Dobro, priznajem, položaj umetnika u Srbiji pre 500 godina bio je bolji nego danas. Eto, da malo, šaljivo, parafraziram dragog kolegu Mitrovića. Računam da đavo u Srbiji još nije odneo i šalu, ali da ipak pređem na stvar.

U odgovoru na primedbe koje su stigle na moj tekst, želim da iznesem nekoliko, po mom mišljenju, bitnih zapažanja.

Najpre, mislim da nema smisla praviti razliku između „slobode privatne akcije“ i „slobode građanina“ i na tome temeljiti „dva tumačenja“ liberalizma. Kakva je to „sloboda građanina“ ako ne obuhvata i „slobodu akcije“, i obrnuto; pravo da se slobodno sedi u ćošku, šta? U najboljem slučaju, to mogu biti samo dve strane istog „novčića“.

Drugo, evo šta Hajek, taj rodonačelnik odvratnog i strašnog neoliberalizma zaista kaže o slobodi i o njenom odnosu prema osećanjima, moralu, društvu.

„Ne mislim da će stvar slobode prevladati sve dok nam se emocije ne probude… Sloboda nije samo jedna od pojedinih vrednosti, nego je ishodište i uslov većine moralnih vrednosti… Ono što slobodno društvo nudi pojedincu mnogo je više nego što bi pojedinac mogao da učini kada bi samo on bio slobodan“. To je dakle, taj hladni, bezosećajni, beskrupulozni, sebični neoliberalizam.

Treće, nisam ja izneo nikakvo „pežorativno mišljenje o Kubi“, kako kaže Mitrović. Ja čak nisam govorio o Kubi. Prosto sam izneo jednu (ovdašnju) činjenicu; rekao sam da mnogo ljudi iz Srbije odlazi na Kubu, da o njoj posle priča prave bajke, ali da niko od njih ne ide tamo: pod a) da živi, pod b) da radi, pod c) da se školuje i pod d) da se leči. Ali, dobro, priznajem, nemam visoko mišljenje o tome kako sa tim stvarima stoji na Kubi, pre svega vođen ponašanjem samih Kubanaca koji masovno beže iz tog zemaljskog raja, no, da ne širim, i ne šiljim. Međutim, od četiri navedene „stavke“, Mitrović se osvrće samo na jednu – poslednju, na zdravstvo, a i tu pominje samo jedan primer, Majkla Mura. I računa da je to dovoljno i da je time oborio sve četiri moje konstatacije. Podaci o efikasnosti zdravstvenog sistema, koje Mitrović zatim obilato navodi, govore o odnosu između para potrošenih za zdravstvo, sa jedne, i kvantiteta i kvaliteta zdravstvene zaštite koja se za te pare dobije, sa druge strane, ali to nije tema mog teksta.

Da se vratimo na stvar. Znam i ja jedan slučaj, sličan Murovom. Na Kubu je išao da se leči i Ugo Čavez, u mom tekstu pominjani, sad već bivši predsednik Venecuele, pošto nije imao sreće kao Mur. Ali šta sve to menja. To su usamljeni slučajevi, retki primeri, jednom rečju izuzeci, koji i ovom prilikom, uprkos Mitrovićevom naporu, mogu samo da potvrde pravilo.

Četvrto, ja sam napisao da danas umetnici imaju mnogo veći društveni značaj i uticaj nego ranije i da su mnogo više društveno pa i politički angažovani, kao i da su ranije vrlo retko, ako su uopšte, javno izlazili izvan okvira svoje profesije. Napisao sam: „danas su mnogi umetnici poznatiji po svojim političkim stavovima, nego po svojim delima“. Na to mi Mitrović odgovara tvrdnjom (američkog) pozorišnog reditelja da je „Mocart… jedan od najintenzivnije politički angažovanih umetnika u istoriji“, jer „svaka njegova opera je radikalni gest odnosa između vladajuće i radničke klase“. Ali, ja uopšte nisam govorio o angažovanosti samih umetničkih dela, ko bi to još i sporio, u tom smislu svaka je umetnost (manje ili više) angažovana, moje se zapažanje odnosilo na nešto sasvim drugo. Tako da Mitrovićeva argumentacija meni liči na pokušaj da se pažnja javnosti skrene sa glavne teme.

