Fotografije citalaca, Damir Romanov, Štipaljke

Fotografije citalaca, Damir Romanov, Štipaljke

Ministarka državne uprave i lokalne samouprave odgovorila je u „Politici“ od 17.1.2015. na tekstove koje smo Mario Reljanović i ja objavili na Peščaniku u četvrtak 15, odnosno u petak 16. januara. Zapravo, odgovorila je samo na moj tekst, što zaključujem iz njene fraze da „neki olako procenjuju“ da će bez posla ostati pedeset hiljada ljudi. Ta „olaka procena“ je moja, a u tekstu sam objasnio i kako sam do nje došao. Na to ćemo se vratiti.

Da je reč upravo o odgovoru na ono što je objavljeno na Peščaniku potvrđuje i samo ministarstvo na svom twitter nalogu. Tu međutim stoji da je ministarka odgovorila pre svega na Reljanovićev tekst. To nije tačno. Nijedan segment teksta u „Politici“ ne opovrgava niti odgovara na bilo koji stav ili primedbu samog Reljanovića.

Podsetimo se, Reljanović je rekao da je pismo koje su dobili čelnici ustanova i organizacija u javnom sektoru u pravnom smislu nejasno, a u smislu rukovođenja neracionalno (počevši od samog roka koji je dat za odgovore), iako se sadržaj odnosi upravo na racionalizaciju poslovanja u javnom sektoru. Ni na jedno ni na drugo ministarka nije dala bilo kakav odgovor ili barem posredno objašnjenje.

Naravno, pravno sumnjiv status materijala koji je poslalo više ministarstava rukovodiocima unutar svojih sektora ostavlja prostor za povlačenja u raznim pravcima. Reljanović je naglasio da se obaveštenje o smanjenju broja zaposlenih jednom frazom – „S obzirom na hitnost situacije neophodno je da postupite u skladu sa ovim obaveštenjem!” – pretvara u naređenje. Ali, pošiljalac poruke bi sad mogao tvrditi da nije reč ni o kakvom naređenju, nego naprosto o želji da se u zajedničkom dogovoru započne proces racionalizacije.

Protiv takvog tumačenja, međutim, stoje dve činjenice: prva se tiče „famoznih“ šest i po odsto – kako se došlo do tog procenta? Druga se tiče zadatog roka. Pri tom ne mislim na rok koji je dat rukovodiocima da odgovore na naređenje ili ljubazna pitanja iz ministarstava, već na jun 2015, kada se smanjenja moraju realizovati. Dakle, ako je reč o zajedničkom poslu, ko je odlučio o procentu smanjenja i o roku u kome je to moguće izvesti? Ni na jedno od ovih pitanja ministarka ne daje odgovor, niti uopšte pominje pismo koje su njeno ministrarstvo i druga ministarstva slala proteklih nedelja.

Drugi par rukava je priča o broju ljudi koji će izgubiti posao, te o stvarnim smanjenjima koja se žele postići. Do broja od pedeset hiljada osoba koje će izgubiti posao došao sam, da ponovim, na sledeći način. Pošao sam od toga da je svim organizacijama i ustanovama u javnom sektoru poslat isti materijal, u kome stoji da broj zaposlenih treba smanjiti za šest i po odsto. Zatim sam uzeo najnižu procenu ukupnog broja zaposlenih u javnom sektoru – oko osamsto hiljada – i izračunao da je to smanjenje od oko pedeset hiljada. Pri tom sam se ogradio, rekavši da to važi ako su ispunjena dva uslova – prvo, da su svi dobili pismo; drugo, da zaposlenih ima osamsto hiljada. Ukoliko su te dve pretpostavke tačne, onda važe i ostale primedbe iz mog teksta.

Kako je na to odgovorila ministarka? Pa, u stvari, nikako. Ona je mogla reći da ja grešim ili zato što pismo nije poslato svima ili zato što tačan broj zaposlenih nije osamsto hiljada. Ali, ništa od toga. Ministarka je stvari samo dodatno zakomplikovala iz čega bih zlonamerno mogao da zaključim da je to uradila u nameri da čitavu sliku učini još nejasnijom. Ali, nema razloga da budem zlonameran, pa ću pokušati da objasnim gde ministarka greši u svom odgovoru i tako joj omogućim da u novom pokušaju, ako joj je zaista stalo do toga da razjasni stvari, bude uverljivija.

Ministarka se u kratkom intervjuu za „Politiku“ nigde ne obazire na šest i po odsto koji stoje u objašnjenju i tabeli što ih je njeno ministarstvo poslalo. Naprotiv, ona uvodi novi procenat. Reč je sada o pet odsto. Ovako ministarka: „u ovoj godini izdaci iz budžeta za plate službenika u opštinama i gradovima, državnoj upravi, uključujući i zaposlene u zdravstvu [biće] smanjeni za pet odsto u odnosu na 2014“. Ova rečenica praktično nema veze sa onim što stoji u pismu.

Prvo, u kakvoj su vezi smanjenje broja zaposlenih za šest i po odsto i smanjenje izdataka za plate iz budžeta za pet odsto. Dok ne saznamo po kom matematičkom modelu se povezuju ova dva procenta, ta veza ne postoji. (Izuzev ako se rukovodiocima ne pošalje dodatno uputstvo da smanje broj zaposlenih za šest i po odsto i to tako da ostvare uštedu na ukupnom iznosu za plate od pet odsto.) Drugo, ministarka sugeriše da je reč o smanjenju broja zaposlenih u opštinama, državnoj upravi i zdravstvu. To, međutim, ni izbliza nije čitav javni sektor (reč je možda o jednoj njegovoj trećini). Pismo je stizalo ustanovama iz javnog sektora koje nisu ni opštine, ni deo državne uprave, ni deo zdravstva. Dakle, obim smanjenja znatno je širi od onog na koji nas navodi ministarka.

