Napojnica

Čak i prost svet, oni koji se danas besramno valjaju u kaljuzi svakojakih poroka, čak i ti nesrećnici znaju da su se među ljudima izdvojila dva suprotstavljena shvatanja o poreklu naše vrste. Ako ih o tome štogod upitate spremno će vam odgovoriti kako pravednici veruju da smo svi mi Božije delo, ali da ima i takvih budala koje misle da je čovek ispuzao iz majmunskog legla.

Čistokrvni prevratnici, oni koje stručna literatura opisuje kao revolucionare i pobornike dijalektičkog idealizma, šire uverenje da je Bog, zgrožen nepodnošljivim uslovima sred vaseljenskog ništavila, odlučio da stvori planetu Zemlju i po njoj biljke, bube, ribe, ptice i sva ostala vodena i suvozemna stvorenja; oni tvrde da je Bog šestog, poslednjeg radnog dana, privodeći kraju obiman posao, od blata napravio čoveka, udahnuo mu život, a od njegovog rebra, nekoliko časaka kasnije, stvorio je i ženu.

Revolucionari nas uveravaju da pre te sudbonosne odluke, sem Svečinitelja, naokolo ne beše ničeg; nisu postojali nebo ni zemlja, ni voda ni vatra, ni dan ni noć, ni sunce ni mesec, ni besplatno školstvo, ni socijalno osiguranje, pa čak ni parlamentarna demokratija, a potom se, gle, na toj besprimernoj i nepojmljivo ništavnoj jalovini, njegovom voljom pojaviše sve lepote i životne pogodnosti u kojima mi grešnici bezbrižno uživamo.

Pri proceni starosti ljudske vrste – koja se za pet dana i osam sati ne poklapa sa starošću sveta – revolucionari su se međusobno dogovorili (sa izvesnim ogradama, naravno) da je svečani dan kada je Bog makazama presekao crvenu traku i potom se dohvatio blata u naumu da od te vlažne i bezoblične tvari napravi čoveka, osvanuo u subotu, 11. juna, pre 7.194 godine.

Čime to Morfinisti dokazuju? Bajkama, legendama, pričicama, basnama, književnim sastavima i tomovima takozvane naučno škrabane literature.

Nasuprot njima, takozvani prirodoslovci, evolucionisti i zaljubljenici u tradiciju, vele da poseduju dokaze (nekoliko kostiju, dva-tri oštećena zuba i nešto starih krpa) na osnovu kojih izvlače zaključak da je čovek životinjskog porekla; oni pretpostavljaju da je moralo prohujati oko 20 dugih i ne baš ugodnih miliona godina da bi jedno bespomoćno stvorenje iz Pleocena, ponajviše nalik nezrelom majmunčetu, od sebe načinilo ono što mi jesmo. Nasuprot revolucionarima i njihovim teorijama o Velikom Gazdi, Jakoj Volji i Velikom Prevratu, evolucionisti smatraju da smo mi išli sporim, i uglavnom, životinjskim stazama.

To su, dakle, te takozvane majmunske, relativističke, post-modernističke ili ultradekonstruktivističke teze, holivudske izimišljotine, tipično američke zavrzlame o kojima prirodnjaci pobožno klepeću na svojim budalastim simpozijumima gde slasno krkaju svoju svinjsku, teleću i morsku sabraću.

Prirodnjaci, kao što smo prethodno nagovestili, sumnjičavi prema svakoj vrsti magije, nepopustljivo drže do mišljenja da smo mi uljuđena životinjska narav tesana milionima godina. Dakle, po njima, mi smo nastali sporo i mukotrpno.

Prema revolucionarnim teorijama, čovek je, ako ne sto posto božanske naravi onda neosporno božanskog porekla, božije delo. Čovek je, vele oni, nastao voljom Tvorca: bez truda, bez dorade i sitnih prepravki, u par trenutaka, u magnovenju, tek tako, hukom čarolije, na brz i lak način. On je takav bio kakvog ga je Bog stvorio, takav je danas i takav će biti na kraju svih vremena.

