Foto: Rose Marasco
U prvoj izjavi posle dobijanja Nobelove nagrade, Svetlana Aleksijevič je na pitanje šta namerava da uradi sa novcem, odgovorila – da kupi sebi slobodu. Da na miru istražuje i piše, da možda svoje mile i drage izvuče iz Minska pre nego što bude kasno, da se negde zavuče, utiša, radi… pegla, što je radila kad je dobila vest o Nobelovoj nagradi. Možda i uspe!
Za Svetlanu Aleksijevič sam prvi put čula na dubrovačkom svetskom kongresu o ženskom pismu 1986, gde je neko spomenuo njenu knjigu o sudbinama žena u II svetskom ratu. Posle dve godine, opet na kongresu u Dubrovniku, njeno pisanje bilo je velika tema razgovora, posebno neformalnih, o ženskom pismu: jugoslovenska ekipa nije bila sasvim spremna da je prihvati, jer je autorka u međuvremenu dobila nekoliko značajnih sovjetskih nagrada, i jer su jugoslovenske feministkinje tada bile mnogo naklonjenije francuskoj teoriji, nego recimo američkom feminističkom pragmatizmu i pojednostavljenjima – dakle, i manje naklonjene neupitnom realizmu i iskazu istine sovjetske autorke. Stvari su se veoma brzo promenile: već na trećem kongresu, dve godine kasnije u Dubrovniku, dok smo napolju gledale scene slične onoj legendarnoj iz filma Kabare, jer su to bili dani prve predizborne kampanje u Hrvatskoj sa govorom Franje Tuđmana lično, teorija više nije pružala nekadašnju utehu. Sastavile smo i potpisale – ako se sećam, bilo je preko 200 potpisa – peticiju protiv rata i raspada Jugoslavije. U svetu u kojem su izgovorene i napisane reči neposredno izazivale smrt, i onih koji su ih ponavljali i onih kojima su ih ponavljali, bilo je očekivano, odgovorno i razumljivo da se postave nova pitanja. Na njih su žene u raspadajućoj i zatim raspadnutoj Jugoslaviji odgovorile onako kako istoriografija još nije ni potpuno, a još manje objektivno istražila i prikazala.
Već na početku jugoslovenskog rata čitala sam novu knjigu Svetlane Aleksijevič kao obavezno ratno štivo: to je bila njena knjiga o „pocinkanim dečacima“ – onima koji kući stižu u sanducima od cinka iz Avganistana. Autorka je postala manje poželjena, ozbiljno su je napadali i pretili joj, jer je svetu otkrila kakav je bio rat u Avganistanu i kakve je posledice ostavio na sovjetsko društvo. Po rečima same Svetlane Aleksijevič, ona nije istraživala sovjetski sistem i uzroke njegovog rastakanja, već sudbine ljudi, pre svega žena – rodbine i prijateljica. A one su podnele najveći teret i rata i survavanja režima. Kada je posle nekoliko godina rada i putovanja u zabranjenu černobilsku zonu teško obolela u Minsku, njeni prijatelji su sasvim opravdano posumnjali da je otrovana – ali ne na terenu… Obratili su se raznim organizacijama u svetu i reagovala je jedino mala feministička organizacija Women’s World pod rukovodstvom Meredit Taks (Meredith Tax): one su sakupile novac i prebacile Svetlanu Aleksijevič na Kipar, gde su se sumnje o trovanju potvrdile i autorka je pravovremeno spasena. Više se nije mogla vratiti u Minsk i počelo je njeno lutanje po Americi i zatim po Evropi, najviše po skandinavskim zemljama i Nemačkoj, od honorara do honorara, od stipendije do stipendije, od nagrade do nagrade. Samu Meredit Taks poznajem od 1993. Svojim drugim romanom Union Skver postigla je veliki uspeh, a docnije je odlučila da se posveti aktivizmu i pomaganju žena, pre svega spisateljica. Svetlana Aleksijevič je samo jedna od njenih mnogobrojnih „pacijentkinja“. Osnovala je ženski komitet u američkom PEN-u, a zatim i u međunarodnom. Napisala je ključnu publikaciju o hrvatskim „vešticama“ i razotkrila, uzgred, sa kakvom je bezbrižnošću međunarodni PEN prešao preko toga.
Svetlana Aleksijevič je uspela da napiše svoju knjigu o Černobilu. U kulturi iz koje je potekla, dotaknula je i obelodanila tri najgore traumatične tačke uništavanja ljudi u novije doba i obradila ih na jedini mogućni način – i to prvi put. Možemo li zamisliti postomoderni simboličko-referentni roman sa elementima magičnog realizma i intimnog nekognitivnog samoponiranja sa sinkopiranim unutarnjim monologom bez personalizacije, o događajima koji u osnovnim činjenicama još nisu poznati? Ako ništa drugo, tu postoji problem hronologije. Veoma bih volela da pročitam neku prozu – fantastičnu, poetičnu, dečiju, političku ili naučno-fantastičnu, o životinjama iz černobilske oblasti danas: život se tamo nastavio nasuprot svim predviđanjima. Ali pre toga, hoću da znam šta se dešavalo ljudima…
Reakcije na Nobelovu nagradu Svetlani Aleksijevič su, naravno, različite. Izdvajam dve, na koje zapravo i odgovaram. Jedna je sa kraja globalne levičarske duge, koja autorku vidi kao „majdansku fašistkinju“ koja se, eto, usudila da simpatizira sa strašnom situacijom Ukrajine, a druga sa kraja istorijski obeležene artističke strane, koja je vidi kao uvredu prave umetnosti. Obe zapravo tačno opredeljuju Svetlanu Aleksijevič: ona je izrazita antinacionalistkinja i pacifistkinja, i po pozivu i pismu je novinarka koja beleži iskaze drugih i trudi se da ih prenese što tačnije. Zanimljivo je, međutim, kako se neskrivena političnost i ponekad nezgrapno skrivena pristrasnost Nobelove nagrade za književnost reflektuje na mišljenja onih koji bi po pravilu morali najmanje mariti za nobelovska pravila, tačnije njihovo odsustvo. Nobelovu nagradu za književnost dobio je Vinston Čerčil za svoje memoare, koji su sekretarskim rukama pažljivo sklopljeni njegovi zapisi: tu je zaista teško pronaći bilo koji drugi ili drugačiji glas, i vredi ih čitati jedino zbog odličnog standardnog jezika. Žene koje su pisale ne-fikciju nisu došle do Nobelove nagrade za književnost. Pominjem samo tri koje su je izvesno zaslužile: Rebeka Vest za najbolji balkanski putopis Crno jagnje, sivi soko – a još je i ispunila zahtev tadašnjeg vremena i posle II svetskog rata postala umerena antikomunistkinja; Simon de Bovoar za Drugi pol, i Hana Arent za Ajhmana u Jerusalimu, Izveštaj o banalnosti zla. Dobitnica Nobelove nagrade za književnost je još uvek nekih deset puta manje nego dobitnika.
Zbog svega toga, nije mi žao Murakamija. Nagrada Svetlani Aleksijevič kupuje mnogo više slobode.
Peščanik.net, 15.10.2015.
Srodni linkovi:
Svetlana Aleksijevič – Izgubljena bitka
Lev Rubinštejn – Čiji je ona pisac
Svetlana Aleksijevič – Žensko lice rata
FEMINIZAM- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
- Beskonačni 8. mart - 08/03/2024
