„Vlada donosi odluku o prestanku svojstva kulturnog dobra zgradama Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore i Ministarstva odbrane u Beogradu. U Beogradu, 14. novembra 2024. godine.“
Za to vreme, jedan bager kida, ruši, odvaljuje terase, prozore, stubove naše „Juge“, hotela koji je oduvek bio mnogo više od jednog hotela. To je bio apsolutni simbol Zemunskog keja, čitavog Beograda i jedne zemlje koja je stvarala i čuvala svoje kulturno nasleđe…
Za to vreme, neki radnici, nekih firmi, bez nekih neophodnih papira, pokušavaju da čupaju tramvajske šine sa Starog Savskog mosta pod okriljem noći i postavljaju betonske barijere da bi sprečili građane i građanke Beograda da pređu svoj most i dođu do svog posla ili kuće. Srećom, ovde stameno stoji šaka ljudi koja svojim promrzlim telima čuva taj most skoro 20 dana i noći.
Za to vreme, kopa se po Beogradskoj tvrđavi, opet bez tih nekih papira jer nešto se širi (ulica), a nešto smanjuje (vrednost najznačajnijeg kulturnog nasleđa Republike Srbije). Treba ipak udobno u svom vozilu stići do K-distrikta, naselja koje je već ranije nepovratno ugrozilo Beogradsku tvrđavu.
Za to vreme, neki ljudi su zastali na 14 minuta jer je 14 dana ranije 14 života ugašeno kada je pala nadstrešnica sa jednog kulturnog dobra u Novom Sadu.
Za to vreme, Sajam se sprema za svoje poslednje događaje jer će uskoro i njega napasti bageri i ljudi bez onih prokletih papira, jer samo je jedna hala prepoznato kulturno dobro, ove ostale su tu ionako bez veze.
Za to vreme, ispisujem ove reči koje zapravo nemaju nikakav značaj. One su samo poslednji vapaji za simbolima grada u kom sam rođena, u kom sam odrasla i u koji sam se vratila nakon što sam iz njega otišla. Taj vapaj je zagušen zvukom udaraca bagera u čelik i beton. Ova slova se ne vide u (toksičnoj) prašini koja se diže iznad ruševina u koje se pretvaraju naša najznačajnija kulturna dobra i simboli grada. U toj prašini nestaju vrednosti koje su decenijama negovane i koje je trebalo da prenesemo našoj deci i unucima.
Početak ovog teksta me podseća na izveštaj sa nekog ratišta. To nije čudno jer se kulturna dobra uglavnom nasilno uništavaju tokom ratnih sukoba kada jedna strana s namerom želi da uništi simbol, identitet, ponos one druge. Ali u našoj priči mi nismo u ratu i svi smo na istoj strani, zar ne?
Ko onda, čiji simbol i identitet nasilno uništava? Nasilno, da, ispravna je reč. Nasilno je jer je van zakona, bez papira, bez studija izvodivosti, bez javne debate, bez opravdanih razloga.
Očuvanje i zaštita prirodnog i kulturnog nasleđa je izuzetno odgovoran, neprestan i globalni zadatak. Potreba za izvršenjem ovakvog zadatka konkretnije je prepoznata posle Drugog svetskog rata, jer su razaranja koja su se desila u ratu inicirala potrebu da se porušeno obnovi, da se preživelo sačuva i da se kulturno nasleđe zaštiti u budućim konfliktima i ratovima.
Kulturno nasleđe je meta u vojnim sukobima ili terorističkim napadima zbog svoje političnosti. Njegovo ciljano uništavanje kao mesta sećanja, simbola nacije ili kulturnog identiteta, predstavlja ugrožavanje ljudskih prava, o čemu brinu mnogobrojne međunarodne institucije i organizacije. Ubrzo nakon Drugog svetskog rata, 1954. godine, u Hagu je potpisana „Konvencija za zaštitu kulturnih dobara u slučajevima oružanih sukoba“, kojom se (u)tvrdilo da je „svako oštećenje kulturnih dobara, bez obzira kom narodu pripada, šteta za kulturno nasleđe čitavog čovečanstva, jer svaki narod doprinosi svetskoj kulturi“ (UNESCO 1954). Takođe, nakon Drugog svetskog rata su se ipak naučile neke stvari, potpisali su se neki sporazumi, ustanovila su se neka pravila, osnovale silne mreže vrhunskih svetskih stručnjaka i organizacija i učvrstili zakoni. Tako bi bar trebalo da bude.