A glavna tema je, i to je „peti element“: odnos umetnika, kulturnih radnika i, uopšte, ako hoćete, inteligencije prema pitanju pred kojim se danas nalazi Srbija. Na koju će stranu. Na zapad ili na istok. Da li će se opredeliti za reforme ili ne. Za one reforme koje je započeo Zoran Đinđić, a koje se, do dana današnjeg, opstruišu i razaraju (i time razara srpsko društvo). Baš zbog toga jako mi je drago što je Mitrović pomenuo Ekonomsku politiku, list koji već odavno ne postoji, u kome smo zajedno godinama radili. Radeći na knjizi koju Mitrović pominje – u čemu mi je mnogo pomogao, na čemu se i ovom prilikom zahvaljujem – ja sam se malo više bavio prilikama u SFR Jugoslaviji i Srbiji pre pola veka, u vreme Privredne reforme 1965. godine. I primetio sam jednu za mene neočekivanu stvar. Tada je, naime, tzv. humanistička inteligencija (naročito praksisovci) bila izrazito protiv (tržišnih) reformi i Ekonomska politika je sa njima vodila žestoke rasprave. Neću da kažem da je ta reforma propala pre svega zbog otpora (i partijske i vanpartijske) intelektualne elite, ali da je ona tome dala jak doprinos – a time i propasti Jugoslavije, jer je tada propao poslednji realno utemeljen pokušaj da se ta zemlja reformiše i sačuva – u to nemam nikakve sumnje. Slična je situacija, po mom mišljenju i danas. I to ne poslednjih godinu-dve dana, nego poslednjih 10 godina.

Zašto tako mislim? Zato što naši umetnici (i uopšte, poslenici u „sferi duha“, ali su se nekako umetnici, pre svih, i protiv moje volje, našli na „tapetu“) na pitanje „kada im je bilo bolje“, tj. kako bi želeli da im bude, gotovo horski odgovaraju: (kao) pre 30-40 godina. Dakle, u vreme socijalizma. A zašto im je tada bilo bolje? Zato što je država odvajala više para za kulturu. Jeste da je bilo manje slobode, ali je bilo više para. I – šta iz toga možemo da zaključimo? Pa, zaključujemo da naši umetnici, koji sa toliko prezrenja govore o novcu, materijalnim vrednostima, potrošačkom društvu i sličnim banalnostima, kad se pred njih, lično i kolektivno, postavi dilema „sloboda ili pare“, oni (masovno) izaberu – ovo drugo. To je (bila) ključna poenta mog teksta.

„Potpuno iznenada, ali zato neočekivano“, da se, na kraju, još jednom (gorko) našalim, Mitrović mi u ruke gura najbolji argument za tezu koju zastupam. On citira, kako sam kaže, „sa simpatijama“ jednu našu „poznatu kulturnu radnicu“, koja kaže: „ako biram između onog režima koji je tvrdio da je čovek najveće bogatstvo, pa uglavnom lagao, i ovoga koji tvrdi da treba da ostanem bez posla i pritom ni malo ne laže – opredeljujem se radije za delimično laganje“.

Moram priznati da ono na šta Mitrović gleda „sa simpatijama“ ja gledam sa razočaranjem, da ne upotrebim neku težu (i adekvatniju) reč.

Naši „kulturni radnici“, dakle, više vole da žive u laži i neslobodi, samo ako će država za uzvrat da im obezbedi neki posao, neku materijalnu nadokandu, neku (sitnu – jer „crkavica“ im se zapravo udeljuje) apanažu. Oh, kako uzvišeno!

I svoj prvi tekst i ovaj sada ja sam pisao sa iskrenom nadom – ma, kakvi nadom, sa žarkom željom – da, u stvari, nije tako, da tako misli samo manjina koja je samo glasnija i agresivnija. Gospodo ili drugovi, svejedno, kulturni radnici, molim vas, uverite me da grešim.

 
Peščanik.net, 22.01.2014.

Srodni link: Milutin Mitrović – Rodu o… (neo)liberalizmu

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)