školska ograda
Foto: Ivana Tutunović Karić

Ovo na Peščaniku nije običaj, ali svinjarija je tako velika, da na nju treba odmah reagovati. Još se nisu slegli komentari na odluku od pre neki dan da škola krene u punom kapacitetu, a već danas stiže nova odluka: veliki broj škola započeće godinu kao i u septembru 2020, dakle u žutom režimu, a da za to kao i prošle godine nije urađena nikakva priprema, u smislu opremanja škola i nastavnika, te prilagođavanja školskih programa vanrednim okolnostima bolesti. Tekst koji će čitalac čitati ispod ovog dodatog uvodnog odeljka napisan je i objavljen pre te odluke. U utorak pak ovde je stajalo da je povratak u školu u punom kapacitetu nemoguć. Već danas se to potvrđuje odlukom ministarstva. U 15 velikih opština škole će raditi po žutom režimu. U Tutinu po crvenom. Ako sam ja znao da će tako biti, to su morali znati i svi koji su u utorak zagraktali „pun kapacitet“. Pa je sad pitanje – zašto se ta odluka uopšte donosila i zašto su prosvetne radnike ministar i notorni krizni štab iskoristili kao kulise da sakriju svoju nesposobnost, neznanje i lenjost? U stvari ne, odgovor na to pitanje već znamo. Dakle, pravo pitanje je – zašto prosvetni radnici to trpe.

***

Škole moraju ostati otvorene. Deca treba da idu u školu. Tako su sklopili poruku za ministarstvo prosvete istraživači u Hrvatskoj na osnovu rezultata opsežnog istraživanja o uticaju kovida 19 na obrazovanje. Istraživanje je predstavljeno 25. avgusta i evo već dva dana tamošnji mediji ga drže u centru pažnje. Ministar prosvete u Hrvatskoj obećao je da će učiniti sve da škole ostanu otvorene. Inače rezultati su za medije predstavljeni u ministarstvu prosvete, kao što je i samo istraživanje urađeno na zahtev iz tog ministarstva.

Iza istraživanja stoji Institut za društvena istraživanja. Na čelu tima za istraživanje bili su po reformi kurikuluma na čijem je čelu bio među prosvetnim radnicima na prostoru Jugoslavije čuveni Boris Jokić te njegova koleginica Zrinka Ristić Dedić. Istraživanje je finansiralo ministarstvo prosvete sa oko 40.000 evra (oko četiri i po miliona dinara, što je iznos koji ni u Srbiji ne bi smeo biti problem za ministarstvo prosvete, ako bi se ikada odlučilo da bilo šta istraži u svom domenu). Nešto manje od 30.000 učenika i 5.000 prosvetnih radnika odgovaralo je na pitanja istraživača u maju i junu ove godine.

Nalazi nimalo ne iznenađuju. Školska godina pod pretnjom kovida 19 (ali i zbog čestih zemljotresa u Hrvatskoj, što je bio drugi razlog da se uradi istraživanje) izuzetno teško je pala i učenicima i nastavnicima. Stvar nije samo u tome što se u smislu prelaženja gradiva i ostvarivanja ciljeva uradilo manje nego što je bilo potrebno i predviđeno i što bi trebalo nadoknaditi. Naprotiv, dominantan je negativan uticaj zaraze na psihičko zdravlje: beleži se znatno povećanje depresivnog i anksioznog stanja učenika. Nastavnici se pak žale na povećani stres od posla.

Učenici su još rekli da im je mnogo bolje da idu u školu nego da se obrazuju na daljinu. Ali, kada su u školi, maska na licu im smeta. Smeta, kažu nastavnici, i njima da drže čas kako treba. Kada se podvuče crta, pored toga što su, kako to duhovito primećuje Jokić, đaci zavoleli školu zbog nastave na daljinu, vidimo i da bi svi zajedno, i prosvetni radnici i učenici, da škola ponovo bude kao pre. Taj uvid je sasvim očekivan i – da tako kažemo – ljudski. Ali, pored toga, on je i čvrsto utemeljen u glavnim obrazovnim svrhama. Škola je tu i za sticanje znanja ali i za socijalizaciju mladih ljudi. Pri čemu, socijalizacija je verovatno (u stvari, sigurno) važnija. Zato škole moraju ostati otvorene, a deca biti/učiti u školama.

Kod nas nije urađeno nikakvo istraživanje. Ministar pipa u mraku kada govori o posledicama kovida 19 na obrazovanje mladih u Srbiji. Taj ignorantski mrak ga ohrabruje da tvrdi da je do sada bilo sve u redu uprkos bolesti, a ubuduće će biti još bolje. Ali, u tom mraku, poput one proverbijalne koke koja ipak ubode zrno, i ministru se, naizgled, omaklo da nabode pravo rešenje. Umesto da se predstavi neko domaće istraživanje i da se na osnovu rezultata tog istraživanja izađe sa utemeljenim predlozima za početak nove školske godine, kod nas se ovih dana na sva zvona udara u novi početak škole u punom kapacitetu.

