Krajem marta 2025. francuski sud zabranio je Marin Le Pen da se kandiduje za političku funkciju tokom narednih pet godina, uz obrazloženje da je njena stranka, krajnje desničarsko Nacionalno okupljanje (Rassemblement National, RN), sistematski proneverila preko 4 miliona evra javnih sredstava. Sredstva koja su bila namenjena osoblju poslanika Evropskog parlamenta u Briselu korišćena su umesto toga za pokrivanje troškova ove stranke u Francuskoj.
Le Pen je podnela žalbu na ovu presudu, ali problem sa njom nemaju samo njeni sledbenici. Mnogi besprekorni liberali takođe tvrde da bi bilo bolje dozvoliti da se Le Pen kandiduje na predsedničkim izborima 2027. godine i da se odluka o njenoj sudbini prepusti biračima. Međutim, argumenti u kojima se politika stavlja iznad zakona duboko su pogrešni.
Takva je na primer tvrdnja potpredsednika SAD Dž. D. Vensa da evropske političke elite nemaju poverenja u sopstvene narode. Prema njemu, elite sebi daju za pravo da ponište rezultate izbora koji im se ne dopadaju. On je naveo primer nedavnih predsedničkih izbora u Rumuniji, koji su proglašeni nevažećim nakon što je krajnje desničarski kandidat, Kalin Đorđesku, pobedio u prvom krugu. Pošto je zaključeno da nije „poštovao izborna pravila“, republička izborna komisija mu je ukinula kandidaturu.
Čak i bez zvaničnih zabrana, evropske elite su isključivale krajnje desne stranke iz vlasti. Nedavni primer je nemački „zaštitni zid“: dogovor svih drugih velikih stranaka da ne ulaze u koaliciju sa krajnje desnom Alternativom za Nemačku (AfD), koja je završila kao druga najjača stranka na saveznim izborima u februaru.
Ipak, nema opipljivih dokaza da je francusko pravosuđe postupalo po nalogu političara ili da, što je još važnije, ima nešto baš protiv Marin Le Pen. Mnogi drugi političari, poput bivšeg premijera Fransoa Fijona (takođe nekadašnjeg favorita na predsedničkim izborima), osuđeni su za proneveru. I bivši predsednik Nikola Sarkozi proglašen je krivim za korupciju. Le Pen je uvek pozivala na oštre kazne u takvim slučajevima, a sada joj iznenada ne odgovara volja „naroda“ kao najviši sud.
Postoji suštinska razlika između sankcionisanja određenog kandidata zbog nezakonitog ponašanja i brisanja čitave političke opcije sa izbornog menija. Ovo drugo je karakteristično za pristup poznat kao „militantna demokratija“, koji se primenjuje u Nemačkoj. U takvom slučaju, čitava partija se zabranjuje jer njen program i rukovodstvo teže uništenju liberalnog demokratskog poretka.
Može se raspravljati o legitimnosti takvih zabrana, jer je razumljiva bojazan da baš potezi kojima se teži očuvanju demokratije mogu da je potkopaju. Ali problem u vezi sa presudom Marin Le Pen nije u tome. Njena stranka će ostati na glasačkom listiću, iako moram da primetim da Nacionalni front, pa Nacionalno okupljanje – porodični projekat Le Penovih – svakako nije garancija opstanka demokratije u Francuskoj.
Štaviše, popuštati popularnim političarima koji su prekršili zakon može imati pogubne posledice za samu demokratiju. Na kraju krajeva, to bi značilo da su takve ličnosti iznad zakona, kao u Sjedinjenim Državama, gde je Vrhovni sud proglasio predsednika Donalda Trampa imunim na krivično gonjenje za takoreći bilo koje delo.
Iako su neki posmatrači pretpostavili da će se Tramp smiriti nakon toliko tesnih izbegavanja zakonskih posledica (da ne pominjemo dva opoziva), on je iz dana u dan sve gori. Njegov drugi mandat već je ispunjen nizom nezakonitih radnji, što odražava njegovo uverenje da je on oličenje zakona. Mnogi birači na osnovu toga mogu da zaključe da je Trampovo ponašanje generalno prihvatljivo, jer ga odobravaju elitne institucije poput Vrhovnog suda.
Popustljivost prema popularnim političarima takođe nosi rizik od stvaranja perverznog podsticaja da se uđe u politiku kako bi se izbegli sudski procesi. Silvio Berluskoni se kandidovao za visoke funkcije 1990-ih delimično zato što je bio pod istragom za primanje mita i utaju poreza. Tokom naredne dve decenije na taj način je izbegavao izlazak pred sud. (Osuđen je 2013. zbog utaje poreza na dve godine zabrane obavljanja javnih funkcija i obavezan društveno-koristan rad.)
Oni koji su skeptični prema striktnoj primeni zakona protiv populističkih lidera takođe tvrde da će takve presude od tih političara samo napraviti mučenike i podići im rejting. Le Pen sebe proglašava žrtvom „lova na veštice“ od strane elita koje žele njenu „političku smrt“.
Ali populistički političari uvek tvrde da su žrtve korumpiranih liberalnih elita koje ignorišu „narod“ i uklanjaju njegove autentične predstavnike. Ova presuda se naravno može predstaviti pristalicama Le Pen kao dokaz zavere elita. Ali taj narativ ne stvaraju sudski procesi, već sami populisti.
Takođe postoji zabrinutost da bi presude protiv samoproglašenih opozicionih političara mogle da naruše poverenje u pravosuđe i, u ovom slučaju, ojačaju dugogodišnje francusko nepoverenje prema „vladavini sudija“. Ali i ovde kritičari greše: populisti rutinski napadaju nezavisne sudije kao „neprijatelje naroda“.
Umesto da čine nepromišljene ustupke kada je u pitanju vladavina prava, političari – kao i pravnici ili novinari – treba da ističu da su nepristrasni sudovi ključni za postizanje pravde i za očuvanje onoga što su pariske sudije u završnoj reči na suđenju Le Pen nazvale „demokratskim javnim poretkom“.
Project Syndicate, 14.04.2025.
Prevela Luna Đorđević
Peščanik.net, 24.04.2025.