Ministarka dalje kaže da će plan racionalizacije biti uobličen u martu, a iz pisma sledi da će biti realizovan do juna 2015. Iz toga sledi da su zahtevi iz pisma ipak imali obavezujući karakter i da će se prema odgovorima postupiti tako da sve bude završeno do juna 2015. Pritom, ministarka još kaže da nije reč o smanjenju broja zaposlenih, nego o smanjenju broja radnih mesta i umirujuće dodaje da će oni koji izgube posao na jednom mestu možda biti prebačeni na drugo radno mesto gde se pokaže da postoji manjak zaposlenih. (Recimo, iz policije u zdravstvo, i obrnuto? Ili iz Leskovca u Ćupriju, i obrnuto?) Iz tabele se, međutim, jasno vidi da se nijedno pitanje ne odnosi na mogući manjak zaposlenih. Naprotiv, izričito stoji da se mora smanjiti broj zaposlenih za šest i po odsto, što se dakle odnosi i na one koji nemaju dovoljno zaposlenih. Možda je namera bila drugačija, ali pismo ne ostavlja prostor za takvo tumačenje.

Ali, kakva god da je bila namera, pismo ne ostavlja prostor ni za spekulaciju o tome da se od opština za koje se zna da su preko svake mere zapošljavale ljude traži veće smanjenje nego u opštinama koje su vodile računa o broju zaposlenih. Pismo jasno pokazuje da su sve opštine, ustanove, organizacije tretirane na isti način, bez obzira na stvarno stanje u njima.

Ministarka dalje kaže da će se smanjenje kretati između sedam i petnaest hiljada otpuštenih radnika. Ali nigde ne kaže kako je došla do tog broja. Da li to sad znači da ministarka tačno zna koliko je zaposlenih u javnom sektoru? Ili se taj broj odnosi samo na onaj deo javnog sektora koji je u njenoj nadležnosti? Ako je vlada došla do tačnog broja zaposlenih koji plate primaju iz budžeta, zašto ga nije podelila sa građanima? Dalje, da li sedam do petnaest hiljada otpuštenih radnika čini traženih šest i po odsto smanjenja broja zaposlenih ili pet odsto smanjenja izdataka za plate iz budžeta? Jer, očigledno, to nisu iste stvari. Zato bi bilo u redu da je ministarka makar dala i šture naznake o tome kako je stigla do broja koji se kreće između sedam i petnaest hiljada, tim pre što je reč o ogromnom variranju, od čitavih sto i više odsto, između najniže i najviše projekcije. Takvo variranje izaziva sumnju u pouzdanost procene, tim pre što se ne navode osnove na kojima ta procena počiva.

Racionalizacija javnog sektora je izuzetno važan posao iz više razloga, a jedan je svakako to što će u njegovom realizovanju štetu (u vidu gubitka posla) pretrpeti nemali broj ljudi (računica koja polazi od smanjenja za šest i po odsto i osamsto hiljada zaposlenih u javnom sektoru i dalje pokazuje da je to oko pedeset hiljada osoba). Umesto što bez argumenata osporava tekstove objavljene na Peščaniku, mnogo bolje bi bilo da ministarka objasni kako se došlo do šest i po odsto i ovih sedam do petnaest hiljada otkaza. I zašto je jednak zahtev upućen svima, bez obzira na stvarno stanje stvari u svakoj pojedinačnoj ustanovi, organizaciji ili javnoj upravi? Utemeljeno objašnjenje bilo bi daleko svrsishodnije od novih zamagljivanja iz ministarkinog kratkog intervjua „Politici“.

Verujem ministarki kada kaže da smanjenje neće biti linearno (pošto čak i ovde deluje nezamislivo da se neko poduhvati takve „racionalizacije“), ali to se ne podudara sa onim što stoji u pismu (u tabeli i objašnjenju što je prati) koje je poslalo njeno ministarstvo. Ako stvari stoje drugačije, to je trebalo odmah reći i povući pismo, čime bi se otklonio bar deo manjkavosti čitavog postupka. Ministarka je, pak, sadržaj pisma osporila tek naknadno i posredno, isprovocirana tekstovima na Peščaniku, i tako nam dala za pravo.

Peščanik.net, 18.01.2015.

Srodni linkovi:

Mario Reljanović: Početak racionalizacije – neplanski i partokratski

Sofija Mandić: Slučaj – javni sektor

Mario Reljanović – A gde su kriterijumi?

Mario Reljanović – Još jednom o racionalizaciji

Dejan Ilić – Srbija između dva modela, skandinavskog i makedonskog

Vesna Pešić – Uaaa za ministra Vujovića

VIDEO – 6,5 posto

AUDIO – 6,5 posto + transkript

Vesna Pešić – Još jednom spaljena zemlja

Tatjana Paunović – Javni sektor, tajne politike

Vesna Pešić – Džeziranje na istu temu

Dejan Ilić – Šest i po odsto

Mario Reljanović – Racionalizacija

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).