeno značajnije i trajnije oslanjanje na silu u nekom drugom delu sveta ili u kriznim područjima.

Tako posmatrano, EU je zapravo prepreka multipolarnog sistema koji bi se rukovodio odnosom snaga i na kraju bi predstavljao svetsku verziju Meternihove Evrope. Gde bi velike sile održavale ravnotežu sopstvenih snaga i donosile odluke o teritorijalnim i drugim sporovima među drugim državama. Više je nego jasno da EU, ovakva kakva, je ne bi mogla da učestvuje u tom geopolitičkom poretku. I u meri u kojoj bi bila izvan njega predstavljala bi, kao i sada, prepreku da se on uspostavi.

Moguće je da je postojala nada da će Trampova administracija biti spremna na građenje takvog sistema međunarodnih odnosa. Posebno ukoliko se verovalo da je bio pod uticajem Henrija Kisindžera, s kim se povremeno savetovao. No, to je verovatno bila zabluda jer je sam Tramp uglavnom bio sklon bilateralnim odnosima, bilo da je reč o sukobima ili o sporazumima. Malo je verovatno da bi bio sklon multipolarnom sporazumevanju u najvećoj meri i zbog toga što donosi smanjene mogućnosti unilateralnih odluka, a njima je on najviše bio sklon. Bajdenova administracija ima drukčiji pristup, koji odgovara Uniji zato što se više oslanja na međunarodne organizacije i sporazume. A i očekivanja su da će saradnja EU i SAD u trgovačkim pregovorima s Kinom zapravo biti od koristi i jednima i drugima.

Jednostavno rečeno, da bi se svetski multipolarni sistem velikih sila uspostavio, trebalo bi da se raspadne Evropska unija.

Da li će do toga doći, prilično zavisi od sposobnosti zemalja članica da vide prednosti povećane integrisanosti. A to se ponajviše odnosi na budžetsku međuzavisnost. Problem s kojim se EU suočava nije jednostavan jer su razlike u razvijenosti i bogatstvu zemalja članica značajne. Tako da će, kao što je i sada slučaj, poreski obveznici bogatijih zemalja snositi troškove onih u siromašnijim. Što je lakše ukoliko su ti transferi klasni, dakle od zaposlenih nezaposlenima, bogatijih siromašnijima, zdravih bolesnima, a ne od jedne države drugoj jer je ovo drugo nepopularno. To, naravno, podrazumeva demokratski parlamentarizam, od čega pogotovo mogu da zaziru bogatiji.

No, kako transferi podižu kupovnu moć primalaca, povećana trgovina trebalo bi da je korisna i onima koji snose povećani poreski teret. Jedino što nije jednostavno utvrditi ko i od čega ima koliku korist u uniji od 27 zemalja. Doduše, dugoročno posmatrano, prednosti jednih nad drugima trebalo bi da se izravnaju, jedino što je politički pogled skoro po prirodi stvari kratkoročan.

EU u ne maloj meri održava upravo to što može da ima značajan uticaj na svetsku trgovinu i privređivanje uopšte. Ukoliko su interesi EU uskladivi sa američkim, uticaj na sve druge bi bio veliki. To je problem s kojim će se suočiti Kina jer EU i SAD imaju određene zajedničke zahteve. Tako posmatrano, povećana prekoatlantska saradnja značajno povećava ekonomski uticaj na druge zemlje i regije.

U tome je uloga Rusije mala, za razliku od geopolitike odnosa snaga. Rusija će nastaviti da bude važna u odnosima grube sile, gde bi pomogao razlaz EU i Amerike. To kako sada stvari stoje ne čini se da je put kojim će ići i donekle ujedinjenija EU i nova američka administracija.

Novi magazin, 20.12.2020.

Peščanik.net, 23.12.2020.