Koliko laži može da primi naslovna strana jednih dnevnih novina? Ako je suditi prema „Politici“ od nedelje 2. septembra 2018 – mnogo. Preciznije, čak tri krupne laži.
Prva se smestila već u naslov glavne vesti/reportaže sa otvaranja ponovo podignutog Žeželjevog mosta u Novom Sadu. Naime, krupnom ćirilicom, u gornjoj desnoj, dakle udarnoj polovini strane stoji da je taj most „Simbol evropske Srbije“. Ali, ako most podignut 1961. godine išta simbolizuje, onda to može imati veze jedino sa socijalističkom Jugoslavijom. A koliko je kao potencijalni simbol moćan, govori i to što bi sada da ga preotmu i u njega učitaju novi smisao upravo krivci za njegovo rušenje. Ako se, pak, zaista traži veza između ovog mosta i rušitelja bivše savezne države, onda ona može da se predstavi jedino ovako – domaćim naopakim državotvorcima bilo je potrebno bezmalo dvadeset godina da sa Srbijom 2018. stignu tamo gde je Jugoslavija bila 1961. Drugim rečima navodni „simbol Evropske Srbije“ u stvari je jasan pokazatelj poluvekovnog kašnjenja naše današnje zemlje za našom bivšom zemljom.
Druge dve laži sa naslovnice „Politike“ nisu tako očigledne. One se kriju ispod naslova koji su – istina, svaki na svoj način – banalno tačni. Prvi stoji iznad autorskog teksta predsednice vlade Srbije Ane Brnabić i glasi: „Obrazovanje je osnova snažnog društva“. Drugi je izvod iz razgovora sa ministrom prosvete Mladenom Šarčevićem: „Radimo sve da bi đaci lakše naučili i duže pamtili“. Jasno je da su i Brnabić i Šarčević preko „Politike“ želeli da pošalju tobože prikladne poruke nastavnicima, đacima i njihovim roditeljima dan uoči početka nove školske godine.
Ali pažljiviji čitaoci, a naročito nastavnici i roditelji đaka, pošto pročitaju te dve pozdravne poruke, naći će u njima dovoljno jakih razloga za duboku strepnju. Kada napiše da je obrazovanje „osnova snažnog društva“, Brnabić je, naravno u pravu, pod uslovom da sa nama deli viziju šta bi to uopšte moglo biti „snažno društvo“. Zarad argumenta, pretpostavimo da se oko toga slažemo sa predsednicom vlade (iako je mnogo verovatnije da kad piše „snažno društvo“ Brnabić u stvari misli na snažnog vođu). Dakle, istina je, demokratsko, što bi u našem slučaju morao biti sinonim za snažno, društvo počiva na dobrom obrazovanju. Pa bi Brnabić da nas uveri kako ona i njena vlada (koliko je to zapravo netačno – „njena vlada“) rade sve da poprave obrazovanje u Srbiji.
I već na prvom koraku u tekstu Brnabić izneverava osnovni postulat demokratskog obrazovanja i postavlja sebe na mesto superiornog znalca i autoriteta. Jada se Brnabić: „Kao predsednica vlade stalno se suočavam s izazovom kako da na najbolji način približim našem društvu kolike su promene i izazovi pred nama“. I onda odmah odaje izvore svoje nadmoćne stručnosti – kolumne u „Њујорк тајмсу“. Dakle, iz The New York Timesa ona doznaje šta je „budućnost obrazovanja i tržišta rada“ i pita se hoće li to uspeti da objasni domaćim čitaocima, koji, eto, nemaju priliku da se informišu kao ona. A šta je to predsednici vlade otkrio jedan tamošnji kolumnista? Kolumnista ovako, u prevodu Brnabić: „U budućoj hiperglobalnoj ekonomiji niko vam neće dati posao… moraćete sami da ga izmislite“. Hajde, što bi rekao dobri Radovan III. „Hiperglobalno“ tu stoji valjda da zaseni prostotu. Ili kao ilustracija za to sa čim se muči Brnabić – zaista, kako „našem društvu“ objasniti šta je to – hiperglobalno? Ako to išta znači – recimo, globalno preko svake mere. Nema smisla, naravno.
