Grafit: Nazad u školi...
Foto: Slavica Miletić

Nastava tek što je krenula, a škole se već suočavaju sa ozbiljnim problemima. U niškim i zrenjaninskim osnovnim školama veliki je broj zaraženih nastavnika i pomoćnog osoblja, a zamena nema. Sindikati o ovom problemu sve vreme govore, ali režim ih uporno ignoriše.

Poput Vesića, sada i Brnabić ističe kako „je prelazak na onlajn nastavu loše rešenje“, te da „moramo da damo sve od sebe da sprovodimo makar kombinovanu nastavu“, jer je naročito „za mlađe osnovce od ključnog značaja da idu u školu, da se druže“. Zato je, kako kaže, „prelazak na onlajn nastavu last resort (sic!) i poslednje što treba uraditi“.

Protiv koga se tačno režim bori? Kome se misteriozni Tim za škole i njegovi glasnogovornici obraćaju? Nastavnici, roditelji i deca jednoglasno žele da se nastava vrati u normalu. Režim se, međutim, ponaša kao da su svi željni online nastave. Glasnogovornici ih ubeđuju kako je neposredna nastava od neizmernog značaja kako za samu decu, tako i za čitavo društvo. Važno je, sugerišu, da prevaziđemo sopstvene sebične interese, stisnemo zube i damo sve od sebe da škole ostanu otvorene.

Tačno je da sindikati u poslednje vreme sve glasnije zahtevaju prelazak na online nastavu. Ipak, to ne samo da nije sebični zahtev neodgovornih prosvetara, već je direktno protivan njihovim interesima. Setimo se, nastava na daljinu zahteva mnogo više vremena, energije i materijalnih sredstava od nastave u učionici.

Online nastava sada je jednostavno nužna. Režim ne samo da nije dao sve od sebe da đaci ostanu u školama, već nije učinio apsolutno ništa po tom pitanju. Ponovimo to još jednom, nije uvedena obavezna vakcinacija, nije smanjen broj đaka u razredu, nisu zaposleni novi radnici. Nisu čak ispunjeni ni minimalni uslovi. Nakon dve godine pandemije sindikati su u situaciji da od nadležnih traže maske za sve u školama i uređaje za provetravanje vazduha. Bez adekvatnih mera nastavnici se zaražavaju i deci naprosto nema ko da održi čas. Prinuđeni smo da biramo između praznih učionica i online nastave.

Naprednjačka nužnost, pak, značajno se razlikuje od prosvetne. Za njih je jedini i apsolutni imperativ ubedljiva pobeda na izborima. U te svrhe potrebno je održavati privid normalnosti. Zato je nužno da škole budu otvorene, makar učionice ostale prazne.

(Zanimljivo je na ovom mestu spekulisati šta bi režim učinio pod pretnjom ozbiljnog štrajka. Štrajk je veća opasnost po privid normalnosti od online nastave, te bi zahtevi verovatno bili uslišeni. Da li će prosvetni sindikati, poput ekoloških aktivista, iskoristiti ovaj kratki period za neke ozbiljnije zahteve koje bi režim nevoljno, ali iz (izborne) nužde, morao da ispuni, ostaje da vidimo.)

Režim, dakle, kao mnogo puta do sad, kreira paralelnu izbornu stvarnost (PIS). Škole navodno rade, a odluke se navodno donose u skladu sa nekakvim načelima i činjenicama. Osnovno načelo je socijalizacija mladih ljudi i njihova integracija u društvo. Temeljna činjenica je zanemarivo mali broj zaražene dece.

Sve i da poverujemo u iskrenost načela, privid se, kao i obično, ruši pod pritiskom činjenica. Evo kako sindikati opisuju prikupljanje informacija o broju zaražene dece na osnovu kojih onda Tim za škole kreira PIS. Nastavnik je dužan da u zvaničnu statistiku zavede samo ono dete koje ima potvrdu da je zaraženo. U praksi deca obično ostaju kod kuće kada se zarazi neko od njihovih ukućana. Budući da su ili asimptomatski pozitivna i netestirana ili negativna, ta deca ne ulaze u zvaničnu statistiku. Sa povećanjem ukupnog broja zaraženih žitelja Srbije, povećava se i broj ovakvih slučajeva. Učionice tako ostaju poluprazne, a u zvaničnoj statistici kao broj zaraženih učenika evidentira se NULA. I naprednjačka stvarnost se razbija u paramparčad.

Autor je istraživač na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju i student doktorskih studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Peščanik.net, 04.02.2022.

KORONA