Mada se ove dve teorije – potkrepljivane tonama pisanog materijala – međusobno razilaze oko vremena, okolnosti i količine uloženog truda, sve se ipak svodi na pitanje pedigrea ili na onu prokleto jednostavnu nedoumicu: Majmun ili Bog?

Tek sred tih ponornih sumnji, bez mogućnosti pretpostavljenih ustupaka i popuštanja, jasno uviđamo da je srednje rešenje ili nagodba između Prevratnika i Prirodnjaka neizvodljiva; i pored dobre volje i građanske trpeljivosti, ta bi nagodba bila smešna. Ko će vam poverovati u bajku o životinji-čoveku napravljenom za par slatkih trenutaka ili, ako ne to, ko bi se danas u civilizovanom svetu prepunom elektronskih čudesa, međuplanetarnih satelita i policijskih organizacija priklonio nesposobnjakoviću koji za 20 miliona godina besposlenog klataranja vasionskim prostorom nije bio kadar da napravi jednog jedinog čestitog čoveka?

Kada je reč o prvom i najzaslužnijem revolucionaru, ocu i majci svih rasa i naroda, o svetlom uzoru svih potonjih revolucionara, okorelom prevratniku, osobi kakvu ne pamte eoni, zaludno je mudrovati, zaludno je prevrtati prašnjave knjižurine u potrazi za razumu shvatljivim povodima koji su ga, sred njegove usamljene samovolje – volje koja pored sebe nema drugih podjednako uverljivih volja – potakli da napravi to što je napravio: CEO SVET!

Da se ne bi bavili versko-naučnom ili sociološkom fantastikom i trošili vreme na svakojaka nagađanja, ostanimo kod pretpostavki da je Bog, iz nama nepoznatih, kaže se božanskih pobuda, zamahom svoje duhovne ruke poništio staro stanje stvari, neki nama nedokučiv prethodni poredak i za nedelju dana marljivog stvaralačkog rada stvorio potpuno novu vaseljenu i nas sred te divote.

Ne upuštajući se u slikanje tih prethodnih svetova, nama, doteranim do zida nadmudrivanja, ne preostaje ništa drugo nego da se svojim jalovim sitničarenjem okomimo na jedan posredan dokaz. Bog je stvorio vaseljenu, planete, zvezde, crne rupe, kvazare, galaksije, komete, meteore, kosmičke magline i druga monumentalna čudesa pred kojim zastaje dah i igra srce u grudima, ali nije uspeo, neznano zašto, da zatomi svoju taštinu. Reč je o sitnici. Reč je o Božijem hvalisanju.

Naime, na osnovu čega Bog uviđa – i na nekoliko mesta u knjizi Postanje izvričito tvrdi – da je njegovo delo, pomenuta Vaseljena, sasvim izvesno dobra stvar?

Ako Bog sebe, svoje postojanje i svoj božanski duh smatra jedino upotrebljivom merom svih stvari, izvorom i ušćem svekolikog života, početkom i svršetkom, alfom i omegom, ako je svemir ispunjen samo njegovom suštinom i ako ništa – naravno sem njega – nije sposobno nit sme da leti i da svetluca vasionom, ako pored njega nema – niti će biti – drugih takmaca i mudrijih procenjivača, i tako dalje i tome slično, čemu onda potreba da sam sebe tapše po ramenu, da sam sebi hvali i uzdiže sopstveno delo i, povrh svega, čemu taj pritisak na Mojsija i na njegovu izdavačku kuću da to hvalisanje neizostavno pribeleži u kompjuter i odštampa na prvim stranicama petotomnog sam-izdata zvanog Postanje?

