Navikao se ovaj narod u novijoj istoriji na svakojaka čuda. Ona ga, valjda, i održavaju u životu hraneći ga neprestano nekakvom, po pravilu, lažnom nadom da će mu – samo što nije – biti bolje. Jedna stara vlastodržačka i ideološka matrica je dugo opstajala upravo ubeđujući široke narodne slojeve kako je sve što njeni “delegati” čine sračunato da im budućnost bude svetla i berićetna, pa i ovima danas nije baš preveliki napor da nađu formulu kako da svoje podanike drže u stanju ispraznog iščekivanja, ali i na pristojnoj distanci. Bar dok ne rešimo “vitalne državne i nacionalne interese”, recimo, “sačuvamo Kosovo za svagda” ili da moskovskoj braći po slovenskoj i pravoslavnoj duši osiguramo da se ovde osećaju kao kod svoje kuće.

Dan za danom – čudo za čudom. Tako je grčka “radnička klasa”, makar na jedan dan, načinila pravi dar-mar u svojoj državi pobunivši se protiv ekonomskih mera, inflacije, srozavanja plata od strane desničarske vlade, u Srbiji se, pod nepogrešivom dirigentskom palicom “socijalno-odgovornog” kabineta Tadić-Cvetković-Daćić, nešto slično ni u snu ne može zamisliti, a kamoli u stvarnosti desiti. Možeš ruskim državnim velikodostojnicima i gasnim i naftaškim oligarsima da predaš svo svoje energetsko (nacionalno) dostojanstvo, mereno milijardama evra ili dolara i – nikom ništa. Možeš ih odobrovoljiti desetinama provizijskih miliončića – a zašto im se ne bi i priteklo u pomoć kad ih je i tamo u Rusiji snašla velika nevolja da zbog “propasti kapitalizma” preko noći gube teške, neimarskim radom, stečene milijarde, a sve to, opet, svakodnevno brinući za sudbinu Kosova – to neće pokolebati ove naše gospodare da i dalje poručuju: “uzmi, baćuška, koliko misliš da ti treba, bar dok ima…” Možeš narod, kad je hladno a vreme mu nije, grejati “kulama od karata”, a kad je toplo, rashlađivatiti poskupljenjem ruskog gasa od tričavih 60 procenata, ili, pak, telefonskog brbljanja u postocima koje je teško i izvagati, dići će se poneki marginalizovani koalicioni partner, koji bi da stekne nešto političkih poena, tu i tamo poneki medij kome je još preostalo nešto od profesionalne radoznalosti i odvažnosti. Narod, opet, ćuti, trpi i pati, zapravo razmišlja kako da se sada sa gasa prestroji na “jeftinu” struju i doaka državi. A sindikati? Ma, šta mi reče! Da nisu, možda, to one interesne grupe i grupice, koje, zapravo, i ne znaju čemu služe, a savršeno pogađaju kad i šta treba otćutati, čekajući da i same, kao i naftaši, epsovci, telefondžije, budu rekonstruisane i dokapitalizovane, pa prodate. Kad se političari diče svojim biznis veštinama, što to, zaista, ne bi pokušali i sindikalni lideri. Koga je još briga što su političari opet zavrnuli narod za obećane besplatne akcije, što će ga, najverovatnije, pridaviti novom “starom deviznom štednjom”, “nacionalizacijom” crkavice koju je ostavio za ne daj bože. Ko se još sekira što se iz afere u aferu – što stihijno, snagom nekakve unutrašnje sile, koja izbacuje sav prljavi veš na površinu, što organizovano, kao plod jedne velike, dugotrajnije i fatalne trke domaćih političara i njihovih partija da naplate “transparentno” tenderisanje Srbije – tako efektno i bez ikakvih posledica za “ove naše kumove i tajkune” i političko-tajkunske prišipetlje razobličava fenomenologija grabeža upotrebe politike kao najunosnijeg zanimanja, suptilnog sejanja obmana kako nema te nepravde koja se ne da otkriti. A u stvari, svakodnevno se suočavamo sa vrhunskom manipulacijom, čija je svrha da “lociranjem” i “informativnim razgovorima” sa sitnim ribama, stvorimo privid borbe protiv korupcije i kriminala, možda malkice kompromitujemo političke protivnike, a usput prikrijemo najproždrljivije političke i biznis ajkule.

