Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Naravno, u predizbornoj halabuci je sasvim nezapaženo prošla vest da „država osniva registar neplaćenih računa“. Dakle, kako nas obaveštava Anica Telesković u Politici, svaki privrednik će morati da svoje fakture prijavljuje državnoj blagajni, tj. Upravi za trezor; ko to ne uradi neće moći da naplati isporučenu robu ili izvršenu uslugu. Štaviše, može biti i kažnjen – od 100.000 do dva miliona dinara.

Ova novina uvedena je zapravo izmenama Zakona, uobičajeno dugačkog i rogobatnog naziva, „o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama“, usvojenom u decembru prošle godine, koji treba da počne da se primenjuje od 1. marta.

O čemu se ovde radi? Ukratko, a kako objašnjavaju u Ministarstvu finansija, osnivanje Centralnog registra faktura treba da doprinese „uspešnijem izmirivanju dospelih obaveza u rokovima propisanim zakonom, smanjenju docnji i poboljšanju planiranja i upravljanja javnim sredstvima“. Dakle, da sasvim pojednostavimo, država ima problema u raspolaganju svojim novcem. Drugim rečima, radi se o njenoj neorganizovanosti, neefikasnosti i neodgovornosti. I – kako ona to rešava? Tako što nameće nove obaveze privatnicima. Dakle, ne tako što pooštri disciplinu, pojača kontrolu i preduzima mere protiv nesavesnih državnih činovnika, nego tako što taj, tj. svoj, tj. državni posao – prebacuje na privatnike.

Obrazloženja zakona obično prati i neka projekcija troškova i drugih nus-produkata koje će on izazvati. U ovom zakonu toga nema. Razumljivo, jer to državu neće koštati ništa, mada će troškovi privatnog sektora biti enormni. Nema sumnje da se radi o hiljadama radnih sati; gruba računica pokazuje da će radeći tuđi, tj. posao državnih organa, privatnici potrošiti čitavu godinu dana. Godinu dana neplaćenog rada za državu, to jest za poslove radi čijeg obavljanja se plaćaju (inače vrlo visoki) porezi. Taj prinudni besplatni rad se nekada nazivao kuluk. U položaju „sirotinje raje“ (čak i kada nisu siroti) nalaze se, dakle, privatnici u Srbiji.

Ne mogu da odolim da ovu priču na kraju malo ne dosolim. Jednom širom, ideološkom ako hoćete, dimenzijom. Često se, naime, u ovdašnjoj javnosti može čuti da u Srbiji vlada „neoliberalizam“. Primer koji sam naveo samo je jedan „mali detalj“ koji pokazuje da je u Srbiji na delu zapravo nešto što bi moglo da se nazove neo-etatizam ili neo-sultanizam ili nekako slično. Ali neoliberalizam – nikako.

Peščanik.net, 23.02.2018.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Author: Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.