Drugi izvor informacija za Brnabić je Svetski ekonomski forum. Tamo je ona čula da će se učenici današnjih osnovnih škola baviti „zanimanjima koja još uvek ne postoje“. Dobro, ako joj je dobar The New York Times, ne čudi što do jednog opšteg mesta u razgovorima o obrazovanju Brnabić dolazi na Svetskom ekonomskom forumu. Bolje je da to sazna i odatle, nego nikako. Naravno, i nesrećni kolumnista i Svetski ekonomski forum stoje u tekstu Brnabić kao legitimizacija njene sopstvene kompetencije. I kako to obično biva – prema onoj: čega se pametan stidi… – obe reference razotkrivaju njeno temeljno neznanje u vezi sa pitanjima obrazovanja. Ilustrujmo to kratko: njujorški kolumnista greši – u zemlji u kojoj živi najveći broj radnih mesta u protekle dve decenije nisu sami sebi otvorili zaposleni; naprotiv, reč je o radnim mestima, recimo vozača kamiona i ugostiteljskih radnika, dakle o zanimanjima za koje nije potrebna velika škola i koja osoba teško može da stvori sama za sebe. Očekuje se da će se u Sjedinjenim Državama taj trend nastaviti.
Zašto je važno da se to zna? Zato što se takvi poslovi ne uče u školi, jer naprosto nema potrebe za tim: za takve poslove se ne školuje; radnici se za njih obučavaju. Pošto je to tako, onda škola ne može biti u funkciji jednog takvog tržišta rada. Ako se na to pristane, to je jedno vrlo siromašno shvatanje škole i bespotrebno arčenje novca na široku mrežu ustanova koje praktično ne moraju ni da postoje, ako postoje samo zbog toga.
Da li ja sad to kažem da laže i Svetski ekonomski forum, kada obaveštava Brnabić da zanimanja koja će biti ponuđena današnjim osnovcima još ne postoje? Ne laže, tačno je da još ne postoje, ali se to odnosi tek na jedan segment tržišta rada. To tržište će nastaviti da se raslojava, sa sve većim jazom u sredini. Zadržaće se nisko kvalifikovani, slabo plaćeni poslovi kakve i danas poznajemo, a plate će rasti u jednom segmentu čiji izgled za nekoliko decenija danas teško da možemo da zamislimo. I pošto je to tako – kome se u stvari obraća Brnabić: onima koji će raditi slabo plaćene poslove a danas kreću u školi ili onima koji pretenduju na visoke zarade u zanimanjima kojih danas još nema?
Na prvi pogled, Brnabić piše potonjima: „Naš cilj je da obrazovni sistem uči mlade kako da misle, a ne šta da misle, da kreiramo društvo kompetentnih ljudi čije su ideje, inovacije i znanje osnovni pokretač razvoja zemlje“. E, i tu je Brnabić slagala, a da nije čak ni – proverbijalno – trepnula. Jer pošto je to napisala, stvari su se u njenom tekstu stubokom okrenule naglavce. Da bi se pokazalo – dualno obrazovanje. Dualno obrazovanje stoji oštro nasuprot svemu što je Brnabić napisala na početku svog teksta. To je obrazovanje za konkretna zanimanja, uglavnom ne dobro plaćena i bez garancija da će zaposlenje posle završene škole ne samo trajati, nego da će ga uopšte biti. O svemu tome zainteresovani čitalac može se obavestiti u tekstu Zakona o dualnom obrazovanju. Dualno obrazovanje je ovde tako osmišljeno da tu ne samo da nema mesta sticanju znanja i inovacijama (umesto toga treba ovladati samo određenim veštinama), nego ta deca jednom kada odrastu i kada ostanu bez posla za koji su se školovala, neće biti u stanju da se snađu jer iz škole nisu ponela jedino što je škola morala da im da – da ih nauči da uče. Ili, kako kaže predsednica vlade: da ih nauči da misle.
Priče o informatičkim odeljenjima, nadarenim đacima (dakle „petnicama“ u svojim banalnijim svakodnevnim verzijama) tu stoje samo da prikriju pravu obrazovnu politiku ove vlade sa njenim pravim šefom na čelu (a to nije, znamo, predsednica vlade): napraviti od ove zemlje rezervoar jeftine radne snage za strane firme. Režim se tu pokazuje na sebi svojstven način dalekovidim – oni već danas rade na tome da sutra dobiju neobrazovane i polukvalifikovane, zakonom nezaštićene radnike čijim će telima i radom raspolagati poput svojevrsnih nacionalnih makroa. Ispod obećavajućeg naslova Brnabić je u stvari pred početak nove školske godine poslala ovakvu zloslutnu poruku.
I kako to treba da bude, njen kolega ministar Šarčević u stopu je prati. S tim što je on opet, kako smo na to već navikli, brutalno otvoren: „Radimo sve da bi đaci lakše naučili i duže pamtili“. Eh, duže pamtili – kako se to slaže sa onim što kaže Brnabić – da učimo mlade „kako da misle, a ne šta da misle“. Nikako, naravno. Ali Brnabić, videli smo, nije ni mislila to što je rekla, pa nema razloga ni da se sekira što joj ministar prividno oponira. I dok Brnabić veje maglu, Šarčević skoro pa da govori istinu. Ali, i on se usteže da stvari izgovara direktno. Pa će i sam posegnuti za praznim frazama o tome kako deci gradivo treba da se učini zanimljivim, a onda – krajnje budalasto – objašnjava da će im ono postati zanimljivije zahvaljujući digitalnim udžbenicima po kojima će kliktati i otvarati prozore sa slikama i kratkim filmovima. Eto zanimljivosti koja se svodi, kao i kod Brnabić, na to da se zaseni prostota.
