Film Tri dana za ubistvo, dobra kriminalna komedija za koju je scenario napisao Lik Beson, izašao je 2014: krvavo i šašavo, prava screwball komedija sa Kevinom Kostnerom. Iste godine izašao je i Novembarski čovek sa Pirsom Brosnanom, špijunski triler srednje žalosti. U prvome Kostner pokušava da ubije teškog kriminalca u hotelu Jugoslavija i tom prilikom gornji deo zgrade eksplodira, a u drugom Brosnan i junakinja traže se na imaginarnoj beogradskoj železničkoj stanici, lepo uređenoj, sa sve dostupnim kompjuterima. Deset godina docnije, fantastičnija varijanta se ostvarila, realnija još dugo nema šanse. Spontana i namerna rušenja postala su svakodnevica Srbije, ubijanje građana zgradama koje se ruše i građenje zgrada bez građana. Trampov zet će srušiti ostatke Generalštaba – nadamo se bez ljudskih žrtava – i sagraditi prazne stanove i luksuzni hotel… Dođi, Kostnere, pa ga sruši!
Uzalud je govoriti o hotelu Jugoslavija, šta je značio dok je bio nov, u šta se pretvorio za vreme rata, čega se sećamo i šta bismo hteli da zaboravimo. Sećam se ponekog mirnog ručka napolju sa rečne strane, nekog kongresa i gostovanja tršćanskog restorana Il Nastro blu, koji je u hotelu Jugoslavija izgledao neuporedivo luksuznije nego na svojoj originalnoj lokaciji. Ne više od toga, sem što su moji, kad su se penzionisali, stanovali preko puta Jugoslavije. Hotel je predstavljao realnost koja je bila dostupna, ni više ni manje od toga. Uništavanje jugoslovenskog brutalizma izvedeno je uglavnom ranije u svom eponimskom prostoru. Jedan od najbednijih primera je područje Sutjeske i Tjentišta. Neki spomenički prostori očuvani su, neki su zastrašujuća sramota, kao mostarsko partizansko groblje. Kad je reč o hotelu, osećanja su sasvim drugačija, mešana, neideologizovana, neopterećena ni poštovanjem ni novom mržnjom. Rušenje hotela je čupanje iz žive svakodnevice, otmica pogleda na koji smo navikli, zlobno gaženje korneta sa sladoledom, upravo oduzetog detetu.
Ima još jedna stvar, koja raste kad se šetate po Beogradu i mnogim drugim gradovima – raste bes i otpor: čelnici gradova u Srbiji sistematski rade na uništavanju gradova i urbanosti u Srbiji. Neki više, neki manje, neki se i opiru, ali sabirni (vala i saborni) rezultat je da više nema istorijskih kuća, recimo Vinaverove, da se uništavaju sve zgrade koje su znakovi (pored puta), za koje je vezano sećanje još živog kolektiva, sve što objašnjava šta je bio jugoslovenski socijalizam, da se u korenu i cvetu uništava svaki novi prostor koji oživljava ruševine – dakle, da se preventivno uništavaju i svi prostorni znaci novog života kolektiva. Savamala ostaje nezaboravni primer, prva rezerva besa koji se otada sve više povećava. Nema nikakve sumnje da je to smišljen državni projekt. Gradovi su opasni, puni baba koje jedva čekaju da lupaju u lonce sa balkona i koje zaverenički šapuću po pijacama, omladine koja bi da šutira kante pre nego što šutne celu zemlju i ode u gurbet, starih revolucionara kojima se zasvetle oči ispod sedih obrva kad neko napadne univerzalnog precednika, naizgled finih dama koje prostački psuju policajce, i uopšte legla svake opasnosti po vlast. Gradonačelnici sa bundevastim glavama tu su da prvi opaze, prijave, optuže, prebiju, pohapse, pa bogme i ubiju ako treba: žbiri posebne vrste, tužibabe celokupnog stanovništva, dresirani da nanjuše urbanost i na nju instantno reaguju. A Jadar je pokazao da zapravo isto osećaju i prema seljacima…
Hotel Jugoslavija žrtva je tog sloja vlasti, prenosnika ključnih zamisli o vladanju u sistemu koji sam nazvala kapilarnom ohlokratijom. Hotel Jugoslavija nije bio hotel Pera u Istambulu, ali sad bi mogao postati nešto slično: hotel-fantom („It’s Johny!!!“), mit, prenos sećanja, opomena da je prošlost ponekad gadno osvetoljubiva – ako postoji neko ko je podstiče. Sudbina budućeg hotelsko-stambeno-poslovnog kompleksa ne mora biti svetla, a bogme ne mora ni biti ostvarena. Poziv Kostneru ostaje otvoren.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