Ne obazirući se na nepoznate recenzente, na novčanu pozadinu te knjige i na sumnjive finansijere, zar ceo svet i svi mi skupa nismo jemstvo stvaralačke snage Svetog Duha već on, Nevidljivi, zahteva pismenu potvrdu da je u dva navrata, u nekoliko maglovitih trenutaka, onako u polu-profilu, gotovo s leđa, viđen na Sinajskom gorju od strane već pomenutog Mojsija. Da je makar dobacio da Petoknjižje, ti kojekuda napabirčeni papiri, nije njegovo delo već crkvene kompilacije, nešto nalik lažnoj oporuci, imao bi prostor za uzmicanje.

Čak i da pred sobom posmatramo ređi slučaj zanošenja veličinom, primer božanskog, apsolutističkog solipsizma, naprosto neviđeno stanje neskromnosti, samoljublja i taštine, tim više pada u oči bezrazložno utvrđivanje dobrih strana robi koja nema priliku da bude podvrgnuta tuđem ocenjivanju. Ko je taj ko bi sada umeo, u par reči, da objasni to čudno jedinstvo, taj neshvatljiv spoj između potpune samouverenosti i potpunog nepoverenja u delo svog duha i svojih ruku?

Tvrdeći da je dobro to što je stvorio, tvrdeći da je to veoma dobro, taj nas stav upućuje na pomisao da je Bog, možda, u nekoj drugačijoj nevremenskoj i neprostornoj zbilji, stvarao neuslovljene svetove slične ili, zašto ne, potpuno različite od ovog u kome mi obitavamo. Čak i da je tako, da bejaše svetove pre ovog, nije zgodno, gotovo je neizvodljivo, upoređivati vrednosti dva božanska dela. Kad je nešto bezuslovno, božansko, onda to nije ni dobro ni loše a još manje nešto između tih čoveku tako omiljenih krajnosti. U suprotnom, ako mu je ovaj svet prvenac, ako je to prvi i jedini svet koji je on stvorio, opet se postavlja pitanje čemu pridevi u stilu dobro, bolje, najbolje? Čemu uporno ponavljanje da je ovaj svet dobar kad mi nismo imali priliku da vidimo niti da okusimo ‘išta od blagodeti tih drugih, nama neznanih svetova, niti nas je iko ikad pitao kako provodimo naše uboge dane u svetu boljem od svih onih pretpostavljenih i neiskušanih? Mi, zapravo, ne živimo ni dobro ni loše već božanstveno.

Pod uslovom da se nagađanja o postojanju bivših, uporednih i potonjih svetova pokažu malo verovatnim a ljudi shvate da nisu sposobni niti im je suđeno da ustanove da li je u svemiru bilo ili ima drugih svetova, onda se krug ponovo otvara.

Nama preostaje da se vratimo na ono što prost svet naziva početak, pred lice sveprožimajućeg ništavila, pred stamenu tvrdnju dobrohotnog Boga koji nama, sićušnim bubicama, crvićima, onako gromoglasno, sa svog uzvišenog božanskog trona, s nebeskih visina, uz trube, bljesak ognja, bubnjeve i talambase – kao na rok koncertu – obznanjuje da je sedmodnevno stvaranje ove živorodne planete (približno 1000 milijardi kubnih kilometara dobrog građevinskog materijala) sjajan poduhvat.

Mi smo, ako me sećanje ne vara, proćerdali dvadesetak hiljada godina da bi upoznali svaki kutak ove samoposluge, da bi popisali sve ono što se nudi po policama i, onda, eto nasmejanog šefa samoposluge, gospodina Boga, s gomilom reklamnih kesa u ruci, koji nas uverava da je njegov dućan velika stvar. Radnja je dobra, nema zbora, ali gde je konkurencija ili makar neka manja studija u izdanju Srpske Akademije Nauka i Umetnosti o psihičkim aberacijama u životu bez izbora?