I kako to obično biva, pravi i dokazani spasioci narodnog zdravlja već stižu. Samo što nam je jedna te ista brižno-nacionalna saborna, ili, pak, socijalno-odgovorna vlada život pretvorila u novi ćorsokak i traumu, čija je logika najpre narod pridaviti impozantnim računima, pa ga potom oživljavati veštačkim disanjem, eto nam, jedan za drugim, drugova iz prvog, drugog i trećeg Miloševićevog ešalona tek toliko da nam pokažu koliko su žilavi i neuništivi. I kako se bez njih ne može ama baš ništa, pa ni ovo najnovije tranziciono ubijanje Srbije u pojam. Dobili smo, tako, deklaraciju o pomirenju demokrata i socijalista, papir, kojim se, kako kažu hronično neoprezni, a i zluradi šereti, lakše briše sve, pa i najteži zločini i sistematsko uništavanje države, njenog okruženja i naroda.

Da nije tragično bilo bi komično. A tragično je do nebesa, jer će nas “evropeizirati” oni koji su nas gurnuli u najmračnije stranice srpske istorije, prevaspitavati ljudi koji su nas i naše susede proganjali, “humano” preseljavali, kumovali masovnim zločinima, izbacivali s posla, kršili najelementarnije ljudske, građanske, političkle i medijske slobode, pljačkali. Privremeno su, kao “razočarani” komunisti i naizgled poraženi kriptonacionalisti nestajali sa scene, da bi se na nju vratili kao uvaženi koalicioni partneri, biznismeni, ljudi od neograničenog poverenja istrošenih petooktobarskih demokratskih pobednika. Zaboravićemo, naravno, na njihova zlodela, prepustićemo ih istoriji, zanemarićemo njihovo uništavanje i zatupljivanje naroda hiperinflacijom, sankcijama, socijalnom bedom, lažnim patriotizmom, opštom otimačinom, turbo-folkom, pornografijom…

Političkim dekretom Tadića i Dačića lakše će se legalizovati i krunisati, kažu svi parametri, pravi gospodar Srbije, vlasnik Delta kompanije Miroslav Mišković. Biće zaboravljen i oprošten njegov “tajanstveni” razvojni put od provincijskog direktora društvene firme i Miloševićevog vladinog funkcionera “u vreme kad se antibirokratska revolucija zahuktavala”, profitera na mukama ojađenog naroda, do uzdanice petoktobarskih slavljenika. I autoriteta koji će svojim titulama najbogatijeg (2,8 milijardi evra) i “napreduzimljivijeg” biznismena, kralja trgovine i enormnih, pljačkaških marži, uvesti Srbiju u samo predvorje evropske civilizacije. Sve što je bilo potrebno da uradi, uradio je: ostao je blizak vlasti, bogme, kažu, sada i znatno iznad, finansijski održao u životu gotovo sve političke partije i njihove lidere, stvorio ambijent u kome se ne može nekažnjeno raspredati o nekakvom njegovom monopolu, i logiku koprupcije u kojoj se “poklonjenom” kapitalu ne sme gledati u zube, odnosno para vrti gde ni burgija ne može.

Pa, pošto mu je Srbija već mala (više i nema šta da se vrednije kupi), a apetiti da doživi slavu “srpskog Rokfelera” sve veći, eto njega i Briselu da “tvrdom” Oliju Renu predoči da Srbija mora u EU, da, usput, treba da “malo disciplinuje” ostale balkanske državice koje ga sprečavaju da im uveze “srpski trgovački kapitalizam”. Toliko je moćan i samopouzdan da mu se i evropska diplomatija klanja, ushićena što je, autoritetom svoje tajkunske besprizornosti, Srbiji “u kritičnom času” darovao “proevropsku” vladu, preko koje će nas Miloševićevi puleni i Tadićevi profiteri konačno i za svagda naučiti kako se od ničega može napraviti nešto. Uveriti da politička prostitucija nema limita, još manje skrupula. A mi – prznice kakve jesmo – još smo plen zablude kako je Mišković monoplista bez premca, diktira sastav vlade, kreira zakone, postavlja funkcionere, određuje ko će šta i po kojoj ceni da kupi ili proda. Nismo imali razumevanje za sve podnete njegove žrtve da bi Srbiji raskrčio put u Evropu. Apsolutno nepatriotski verovali smo da njega štiti vlast, a i on nju, da mu je s pravom uskraćeno da bogatstvo troši po belom svetu. I evo britanskog ambasadora da nam objasni sve naše zablude. Ko vam je kriv, poručuje on, što još živimo u prošlosti, što nam košmar počinjenih zločina i pljački još ne da mira i što ne shvatamo da su se “vremena i okolnosti promenile.” Dok mi još dremuckamo u zaludnoj nadi da će se, na kraju, pokazati da se zločin u bilo kom obliku, ipak, ne isplati.

 
Peščanik.net, 24.10.2008.

The following two tabs change content below.
Ivan Torov

Rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom.

Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).

Leave a Reply