Tamo gde kod Brnabić stoje The New York Times i Svetski ekonomski forum, Šarčević će staviti National Geographic i time potkrepiti i svoju kompetenciju i svoju zanimljivost. Za pretpostaviti je da će ti dokumentarni filmovi biti ili sinhornizovani ili titlovani (ćirilicom, naravno, da se ukaže pošta i „nacionalnoj nauci“), a deca će ih gledati i dugo pamtiti ono što su videla – bar što se tiče Šarčevićeve vizije obrazovanja.
Iza svega toga se ipak nazire podela posla između Brnabić i Šarčevića. Dok Brnabić trasira glavni smer za obrazovni program, Šarčević treba da obezbedi apsolutnu kontrolu nad njegovom realizacijom: njegovo prvo zaduženje je disciplinovanje nastavnika. I on sada već razvija solidnu mrežu za nadzor. S jedne strane, tu su elektronski dnevnici, ne toliko da bi roditelji imali uvid u uspeh svoje dece u školi, kao što nam se kaže (nisu ga mogli imati jer tamo gde su već bili uvedeni elektronski dnevnici naprosto nisu dobili lozinke da se uloguju i vide uspeh svoje dece), koliko da bi ministarstvo na jedan klik bilo daleko od nastavnika i kontrolisalo njihov rad. Tu bi se civilizacijsko kašnjenje Srbije moglo pokazati i kao svojevrsna oaza za prosvetare: pad mreže ili nestanak struje biće retki trenuci slobode i kreativnosti u njihovom radu.
S druge strane, Šarčević ozbiljno najavljuje i eksterna testiranja, na osnovu kojih će se utvrđivati kvalitet rada u školama. Da je išta čitala pored The New York Timesa i Svetskog ekonomskog foruma, Brnabić bi znala da testiranje đake prisiljava da sposobnosti preusmere od toga kako misle isključivo na to šta misle. To jest, upravo je testiranje mehanizam koji treba da obezbedi Šarčevićevo „dugo pamćenje“ đaka. Testiranje se fokusira isključivo na sadržaje a ne i na način mišljenja. Ono ide snažno protiv kreativnosti i inovativnosti (ako u to ne računamo dovijanje za varanje na testovima). Povrh toga, ako se na osnovu rezultata testiranja procenjuje rad škola, treba odmah zaboraviti na užitak u učenju, i nastavnika i đaka. Od prvog dana škole će postati mesta za pripremu za testove, što one nikako ne bi smele da budu. Dodatni problem napraviće i raslojavanje nastavnika tako što će, po predlogu Šarčevića, oni bolji dobiti veće plate, a takozvani lošiji biće kažnjeni manjim platama. To je imbecilna mera. Umesto da se radi na poboljšanju rada svih nastavnika, tom merom se u stvari legitimizuje loš rad nekih prosvetara. Na stranu sad ko će i kako odmeravati učinak nastavnika i određivati kazne i nagrade: ali, ako se nagrade i kazne čvrsto uvežu sa rezultatima na testovima, đaci i nastavnici treba da se spreme za prosvetni pakao, daleko od bilo kakvog kreativnog i inovativnog rada.
Iza neadekvatnih naslova skrivena je istina o Srbiji i njenom obrazovanju. Ono se ustrojava tako da proizvodi ili pre regrutuje jeftinu, nisko kvalifikovanu radnu snagu, jer je ovaj režim izabrao da tako pozicionira zemlju na svetskom (da ne kažem „hiperglobalizovanom“) tržištu rada. Šarčević sistemom nadzora i kazni treba da obezbedi realizaciju tako definisanog cilja. A Vučić će nastaviti da epohalno kašnjenje zemlje, kao posledicu tako oblikovane svoje politike i njoj prilagođenog obrazovanja, naziva istorijskim uspesima i evropskim dometima jednog temeljno razorenog društva.
Peščanik.net, 03.09.2018.
Srodni link: Rastislav Dinić – Fridmen
DUALNO OBRAZOVANJERAZGOVOR O OBRAZOVANJU
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Bojkot - 19/04/2024
- Dajte rezoluciju - 16/04/2024
- Tačno u podne - 12/04/2024