Pretpostavimo da je Gospod, lutajući budućim svemirom, jednog, njemu bezvremenog trena, spoznao da je ON, sam sebi, u svojim samorodnim očima, postao slutnja bez sadržaja. Možda je osetio, onako subjektivno, da se ON, zapravo njegovo bezmerno JA, poprilično rasplinulo u raznoraznim što sitnijim što krupnijim poslovima širom vaseljene. Možda je ON, ne tvrdimo sto posto, svojim božanskim merilima procenio da je njegovo JA izgubilo na gustini i to iz žarke želje da u isto vreme bude svuda, na svakom mestu i u svim uglovima vasione. Sumnjajući u pouzdanost partijskih aparatčika, sumnjajući u oružane snage, doušnike i đavolu naklonjenu policiju, a u želji da nedremanim okom prati kretanje svakog atoma, život svake amebe i let svake bubice, trudeći se da sve to sam drži u sebi primerenom skladu, možda je naprosto izgubio na količini uverljivosti il’ božijem koncentratu? Možda je, nismo sigurni, uvideo da postaje sve bezobličnija bit bez odgovarajućeg lepka, razvodnjeni bitak, vino u koje je gazda iz želje za lakom zaradom ulio previše vode – nešto što bi se moglo nazvati uslovna vrednost, kralj u kartaškom špilu, car bez zemlje, nakita, društvenog uticaja i novca u švajcarskoj banci. Možda je ipak spoznao da se sve menja, da je priča o večnosti jedna stara poetska metafora, njegova mladalačka zabluda; možda je spoznao činjenicu da sve više postaje jedno dražesno ali izbledelo veličanstvo, naprosto časna starina koga je vreme prinudilo da svoj pust i loše održavan kosmički zamak ustupi ljudima željnim odmora i zabave – ne bi li na tom tugaljivom poslu, u ulozi dostojanstvenog ali i uslužnog tumača lične muzejske zbirke, održao skroman životni standard.

Mogao je Gospod talasati i protresati svemir od jutra do sutra, tamo i amo, gore i dole, ali nigde ne bi čuo lekovit glas koji viče: Gle! eno Boga na visini!

Nalaziti se u zamci sveopštosti, biti sve i svja, s onu stranu svake spoznaje, biti samoosmišljena suština, bez dobrih dokaza o toj samoosmišljenoj nesumnjivosti, vrlo je uznemiravajuća stvar, položaj koji ne obećava sjajnu budućnost.

Pouzdavši se, u kobnom previdu, u ono što on jeste, nadmoć bez premca, uveren da sam sebi može da potvrdi sopstveno postojanje, Gospod kroči u još dublje blato, proklinjući Mojsija, Aristotela, svetog Avgustina i gomilu francuskih filozofa zajedno sa njihovim tupoglavim tezama o post-moderni.

Lupkajući izblede obraze, potežući nakostrešenu bradu da bi se uverio da je budan, da misli, da postoji, da je pri čistoj svesti i da ne sanja one ružne snove koje je on umeo, šale radi, da priređuje izbezumljenim anđelima, Gospod odluči da stvori svedoke koji će potvrditi njegovo postojanje. Naum beše jednostavan; zamislio je da bi bilo dobro da stvori izvesnu količinu stvorova koji će naokolo pronositi glasine o njegovom postojanju, o njegovim čudesima, dobroti i o prednostima njegove nebeske carevine.

Osokoljen sjajnom idejom, pun sebe i svog spasonosnog oduševljenja, Bog razgrnu tamnoplave plišane zavese na prozoru kancelarije, a potom, ne čekajući ni časa, doslovno na sred stola, stvori svet, stvori Adama i za njim i Evu. Puckajući jezikom od zadovoljstva, on im naloži, onako gologuzim, bez igde ičega, da se rađaju, da se množe i da među svojim naslednicima rasađuju veru u njegovo postojanje. Da bi ceo poduhvat dobio na ozbiljnosti i da bi bio siguran da će se šmokljavi Adam pridržavati njegovog plana, Bog mu, uz nešto nategnute šefovske prisnosti, pokaza nekoliko zaista divnih fotografija peščanih plaža Raja, ali, da poruka bude i politički jasna, i nekoliko izvrsno urađenih plakata sa slikama paklenih krajolika pripremljenih za nov nebeski kalendar.