Na prvi pogled, to rešenje je sasvim u skladu sa nalazima iz susedne države. Treba pretpostaviti da su deca s obe strane Dunava uglavnom ista i da imaju iste potrebe te da trpe slične posledice zbog kovida 19. Moglo bi se čak spekulisati da su iz ovdašnjeg ministarstva bacili pogled preko plota u dvorište suseda i tako doneli jednu dobru odluku – da škola počne, recimo to tako, po starom, kao da se ništa nije dogodilo i kao da se ništa neće dogoditi u vezi sa kovidom 19. Samo što se – dogodilo. I događaće se i nadalje. Ako se uporede brojevi s kraja avgusta prošle godine i ove godine, lako se vidi da je danas na desetine puta više zaraženih. Pa ipak, prošle godine škola je počela sa „smanjenim“ kapacitetom, a ne u punom kapacitetu kao ove godine.

(Ovde podižemo jednu ogradu, da ne bude zabune: smanjeni kapacitet nikako ne podrazumeva manji rad. Naprotiv, kako je to pokazalo istraživanje u Hrvatskoj, nastava na daljinu daleko je zahtevnija, iako znatno manje efikasna, od rada u školi. Nastavnici su se u istraživanju opravdano požalili da ih je nastava na daljinu iscrpla i psihički i materijalno. Koliko sam primetio, ni u Hrvatskoj, ni ovde, niko ne govori o tome da se barem materijalni trošak iz prošle školske godine nadoknadi nastavnicima.)

Koliko juče, videli smo da za odluku kako da izgleda škola u septembru možda i nije potrebno nikakvo istraživanje. Zakon lepo kaže da škola mora da radi i da deca moraju u školu. Lepo je kada to potvrdi i istraživanje, ali je suvišno, zakon bi morao biti dovoljan. Ali, naše ministarstvo mimo zakona donosi odluke bez ikakvog istraživanja. Jer, kada se kaže da će škole u septembru početi u punom kapacitetu, odmah se dodaje – dok nam to bolest dozvoli. Jer, kada broj bolesnih poraste, a porašće, u to ne treba sumnjati, to znamo i bez istraživanja jer gledamo oko sebe, a i brojevi zaraženih koji nam se dnevno isporučuju, iako nepouzdani, svojevrsno su istraživanje relevantno i za školu, dakle, kada brojevi porastu, kaže ministar, škole se vraćaju na novi/stari vanredni režim rada mimo zakona.

A svaka promena iz punog kapaciteta u neki drugi režim rada podrazumeva da se proglase vanredne mere, što se nije desilo ni u septembru prošle godine, a neće se sigurno desiti ni ove godine. Što opet znači da škole već godinu i po rade mimo zakona, a tako će i nastaviti. Takva praksa baca senku i na istraživanje iz susedstva. Naime, direktore škola su pitali da li su spremni za novu školsku godinu. Odgovor je – jesmo, pomalo, za nastavu na daljinu. Džaba ste krečili, dobacio bi uličar s ove strane Dunava. Svi znamo da je najbolje da škole ostanu otvorene i da deca budu u njima, ali (pustimo sad Hrvatsku) znamo i to da režim u Srbiji nije u stanju da to pruži. Da bi škole ostale otvorene, celo društvo mora prihvatiti da se ponaša u skladu s vanrednim prilikama. Da bi škole radile bez ograničenja, moraju se prihvatiti ograničenja svuda drugde. Od nošenja maski, izbegavanja ili zabrane velikih skupova, do obavezne vakcinacije. Neće se desiti.

(Ovde podižemo drugu ogradu: iako su situacije u Hrvatskoj i Srbiji delimično slične, paralela se ne može vući do kraja. Sasvim jednostavno, tamo je neko pitao nastavnike i đake šta misle i kako se osećaju te na osnovu toga rekao da će dati sve od sebe da predloženim rešenjima izađe u susret njihovim očekivanjima i potrebama. Čak i ako to neće biti moguće, a sva je prilika da će tako biti, pred početak školske godine ministarstvo se barem potrudilo da pokaže da poštuje nastavnike i đake u meri u kojoj hoće da čuje i uvaži njihovo mišljenje. Kod nas… Eh, kod nas – ministar, to jest takozvani krizni štab izađu s gotovim rešenjem a da ne kažu ni zašto ni kako to rešenje. Da stvari budu još gore, pozovu prosvetne radnike da im saopšte rešenje, i onda ih ili ne slušaju ili ne odgovaraju na njihova pitanja u vezi s nametnutim rešenjem, kako to juče čujemo od predstavnika sindikata prosvetnih radnika. Ispada da su ih na sastanak pozvali samo da klimnu glavom, a da u javnosti stvore sliku – lažnu, naravno – kako se do rešenja stiglo zajednički. Ministra razumem, ali ne razumem zašto predstavnici sindikata pristaju na takvu ulogu.)

Događa se upravo obrnuto. Iako odbijaju da se vakcinišu – recimo, tek nešto oko polovine prosvetnih radnika je, kaže se, primilo vakcinu, što je porazan procenat u istoj meri kao i procenat vakcinisanih lekara – nastavnici, roditelji i đaci traže redovnu školu. I dobiće je. I za par nedelja će je opet izgubiti. Taj nesklad između želja i spremnosti da se uloži napor da se one ostvare, karakterističan je za tekuću situaciju – hoćemo da živimo normalno, ali ništa u vezi s tim ne želimo da uradimo. Tako to izgleda kada se živi širom zatvorenih očiju za stvarnost. A domaće škole čine sve da tako ostane, sasvim u skladu sa još jednom od njihovih glavnih (ne nužno i dobrih) svrha – da reprodukuju zatečeno stanje.

Peščanik.net, 27.08.2021.

KORONA VIRUS
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)