Uništavanje graditeljskog nasleđa tokom rata u bivšoj Jugoslaviji bilo je takvih razmera da je podstaklo reanimaciju izraza „urbicid“ (urbicide) koji u prevodu znači „masakriranje grada“. Ovaj koncept je osmišljen 60-ih godina prošlog veka u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je u toku bio ubrzani urbani razvoj, pa je ovim terminom pokušano da se ukaže na ugrožavanje grada, kako njegove arhitektonske, materijalne forme, tako i kulturnih, društvenih i političkih dinamika koje od nje zavise. Ovaj izraz se ne odnosi samo na uništavanje materijalnog, fizičkog u gradu. Štaviše, on podrazumeva i uništavanje nematerijalnog, simboličkog, ali i stvarnog, drugim rečima – života kakav je postojao u sklopu tih materijalnih formi koje su uništene. Sve što se danas dešava u Beogradu može se nazvati „urbicidom“.
Svaki grad je metaforično nekakav palimpsest, po kome se „piše“ i „briše“ i koji, u teoriji, može da nam ponudi bezbroj priča, slika i svedočanstava o svojoj istoriji i nasleđu. Međutim, ako stvarajući nove slojeve (što je naravno neizbežno i poželjno) nesmotreno, bezobzirno i nasilno uništavamo stare (što nije neizbežno i nikako nije poželjno) dobićemo svuda iste gradove, sa istim šoping centrima, istim staklenim kulama, istim waterfrontovima…
Menjanje izgleda grada, njegovog pejzaža je proizvod bezbrojnih intervencija prethodnih i sadašnjih vlasti (donosilaca odluka) koje su kroz te procese pokušavale da ostvare i/ili ovekoveče svoje ideološke težnje, ostavljajući vidljive i nevidljive tragove na gradu. Ukoliko su ti vidljivi tragovi veliki, onda su po pravilu trajni i zauvek menjaju izgled grada. Zapravo, ova tendencija da se izgradnjom grandioznih struktura učvrsti moć, oblikuju narativi i ostavi neuništiv trag u istoriji, milenijumima je stara. Vladari su oduvek koristili monumentalnu arhitekturu kao sredstvo za izražavanje svoje moći, bogatstva i legitimiteta, pa su tako piramide građene po zahtevu faraona Kufua, šah Džahan je inicirao izgradnju Tadž Mahala, a Perikle Akropolja.
Dakle, građenje monumentalnih zdanja uglavnom je predstavljalo pokazivanje dominacije i moći. Logično, onda i uništavanje monumentalnih zdanja predstavlja pokazivanje dominacije i moći. Biblioteke, mostovi, palate rušeni su odvajkada: Aleksandrijsku biblioteku uništili su vojnici Palmire; monumentalne skulpture Buda iz Bamijana u Avganistanu uništili su talibani; čitav iranski grad Persepolis zapalili su vojnici Aleksandra Velikog; bombardovanje Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu u Beogradu naručio je Hitler lično. Ovaj niz se nastavlja u nedogled, zalazeći i u 21. vek, u kojem su čitavi gradovi i nabrojana kulturna dobra od izuzetne vrednosti delimično ili potpuno uništena u Siriji, Ukrajini, Palestini i drugim delovima sveta u kojima, dok ovo pišem, traje neka vrsta oružanog sukoba.
Međutim, svi ovi primeri dolaze iz ratova, terorističkih napada ili oružanih sukoba, sa željom rušenja simbola i osećaja mesta, skrnavljenja identiteta ili brisanja sećanja. Zato ponavljam, zbog čega se sada ovako agresivno i ekspresno uništavaju simboli Beograda i njegovo kulturno nasleđe? Nije zbog modernizacije i progresa. To sve može da se dešava i bez uništavanja najvećih i najjačih simbola ovog grada.
Trenutno neki ljudi manično brišu slojeve grada koji čine njegov identitet, stvarajući nove, koji ni po čemu neće biti autentični i vredni (osim u monetarnom smislu). A neki drugi ljudi uglavnom to pomireno i skrušeno posmatraju, sve više mrzeći ovaj grad koji ništa nije skrivio i koji po ko zna koji put u svojoj istoriji trpi agresiju, ali ovoga puta ne od bombi, već od bagera.
Autorka je naučna saradnica na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu. Delovi teksta preuzeti su iz autorkine knjige „O čemu govorimo kad govorimo o nasleđu“, koja u izdanju Instituta izlazi iz štampe u decembru 2024.
Peščanik.net, 19.11.2024.