– Glupane, zagrme Gospod, vrteći se samouvereno u svojoj fotelji – uživaćeš u rajskim blagodetima i Evinim čarima koliko ti duša želi. Budi dobar i potrudi se da to potraje večno. Ne raspituj se naokolo o mojim poslovima, ne zabadaj nos gde mu nije mesto, ne gubi vreme po arhivama i kloni se voća saznanja. Ostalo je u mojim rukama.

Dok je Adam, a uz njega i uplakana Eva, ukopan od straha drhtao sred elegantnog božijeg ureda, zverajući čas u Boga, u njegovu zavitlanu belu bradu, napuderisan nos i zažarene oči, a čas u šaren persijski tepih, izvesni gospodin u iznošenom ljubičastom listerskom odelu i s previše komotno olabavljenom žutom kravatom – najverovatnije visoki nebeski činovnik – možda službenik zadužen za marketing i kadrovsku politiku, poče zaobilaznim rečima, zludarim osmehom i otvoreno zajedljivim tonom da zbija šale na njihov račun, pominjući širok drum, nekakav međunarodni autoput, zatim uska vrata, carinu, đavole, anđele, igle, novac, koncesije, kamile, naftu, zlatnu telad, pokvarene trgovce, potkupljive političare, laskavce, ulizice i mnoga druga čudesa naslagana bez ikakvog reda, onako u nadrealističkom duhu.

Ako je Bog, u nerazmrsivom kolopletu svojih božanskih nakana, zaista umislio da će u stvorenjima koja je sam stvorio imati svedoke, ako je smatrao da će te ništarije beznačajnim rečima i skromnim delima uspeti da ispune bezgranični horizont njegove božanske biti, da će ta ponizna stvorenja, sujeverne glave, onako klimavi, biti pouzdan temelj i čvrstina njegovog velelepnog prestola, onda se on grdno prevario ili je ceo posao započeo aljkavo.

Bog je stvorio život. To mu nije bila loša zamisao. Međutim, namera da mi pred njim svedočimo o njegovom postojanju, puka je besmislica. Nije u pitanju samo neukus već i primer lošeg rasuđivanja. Uglavnom: razbacivanje novca i traćenje vremena.

On, Gospod, koji raspreda niti naših tričavih sudbina kako mu je volja, on koji nas do nepodnošljivosti pritiska izvesnošću prolaznosti, on koji ide od mesta do mesta i po vašarištima svetini preti konačnim istinama, Strašnim Sudom, paklenim mukama ili, kad je dobre volje, sujevernim babama potura maglovita obećanja, kule i gradove, brda i doline, velike kamate i blaženstva večnog života među anđelima, sada želi, vrag bi ga znao zašto, da mi budemo svedoci koji će pod zakletvom, istine radi, njemu u lice, tvrditi da je on jedini Bog, da nema drugih bogova osim njega, da je on naš Stvoritelj, naš Sudija a pritom još i naš Spasitelj koji sve započinje i sve završava nama u korist, za naše dobro. On i njegove istine su konačne; drzne li se ko da zapeva drugačiju pesmu, slede batine, patnje, muka i pakao.

Sada dolazimo do onog prividno protivrečnog zaključka kojim se kazuje da je potpuna moć, zato što je takva, sveobuhvatna, bez izuzetka, ograničena u svom izrazu. Bog nije u stanju da pribavi nepristrane svedoke čak ni posle svoje beskonačno duge vladavine. Suština je ipak prosta kao pasulj: Svemogući niti može niti želi da dokazuje svoje postojanje nekom drugom, da se pripomognemo skorojevićkom terminologijom, njemu jednakovrednom, alterantivnom egzistencijom. On nije u stanju da odšeta u neki drugi, takođe božanski komšiluk, i da odande, iz tog belog sveta, dovede svedoke stasale i školovane izvan prostora njegovog uticaja. Ako je zaista onoliko svemoćan koliko tvrdi da jeste, dakle neograničeno moćan, neka već jednom dovede svedoke. Ako takvih života nema, ako je njegovo carstvo jedino, ako su Raj i Pakao sam privid šireg izbora, tavan i podrum iste glupe novobeogradske zgrade, onda nema ni dokaza vrednih pažnje. Gospode! mi živimo u demokratskom društvu; mi od tvoje malenkosti očekujemo dokaze a ne prazne priče, komunističke romane u nastavcima, petogodišnje planove, statističke koještarije, čudesa, ideološka naklapanja levih pedera, rajsku budućnost il’ paklene urvine. Potpisaćemo mi sa tobom i najnoviji, Treći Savez, samo ako nam ponudiš valjane dokaze da si ti Jedini.

Da je svevišnji trezvenije mislio, da nije mislio na korist, na psihičke smetnje, seksualne inhibicije ili na svoju božansku osamljenost, da je Svet pravio nehajno, iz zadovoljstva, iz zabave, onako umetnički, nasmejana lica, bez povoda, sve bi krenulo drugim tokom.

Uistinu, Bog je, vođen maglovitom mišlju o ubedljivosti, sazdao čoveka po svom običaju; on mu je namenio delimično razumljiv a delimično besmislen zadatak da u isto vreme, u istoj ličnosti, bude njegov vatren obožavatelj, nepotkupljiv čuvar vere i, suprotno tome, onaj umni, hladnokrvni i nepristrasni svedok njegove božanske sveprisutnosti.

Dužni smo da na samom kraju priložimo jednu umetničku primedbu: Svevišnji je, kao što smo to već bezbroj puta čuli, našoj vrsti usadio misao da je ona stvorena po njegovom obličju. Tu je tezu, na poseban način dalje razradio Lenjin u svojim „Filozofskim sveskama“, a o Todoru Pavlovu i srpskim real-magičarima da i ne govorimo.

Ako na početku, sred sveopšte praznine, ne beše nikoga sem Njega, ako sred ništavila ne beše drugih uzora izuzev Njegovog lika – u najširem smislu te reči – biva neizbežno da se on u tom očajno suženom izboru morao zadovoljiti onim što preostaje: svojim obličjem. Zvali mi to Abbildtheorie, Widerspiegelungstheorie, teorijom otreženija ili teorijom odraza, ipak dolazimo na isto. Mi ne znamo kako On stvarno izgleda ali vlada mišljenje – verovatno na osnovu teorije o ogledalcetu – da svi mi ličimo na Njega. Mi ne znamo kako On stvarno izgleda, ali tvrdimo, zdravo za gotovo, da smo božija slika i prilika. O kakvoj je tu milosti reč ako svako od nas u sebi nosi gorčinu saznanja da je nastao u vremenu bez izbora. Kakvog li veselja pred saznanjem da smo kopije, neoriginalne tvorevine. Mi samo ličimo na Njega i lako se može desiti da kakav kratkovid nestručnjak, izgledneli intelektualac, u sumračno poslepodne, žureći kući zbog prokisle čorbe, još i pomisli da smo mi bogovi a ne ono što zaista jesmo: praznoglave gipsane kopije. Da li je to milost?

Ako je Gospod svoje svedoke, sebe radi, pravio po uzoru na sebe samog, nemoguće je čak i pretpostaviti kakve je pra-uzore koristio, ako ih je uopšte imao, dok je stvarao, recimo, malu bubašvabu. Ona već 40 miliona godina živi u jednom, neizmenjenom, standardnom izdanju pa se može zaključiti da ispunjava sve uslove za večnost. Doduše, bubašvaba nije pismena ali u upitniku za večnost nema te stavke.

Tako su čovek i njegova žena, krunski svedoci božijeg postojanja, nastali, da li baš slučajno, kao kopije, kao manje vešto sačinjeni autoportreti, stvaralački previd, niz uzastopnih nedoslednosti, dok su sva ostala stvorenja, zaista vam kažem, neponovljiv proizvod božanskog duha.

20.1.1996, Beograd

Peščanik.net, 20.12.2018.